3 pitanja za... Milenu Sekulić Odalović

Povod: roman „Vetar sa Pirineja“, priča o porodici u kojoj se oživljava mračno doba inkvizicije.



Kako se kod Vas rodila zamisao da roman bude smešten u prostor i vreme nama ne tako bliskim?

Privlače me univerzalne teme. Ponekad pomislim da nas više uče koliko smo različiti nego što se akcenat stavlja na ono što nas spaja. Ne verujem da na svetu postoji čovek koji se neće zamisliti nad sudbinom deteta prognanog iz svog doma, koje mora da sakrije kome pripada i posle nekoliko godina, kada se vrate duhovi prošlosti, pronađe snagu da se izbori u surovom svetu.

Koliko je prošlost zaista daleko od sadašnjice?

Prošlost i sadašnjost su samo dva različita okvira iste slike. Vrtimo se oko istih pitanja morala, svrhe postojanja, dok se u nama nadmeću dobro i zlo, sa svojim brojnim manifestacijama. Možda mi danas imamo tehnologiju, izmišljeno je toliko toga da nam olakša život, ali i dalje nemamo odgovore na najvažnija pitanja. I to nam je zajedničko, ta misterija života u čiju tajnu želimo da proniknemo, a baš nam i ne ide.

Da li sudbina porodice može da odoli i ostane imuna na društvene prilike?

Porodica je uvek osnova, i kada je srećna i kada nije, pa se taj stub kruni i rasipa. U teškim vremenima porodica jača jer postajemo svesniji njenog značaja, a kada nastupe vremena dužeg mira ili relativnog blagostanja, porodica odjednom više nije tako bitna. Svi počnu da gledaju sebe, iz perspektive ličnih interesa. Ljudi sa naših prostora su odolevali jer su se držali zajedno, sada učimo decu da najpre gledaju sebe. Uspostavljaju se nove vrednosti i to brzinom na koju nismo navikli.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 31