Prikaz knjige „Promenjena Zemlja“ Pitera Frankopana: Ozbiljan podsetnik da je čovečanstvo nerazdvojivo od prirode

U Evropi je od 16. do 19. veka vladalo naročito hladno razdoblje. Zimi su se kanali u Holandiji redovno smrzavali, a baltičke luke bile okovane ledom. Ovo je opštepoznato kao malo ledeno doba, čiji su uzroci višestruki – među njima i smanjeno zračenje Sunca. Sociokulturološke posledice tog razdoblja su očigledne: Holanđani su razvili talenat za brzo klizanje, umetnici su prikazivali tmurne oblake i oluje, pivo je postalo popularnije jer vinova loza nije davala rod, a došlo je i do porasta progona žena zbog veštičarenja – jer društvo će uvek nekoga okriviti.

Ipak, veza između uzroka i posledice često može da bude plod naučne mašte. Zabavno je za njima tragati, ali nije uvek razuman zadatak. Piter Frankopan, profesor svetske istorije na Oksfordu, piše: „Prepoznavanje uticaja nižih temperatura na trendove, modu, pa čak i pojedine događaje... zahteva pažljivo prosuđivanje.“ Ukratko – treba biti oprezan da se slučajnost ne pobrka s uzročnošću.

Frankopana, uprkos ili upravo zbog toga, zanima kako su ekološki događaji oblikovali ljudsku istoriju – i obrnuto. Nekada je ta veza očigledna: erupcija planine Tambora na ostrvu Sumbava 1815. godine izazvala je propadanje useva i glad širom Evrope, kada je najviše ispaštao siromašni sloj stanovništva. S druge strane, uticaj čoveka na okolinu može biti jednako dramatičan: 1603. godine kralj Džejms I naručio je 20 šešira od dabrovine i time pokrenuo modni trend koji je doveo do istrebljenja evropske populacije dabrova i eksploatisanja populacija u drugim krajevima. Kako su dabrovi važni za održavanje ekosistema, posledice novog modnog trenda bile su ozbiljne: brane su dotrajavale i propadale, jezera se presušivala, a delikatna ravnoteža prirode zauvek je narušena.

Nekada su ljudi bili potpuno bespomoćni pred olujama, Sunčevim fazama, vulkanskim erupcijama, zemljotresima i mikroorganizmima. Biblijska priča o Sodomi i Gomori, u kojoj „usijani sumpor“ pada s neba, može da se odnosi na stvarni udar meteora koji je oko 1650. godine p. n. e. uništio grad Tel el Hamam. Danas se, međutim, uloge menjaju: čovek je destruktivna sila, a Zemlja njegova žrtva. „Izgleda da smo došli na ivicu ambisa“, piše Frankopan, želeći da putem prošlosti „shvati kako je naša vrsta promenila Zemlju do te mere da se sada suočavamo sa tako neizvesnom budućnošću“.

Istoričari su, kaže čuveni istoričar i pisac, vekovima zanemarivali prirodu: „Većina ljudi može da navede velike vođe i slavne bitke iz prošlosti, ali retko ko može da navede najveće oluje, najznačajnije poplave, najgore zime, najteže suše.“ Kako bi to ispravio, Frankopan je napisao istoriju sveta koja spaja istoriju prirode i istoriju čovečanstva. Ponosi se time što je njegova knjiga „neispričana istorija“. Iako to nije sasvim tačno jer se oslanja na postojeće, sekundarne izvore, ipak predstavlja sveobuhvatnu, informativnu i upečatljivu sliku istorije, koja nasuprot suvoparnim, nepristupačnim monografijama, sada postaje pristupačna široj publici.

Prvi deo knjige na uzbudljiv način prikazuje kako je Zemlja oblikovala ljudska iskustva: oluje, erupcije, zemljotrese, bolesti, pa čak i rojeve skakavaca koji su, zbog hormonalnih promena, menjali veličinu i brojnost. U doba prirodnih katastrofa ove vrste, religija je pružala objašnjenje i utehu – papa Pije V je u 16. veku izopštio insekte iz crkve, a prema papskim zapisima „ubrzo su nestali i nikada se više nisu vratili“.

Ekološke anomalije nisu uvek imale negativne posledice, jer u svakoj krizi jedna strana uvek profitira. Džingis-kan je tokom svoje vladavine imao korist od najvlažnjih klimatskih uslova u Mongoliji u 1.100 godina, zbog nabujalih pašnjaka o kojima su zavisili konji njegove vojske. Prinosi su se povećali, a vlažni uslovi oslabili njegove neprijatelje zavisne od sušnijih razdoblja.

Ali kratkotrajne katastrofe često su ostavljale dugoročne posledice. Stručnjaci nagađaju da je erupcija Tere/Santorinija oko 1600 godina p. n. e verovatno stvorila uslove za pojavu virusa malih boginja, koji je ubio pola milijarde ljudi tokom 19. i 20. veka. U drugim delovima planete je globalno hlađenje pre 150 miliona godina izazvalo povlačenje mora i ostavilo plodno tlo pogodno za uzgoj pamuka i duvana, a time i – ropstvo. Ko bi rekao da su te drevne naslage planktona i dalje tesno povezane sa obrascima glasanja u SAD.

Konačno, teško je zamisliti da bi ikada došlo do Bregzita da nije bilo ogromnog odrona na norveškoj obali oko 6.150. godine p. n. e, koji je izazvao cunami koji je protutnjao kroz Lamanš, uništivši Dogerland, kopneni most koji je Britaniju povezivao sa evropskim kontinentom. I tako je nastao „ostrvski mentalitet“.

U 18. veku priča dobija novi tok: čovek, nekada bespomoćna žrtva prirode, postaje njen uništitelj. Krčenje šuma radi prostora za uzgoj useva, rudarstvo i sagorevanje uglja (kasnije i nafte) menjaju pejzaže i klimu, vođeni pohlepom i zahtevima tržišta. „Potražnja za raznim vrstama hrane i druge robe“, piše Frankopan, „podsticala je svetsku trgovinu, a cenu je plaćala životna sredina u onim delovima sveta odakle je tražena roba poticala, dok oni koji su živeli stotinama, ili često hiljadama kilometara daleko niti su to videli niti ih je šta koštalo.“

Ljudska arogancija često je bila zapanjujuća. „Kada naložimo planini da povije glavu, ona mora da posluša!“, izjavio je Mao Cedung. „Kad zatražimo od reke da se skloni s puta, ona mora da uzmakne!“ Godine 1958, opsednut idejom da vrapci jedu kineske žitarice, Mao je naredio svom narodu da uništava vrapčja gnezda i ubija te ptice. Narod je spremno odgovorio i dve milijarde vrabaca ubijeno je širom Kine. Vlada je tada otkrila da, iako su ptičice zaista jele žitarice, važnije je bilo to što jedu insekte koji su proždirali useve. Rezultat je, prema jednom istoričaru, „najveća ljudskom rukom izazvana glad u istoriji“. Bilo bi lako pripisati ovo ludilo uobičajenoj komunističkoj revnosti, ali kapitalisti nisu ništa bolji čuvari prirode.

Ovo beskrajno fascinantna knjiga je lako štivo o veoma važnim pitanjima. Frankopan samouvereno piše o složenim naučnim temama kao što su struje u Atlantskom okeanu i analizi godova drveća. Međutim, rezultat je depresivan, jer neizbežan kraj ove priče jeste ljudsko ubrzanje sopstvenog uništenja. Više od pola ugljeničnog goriva koje je sagorelo tokom ljudske istorije, planulo je uglavnom od 1990. godine naovamo. Kina je između 2011. i 2013. godine izlila više betona nego Amerika u čitavom 20. veku. Klima-uređaji su omogućili širenje gradova na inače nenaseljivim mestima. U Saudijskoj Arabiji, na primer, svaki dan sagori 700.000 barela nafte, uglavnom zarad rashlađivanja prostorija. A kako se prostorije hlade, tako se Zemlja zagreva.

Na Dan planete Zemlje 1970. godine, crtani lik Pogo je poslao poruku: „Upoznali smo neprijatelja i neprijatelj smo mi“. Frankopan nije optimističan da će mudrost preovladati i da će se naći skladna ravnoteža između čoveka i prirode. S pravom ističe da će Zemlja na kraju pobediti. Popraviće se, smanjujući nivo ugljenika na održiv nivo kroz katastrofalnu depopulaciju – glađu, bolestima ili ratovima. Ili će se preobratiti u ono što je nekada bila: užareno, otrovno mesto gde ljudi nikako ne mogu da opstanu. Rezultat ove promene Zemlji nije bitan. Bitan je samo nama.

Autor: Žerard Degrut
Izvor: thetimes.com
Prevod: Đorđe Radusin