5 distopijskih knjiga koje će vam pomoći da shvatite savremenu Ameriku (a možda i ceo svet)

Život često podseća na distopijski roman. Na Bliskom istoku bukte sukobi kojima niko ne nazire kraj, pogledi nepregledne mase ljudi-zombija prikovani su za Tviter, država nadgleda svaki naš korak... poznata priča.



Ipak, jedno je reći da naš život podseća na neku apstraktnu distopiju, a nešto sasvim drugo kupiti knjigu i otkriti da je užase našeg doba savršeno opisao neko ko je odavno mrtav.

Ako želite da saznate nešto više o tome kakve bolesti muče savremenu Ameriku, predlažemo da pročitate knjige sa našeg spiska:

„Kalokain“, Karin Boje

Zamislite svet u kome reči imaju veću težinu od dela. Svet u kome više nije bitno šta radite, već da li ste izgovorili ili pomislili „ispravnu“ stvar. Svet u kome bi „nekorektne“ misli mogle da vam unište život. Da li vam ovo vuči poznato? Knjiga „Kalokain“, objavljena 1940, sa zastrašujućom preciznošću predviđa postojanje društva kojim vlada politička korektnost.

Švedska književnica Karin Boje u svom romanu opisuje državu koja upotrebom moćnog seruma istine stanovnike primorava da odaju tajne kojih ni sami nisu svesni. Strogo je kažnjivo čak i postojanje „nekorektnih misli“. Reči, privatne misli i podsvesne predrasude odlučuju o budućnosti pojedinca.

Moramo naglasiti da je knjiga nastala u vreme kada je među Šveđanima vladao opravdan strah od nemačke invazije i da se ideje izražene u njoj odnose na totalitarni nacistički režim, a ne na šačicu aktivista koji negoduju zbog nepravdi ovog sveta. Ali kao apel za očuvanje slobode mišljenja, ma kakvo ono bilo, „Kalokain“ je i danas ekstremno relevantan.

„Mehanički pijanino“, Kurt Vonegat

„Mehanički pijanino“ ne bi trebalo da nas plaši zato što opisuje sadašnjost, već zato što govori o budućnosti u koju već neko vreme nezaustavljivo srljamo. Roman opisuje supermehanizovanu civilizaciju u kojoj više nema skoro nikakvih smislenih radnih mesta.

Mašine obavljaju sve funkcije. Društvo se sastoji od bogate elite, koja je iz dana u dan sve malobrojnija, i ogromne mase malodušnih siromaha, čiji je život lišen smisla i nade.

Mnogi očekuju da će Amerika u narednoj deceniji u velikoj meri podsećati na Vonegatovu viziju. Ali to nisu jedine paralele. Svet u kome se odigrava radnja „Mehaničkog pijanina“ funkcioniše isključivo zahvaljujući inovacijama, etika i moral su zaboravljeni i niko ne haje za posledice upotrebe novih tehnoloških dostignuća.

Savremeno društvo bez razmišljanja insistira na razvoju veštačke inteligencije ne obazirući se na upozorenja ljudi poput Stivena Hokinga i Ilona Maska. Vonegat je posle ove napisao nekoliko daleko poznatijih knjiga, ali ni u jednoj od njih nije sa takvom preciznošću predvideo eru u kojoj se Amerika trenutno nalazi.

„Mi“, Jevgenij Zamjatin

Roman „Mi“, objavljen 1924. godine, poslužio je kao uzor brojnim piscima. Kopirali su ga svi: od Orvela, Hakslija i Vonegata, preko Reja Bredberija do Ajn Rend. Zamjatinova predistopija u sebi sadrži neka od najšokantnijih predviđanja budućnosti.

U 26. veku, ljudski dron D-503 živi na planeti na kojoj svako posmatra svakoga i vlada potpuna jednakost. Lepi ljudi se sakate hirurškim putem, kako bi se otklonile prednosti koje bi im doneo fizički izgled. Umetnost je prognana jer predstavlja izraz individualnosti. Stanovništvo je primorano da živi u staklenim stanovima i izloženo je stalnom nadzoru.

Čitaoci romana će bez sumnje primetiti sličnosti sa današnjim društvom u kome se vrši masovno prikupljanje ličnih podataka i algoritmi upravljaju milionima života, a sve to pod nadzorom svevidećih bezbednosnih agencija.

Zamjatin je bio žrtva progona u Sovjetskom Savezu. Iako je svoje delo napisao kao satirični prikaz života pod Staljinovim režimom, slučajno je predvideo i prve decenije 21. veka.

„Rat ljudi i daždevnjaka“, Karel Čapek

Češki pisac Karel Čapek, čovek koji je čovečanstvu podario reč „robot“, 1936. godine je objavio knjigu „Rat ljudi i daždevnjaka“.

Radnja se odigrava u bliskoj budućnosti. Ljudi otkrivaju vrstu inteligentnih daždevnjaka i ubrzo počinju da ih eksploatišu i ponižavaju na različite načine. U jednom trenutku daždevnjaci odlučuju da im je bilo dosta i dižu ustanak. Oni okupiraju planetu i ljudi ubrzo postaju ugrožena vrsta.

Stirični ton Čapekove knjige nikako ne sme biti razlog da se potceni njena poruka. U ovom trenutku u ljudskoj istoriji bi se veoma ozbiljno morala shvatiti ideja o ugnjetenoj klasi koja se okreće protiv svojih bogatih, prepotentnih gospodara.

Bregzit i glasovi koje je Tramp dobio na izborima 2016. nisu ništa drugo do objava rata malobrojnoj bogatoj eliti od strane radničke klase. Sa druge strane, sa Čapekovim daždevnjacima možemo uporediti i manjinske etničke grupe u Americi, koje se još uvek suočavaju sa posledicama robovlasništva i kolonijalizma.

Čapek je svoju knjigu napisao kao upozorenje da su zanemareni Nemci iz Vajmarske Nemačke spremni da pokrenu opšti rat. Zahvaljujući njegovoj genijalnosti, knjiga je relevantna i danas.

„Zabavljajmo se do smrti“, Nil Postman

Nil Postman u knjizi „Zabavljajmo se do smrti“, objavljenoj 1985. godine, zamišlja blisku budućnost u kojoj je potreba za zabavom važnija od svega ostalog. Politika, religija, obrazovanje i svakodnevne obaveze propuštaju su kroz beskrajni niz ekrana i prezentuju indiferentnoj populaciji. Postman opisuje društvo u kome ličnost iz sveta šou biznisa može upotrebiti svoje poznavanje medija kako bi postala najmoćniji čovek na planeti.

Ova trideset godina stara knjiga može se čitati kao novinski naslov iz 2017. Postman predviđa svet u kome je kontekst gurnut u stranu, senzacionalistički naslovi oblikuju naše stavove, a kompleksni problemi se rešavaju izborom zabavnije i razumljivije opcije.

Ponavljamo, ovaj zastrašujući prikaz savremene Amerike nastao je pre trideset godina.

Izvor: 10bestenliste.com
Prevod: Jelena Tanasković