Iako već decenijama slušamo kako se stvari menjaju na bolje, dovoljan je samo jedan pogled na svet koji nas okružuje da se uverimo kako muškarci još uvek suvereno vladaju u većini delatnosti u savremenom društvu. Izdavačka industrija u tom smislu ne predstavlja nikakav izuzetak, ali ipak ne smemo zanemariti činjenicu da su žene već vekovima pokretačka snaga i jedan od glavnih aduta sveta knjiga.
Naročito ove žene:
Elizabet Haris Glover – Prvi izdavač u Americi
Elizabet Haris Glover je 1638. godine, zajedno sa suprugom Džozefom, petoro dece i štamparskom mašinom, zaplovila iz Engleske ka Novom svetu. Džozef je tokom putovanja preminuo, ali Elizabet ništa nije moglo pokolebati u ostvarivanju njihovog prvobitnog plana: po prispeću u Masačusets otvorila je štampariju.
Iako je do danas o njoj preživeo veoma mali broj podataka, nema nikakve sumnje da se radilo o izuzetno sposobnoj ženi. Gloverovi su se na obalu američkog kontinenta iskracali tek dvadesetak godina nakon uspostavljanja prvih engleskih naseobina. Većina doseljenika još uvek je bila zauzeta potragom za hranom i bežanjem od medveda. U to vreme, a ni danas, niko ne bi zamerio Elizabet da je štamparsku mašinu po dolasku iskoristila kao drvo za potpalu i posvetila se uzgajanju hrane za svoju porodicu. Ipak, ona to nije učinila. Naprotiv, odmah je podnela zahtev za dozvolu da pokrene posao (u to vreme ženama je za bavljenje bilo kakvim zanimanjem bila potrebna posebna dozvola), pronašla pomoćnika za upravljanje mašinerijom i počela da radi. „Zalivski psaltir“, prva knjiga štampana u Americi, ugledala je svetlo dana u njenoj štampariji. Tokom njenog upravljanja firmom, odštampano je ukupno 1700 primeraka ove knjige. Štamparska mašina Elizabet Glover danas je izložena u Kongresnoj biblioteci SAD, a sačuvano je i jedanaest primeraka originalnog Psaltira.
Dobro, u redu, ali kako je promenila lice izdavaštva?
U svetu postoji bezbroj primeraka Biblije, zar ne? Možda njena dostignuća i nisu tako impresivna. Neko bi već u jednom trenutku počeo da štampa knjige u Americi. Činjenica da je jedna žena bila prva je obična slučajnost, reći će mnogi.
Sve su to razumne primedbe, ali malo je onih koji znaju da je Elzabet Glover svoju kompaniju nazvala
Cambridge Press, po gradu u koji se doselila, i da je na kraju njen biznis prešao u vlasništvo lokalnog koledža. Koledža Harvard. Da,
Harvard University Press, izdavačku kuću koju je objavljivala dela nekih od najznačajnijih američkih pisaca, osnovala je žena.
Harijet Šo Viver – Heroina modernizma
Džejms Džojs, čovek za koga su konvencije postojale samo da bi se rušile, napustio je Dablin 1904. sa svojom devojkom Norom Barnakl kako bi u Austriji podučavao strance engleskom jeziku. Nadao se da će uskoro početi da zarađuje kao pisac, da je ovo samo privremeni posao i da će uskoro sklopiti ugovor sa nekim izdavačem.
Deset godina kasnije, Džojs je i dalje bio profesor engleskog. U međuvremenu mu je uspelo da proda jednu jedinu knjigu, i to tek iz osamnaestog pokušaja. Radilo se o zbirci „Dablinci“. Urednici nisu bili jedini kojima se Džojsovo delo nije dopadalo: jednom prilikom je morao da spasava rukopis iz ruku radnika u štampariji, užasnutih njegovim sadržajem. Prošlo je deset godina od puta u Austriju i činilo se da mu karijera uspešnog pisca nije suđena.
Tada na scenu stupa Harijet Šo Viver.
Ezra Paund, koji je sa velikim zadovoljstvom igrao ulogu posrednika u književnom svetu, poslao je prvo poglavlje knjige „Portret umetnika u mladosti“ ženi koja je bila vlasnica i urednik književnog časopisa „The Egoist“. Za razliku od irskih štampara, Harijet Viver nije imala nameru da spali Džojsov rukopis. Počela je da ga objavljuje u nastavcima u svom časopisu, a zatim odlučila da piscu pruži finansijsku pomoć kako bi mogao da se posveti isključivo pisanju.
Dobro, u redu, ali kako je promenila lice izdavaštva?
Danas je lako potceniti razmere izazova pred kojima se Harijet našla kada je odlučila da uloži u štampanje Džojsovih dela. Iako je imala dovoljno novca, nije bilo dovoljno samo otići u štampariju i mahnuti čekovnom knjižicom.
Ništa nije išlo po planu, nijedna firma nije pristajala da prihvati posao. Na kraju je bila primorana da samostalno štampa i distribuira „Portret“. Situacija nije bila ništa bolja ni kada je Džojs završio svoj drugi roman. Kada nijedan izdavač na Britanskim ostrvima nije želeo da ga prihvati, Harijet je rukopis „Uliksa“ odnela u Pariz, gde posao prihvatila Silvija Bič, vlasnica knjižare „Shakespeare and Company“.
Bez Harijet Viver, i u nešto manjoj meri Silvije Bič, Džojsovo delo nikada ne bi ugledalo svetlost dana, a modernistički pokret bi ostao bez jednog od svojih najistaknutijih predstavnika.
Virdžinija Vulf – Žena koja je promenila našu predstavu o romanu
Kakvo mišljenje je Virdžinija Vulf imala o Džojsovom stvaralaštvu možemo pročitati na stranicama njenog dnevnika. Evo njene reakcije na prvih nekoliko poglavlja „Uliksa“:
„Nepismena, prostačka knjiga, čini mi se: knjiga samoukog težaka, a svi vrlo dobro znamo kako su oni naporni, kako egoistični, iritantni, sirovi, napadni i, na kraju krajeva, odvratni. Ako već umemo da skuvamo meso, zašto bismo ga jeli sirovo?“
Od čitanja je odustala posle dvesta strana, što ipak znači da je stigla dalje od većine onih koji su imali priliku da se uhvate ukoštac sa Džojsovim čudovišnim remek-delom. Virdžinija je u to vreme radila na „Gospođi Dalovej“, za kojom je ubrzo usledio i njen peti roman – „Ka svetioniku“. Prilikom pisanja koristila se tehnikom toka svesti. „Gospođi Dalovej“ govori o jednom danu u životu žene koja priređuje zabavu, a „Ka svetioniku“ – koji je predstavljao nešto ambiciozniji projekat – opisuje porodicu Remzi i njihove posete ostrvu Skaj. Obe knjige se danas smatraju klasicima svetske književnosti.
Kada nije pisala, Virdžinija je pomagala suprugu Lenardu u vođenju izdavačke kuće, učestvovala u radu grupe Blumzberi i borila se sa maničnom depresijom i posledicama seksualnog zlostavljanja u detinjstvu.
Dobro, u redu, ali kako je promenila lice izdavaštva?
Ono što je Džojs započeo, Virdžinija Vulf je završila. „Skuvala“ je „sirovo meso“. Džojsu je pošlo za rukom da razbije konvencije koje su u književnosti postojale još iz vremena antičke Grčke. Virdžinija je sakupila komade koje je Džojs ostavio razbacane na podu i pažljivo ih sklopila u smislenu celinu. Ona svoje priče u potpunosti pripoveda iz ugla likova; čitalac se ne može osloniti na sveznajućeg naratora koji bi ga vodio svojim pripovedanjem (ovo je i danas jedno od centralnih obeležja fikcije). Priču moramo kreirati sami, koristeći se nepovezanim mislima i opažanjima likova koji u njoj žive. Radi se o veoma komplikovanom i zahtevnom procesu, ali rezultati su i više nego zadovoljavajući. Ako želite da se upoznate sa stvarnim dometima književne umetnosti, čitajte knjige Virdžinije Vulf.
Džoan Didion – Tvorac književnog novinarstva
Do pre samo nekoliko decenija, publicistici niko nije poklanjao previše pažnje. Nije se čak ni nalazila na radaru kritičara i recenzenata. U svetu književnosti bila je potpuno beznačajna.
U taj svet jednog dana je ušetala Džoan Didion, novinarka koja je od ranih šezdesetih godina prošlog veka objavljivala članke u raznim dnevnim listovima i časopisima. Izdavačka kuća
Farrar, Strauss and Giroux je 1968. godine objavila zbirku njenih članaka pod naslovom „Teturanje ka Vitlejemu“. Umesto da doživi neslavnu sudbinu ostalih naslova te vrste, knjiga je postala hit. Kritičar „Njujork tajmsa“ Den Vejkfild opisao ju je kao jedan od najboljih primera proze u savremenoj američkoj književnosti. Svet je prešao i taj Rubikon i rodilo se „Novo novinarstvo“: više nije bilo sramota pisati dela publicistike u prvom licu, koristiti se književnim tehnikama, pa čak i ponekim pridevom. Ukratko, publicistika je postala Publicistika, a Džoan Didion je bila njena kraljica. Granice onoga što je do tada smatrano književnošću nastavila je da ruši zbirkom eseja „Beli album“, a zatim je usledila „Godina magijskog razmišljanja“, kojom je memoare uzdigla na nivo umetničke forme.
Dobro, u redu, ali kako je promenila lice izdavaštva?
„Pričamo sebi priče kako bismo preživeli“, kaže Didion u prvoj rečenici „Belog albuma“ i to se ne može osporiti. Ali ako se budemo ograničavali na priče koje smo izmislili i ignorsali one koje su se stvarno dogodile, izgubićemo polovinu narativa koji nas održava u životu. Zahvaljujući Džoan Didion izdavači su počeli ozbiljno da shvataju publicistiku. Ova žena utrla je put potpuno novom žanru.
Dž. K. Rouling – Globalni fenomen
Najbolja priča iz mitologije koja danas okružuje život Dž. K. Rouling ne govori o pisanju u kafeima, preživljavanju na socijalnoj pomoći, niti o tome kako ju je odbio svaki izdavač u ovoj i nekoliko susednih galaksija. Najbolja anegdota govori o tome kako joj je urednik Beri Kaningem, zajedno sa 1500 funti avansa za knjigu „Hari Poter i kamen mudrosti, dao i sledeći savet“: „Ne napuštaj posao (autorka je u to vreme trebalo da počne da radi u školi). Pisanje dečjih knjiga se ne isplati.“
Sa 400 miliona prodatih primeraka, knjige o Hariju Poteru postale su najprodavaniji serijal svih vremena. Na ovoj planeti nema onoga ko nije čuo za njih. Objavljene su na 65 svetskih jezika, prema njima je snimljen uspešan filmski serijal, likovi su poslužili kao inspiracija za izradu igračaka i video igara, a svetu Harija Potera posvećena su i dva tematska parka koje godišnje obilaze milioni posetilaca. Hari Poter se našao čak i na pozorišnim daskama. Roulingova danas priznaje da ima mnogo novca, ali da nije milijarder. Sa njom se slaže i magazin „Forbs“: po svemu sudeći, ona previše novca daje u humanitarne svrhe i zato nikako ne dospeva na njihovu listu.
Dobro, u redu, ali kako je promenila lice izdavaštva?
„Hari Poter“ je izdavaštvo iz mirnih voda gurnuo u uzburkano more globalne trgovine. Dž. K. Rouling, koja je zadržala kreativnu kontrolu nad svojim proizvodom, pokazala je da je sposobna da na sopstvenim leđima iznese nastanak jednog megabrenda. Fenomen zvani „Hari Poter“ otvorio je knjigama vrata u svet u kome one više nisu samo poslastica za čitaoce, već i proizvod koji donosi ogroman profit.
E L Džejms – Kako neprihvatljivo učiniti prihvatljivim
Možemo se podsmevati njenom stilu ili činjenici da je Kristijanu Greju podarila penis koji govori, ali činjenica je da E L Džejms zaslužuje mesto na našoj listi.
Karijeru je započela 2009. godine, pišući fan fikciju inspirisanu serijalom „Sumrak“. Ono što je njene priče razlikovalo od hiljada sličnih bili su elementi dominacije, sadizma i mazohizma. To je bilo ono što je čitaoce priča o Beli i Edvardu bacalo u trans. Broj čitalaca je ohrabrio Džejmsovu da samostalno objavi svoju prvu knjigu, čija popularnost joj je donela ugovor sa izdavačem
Random House. Svima je dobro poznato šta je usledilo: ogromni tiraži, filmske adaptacije, globalna popularnost. Kao i Dž. K. Rouling, ova autorka je odlučila da zadrži kreativnu kontrolu nad proizvodom koji joj je doneo slavu.
Dobro, u redu, ali kako je promenila lice izdavaštva?
Uprkos primedbama da „Pedeset nijansi sive“ opravdavaju nasilno ponašanje u vezama i da nepovratno kvare one koji ih čitaju, ovaj serijal je knjige čiji je glavni element seks učinio prihvatljivim. Knjige E L Džejms možda drže rekord po tome što ih gosti najčešće ostavljaju u hotelskim sobama, ali danas vas niko neće popreko pogledati ako u gradskom prevozu otvorite ovu ili neku sličnu knjigu. Uštogljeni svet izdavaštva je zahvaljujući „Pedeset nijansi“ zakoračio u novu, opušteniju eru.
Autor: Ket Marfi
Izvor: litreactor.com
Prevod: Jelena Tanasković