Adaptacija pesnika: O problemu raznovrsnosti u projektu Hogart Šekspir

Oktobra 2015, Hogart pres pokrenuo je projekat „Hogart Šekspir“, očekivani serijal od osam delova, u kome najprodavaniji autori nanovo pričaju Šekspirove klasike u formi modernih novela. Obrada „Zimske bajke“ – „Procep u vremenu“ britanske književnice Dženet Vinterson je prva objavljena, gotovo tačno 400 godina nakon smrti velikog pesnika. Od tada je objavljeno još pet nastavaka, pri čemu se poslednji deo, obrada „Hamleta“ od Džilijen Flin, očekuje 2021.



Osavremenjivanje Šekspirovih komada je uobičajeni poduhvat. Kao što je primećeno na sajtu ovog projekta, Šekspirova dela su često „bila nanovo tumačena za svaku novu generaciju, bilo kao tinejdž film, mjuzikl, SF-film, priča o japanskim ratnicima ili kao književna adaptacija.“ Nanovo osmišljavanje Šekspirovih dela je poduhvat koji je često i osporavan. Mnogi kritičari ističu da je teško verodostojno preneti šekspirovske konflikte – napisane vekovima pre nastanka psihologije – u moderno okruženje. Pristalice, sa druge strane, često ukazuju upravo na samog Vilijema Šekspira i njegovu spremnost da prilagodi i obnovi priče iz različitih izvora.

Bez obzira na lične stavove o adaptacijama Šekspira, nemoguće je prevideti njihov značaj za kulturološke zakone našeg vremena, od mjuzikla „Priča sa zapadne strane“ i „Poljubi me, Kejt“, do filomova poput „10 stvari koje mrzim kod tebe“ i „Ona je glavna“. Čak i postavljanje originalnog teksta u savremeno okruženje može biti neverovatno uticajno i odgovarajuće.

Kako sam i sama podjednako ljubitelj i Šeksiprovih drama i savremene literature, ja sam vatreni pratilac projekta Hogart Šekspir.  Ali moje zanimanje za poduhvat ne potiče iz želje da vidim kreativno prilagođene Šekspirove zaplete. Mene zanima da vidim kako Šekspirove priče ispituju savremene političke, socijalne i kulturne probleme.

Svaka od knjiga iz serijala je do sada imala različit uspeh u tome. Dženet Vinterson je iskoristila svoju verziju „Zimske bajke“ da ispita razorni efekat hiper muževnosti i nasilja nad ženama, kao i normalnost homoerotizma. „Ime mi je Šajlok“ Hauarda Džejkobsona je adaptacija „Mletačkog trgovca“, koja koristi podjednako lik Šajloka i njegovog modernog parnjaka, Sajmona Struloviča, da ispita nekadašnja i sadašnja očekivanja koja se tiču jevrejskog identiteta. U „Prznici“ En Tejlor, adaptaciji „Ukroćene goropadi“, lik Petručija pokušava da uvuče Kejt u brak da bi izbegao deportaciju. Najdalje je u promenama otšla Margaret Atvud u „Đavoljem nakotu“ gde Prospero u zatvoru piše „Buru“. U romanu „Danbar“, adaptaciji „Kralja Lira“ od strane Edvarda St. Oubina autor predstavlja  kralja Lira kao junaka na čelu internacionalne medijske korporacije.

No, romanu Edvarda St. Oubina prethodi „Novi učenik“ od Trejsi Ševalije. Njena adaptacija „Otela“ je i prva Hogartova modernizacija Šekspirove tragedije. Varijanta Trejsi Ševalije odigrava se tokom jednog jedinog dana u školskom dvorštu dominantno bele osnovne škole. Tokom ove priče, nasilnik Ijan spletkari da uništi lepu vezu koja se rađa između Oseija, novog đaka poreklom iz Gane i Di, bele, popularne učenice.

Kada god se priča o modernizaciji Šekspira, „Otelo“ se smatra jednim od najvažnijih tekstova za posmatranje kroz sočivo modernosti. Prati ga nesumnjivo „Mletački trgovac“. Iako je Šajlok negativac u samom delu, antisemitizam koji on doživljava dozvoljava savremenom piscu da ispita Šajlokovu ličnu tragediju kao žrtve antisemitizma. U međuvremenu, iako nije naznačeno da je podsticaj za Jagovo spletkarenje problem rase, implicitno, ipak, rasna pozadina kako mešovitog braka između Otela i Dezdemone, tako i Otelov uspeh kao vojskoođe, daje dovoljno savremenih tema za ispitivanje. Šaul Basi, u svom nedavnom članku u „Njujork tajmsu“, „Šajlok i Otelo u vreme ksenofobije“, piše:

„Ako smo tokom 20.veka 'Hamleta' i 'Kralja Lira' doživljavali kao dela sa najviše političko-alegorijskih tema, onda su u novom milenijumu 'Otelo' i 'Mletački trgovac' ona dela koja čine Šekspira našim savremenikom.“

Najveća greška u „Novom učeniku“ potiče iz činjenice da je Ševalijeova izabrala da svoju adaptaciju smesti u 1974. godinu, u Vašingtonu. To je svega 10 godina nakon potpisivanja Povelje o ljudskim pravima i, sa Basijevog stanovištva, to je pre no što je „Otelo“ postao istinski relevantna alegorija kao što je to danas.  Postoji svega nekoliko signala koji nas upućuju na rane 70-te, poput: hipija, oldsmobila i Roberta Flaka. I samo je usputno pomenut Votergejt, uprkos tome što se optužbe za veleizdaju odigravaju na nekoliko koraka od školskog dvorišta. Umesto toga, glavni aspekt „Novog učenika“ koji ga približava vremenu zbivanja je otvoreno iskazivanje rasizma. U romanu čujemo nastavnike koji raspravljaju o Oseiju i iskazuju olakšanje što on nije u njihovim učionicama. Pri tom izgovaraju rečenice poput: „Ova škola nije spremna za crnog đaka“ i komentarišu da je Osei dozvolio Di da „oseti kakav je ukus čokoladnog mleka“. Oseijev i Diin nastavnik, veteran iz rata u Vijetnamu, funkcioniše u najvećoj meri kao lik u kome je skoncentrisan rasizam.  On plane na Oseija čak i zbog manjih prekršaja i nazivajući ga „dečače (boy)“ , upozoravajući ga da se pazi. Njegov  uticaj se pojavljuje i na poslednjim stranama knjige, kada mu se otme  očekivan i nepotreban izraz crnja dok viče na Oseija da siđe sa penjalice.

Kako je prema tome Hogartova obrada „Mletačkog trgovca“ tako uspešna, dok je „Otelova“ adaptacija promašena? Odgovor leži u autorima kojima su obrade poverene. Hauard Džejkobson je jevrejski novelista, najpoznatiji po pisanju o problemima likova jevrejskog porekla. Džejkobson je pre no što mu je dodeljen „Trgovac“ tražio da obradi druge komade, što ukazuje na to da je Hogart smišljeno dodelio delo za koje su znali da će ga osavremniti na provokativan način. Međutim, Trejsi Ševalije je belkinja najpoznatija po „Devojci sa bisernom minđušom“, koja se odvija u zlatnom periodu Holandije, a on nosi malo sličnosti sa sukobima koji se odigravaju u „Otelu“. Kada je tokom promotivnog intervjua za Hogart upitana šta ju je privuklo tekstu, Ševalijeova je povezala Otelovu različitost sa vlastitim životom van domovine, u Velikoj Britaniji.

Nije neobično da se beli autori odlučuju za pisanje o ne tako dalekoj prošlosti kada je rasizam bio mnogo više prisutan i nameran. Ako napustimo tle tananih diskusija o mikro agresiji, strukturalnom i insitucionalizovanom rasizmu, kao i razgovor o beloj dominaciji u korist priče o otvorenom i prevaziđenom  rasizmu, to često pojednostavljuje proces pisanja i dozvoljava beloj publici osećaj komfora dok čita.

Iako je Ševalijeova u nekim  trenucima nagovestila mogućnost složenije diskusije o mikro agresiji, kao u primeru kada direktor čestita Oseiju na tome da ume da se artikulisano ponaša, pre no što kaže razredu da mu požele dobrodošlicu iako „nije imao sreće“ kao oni, mada mu je otac diplomata, ona se na kraju ipak sklanja od tih problema.

S druge strane, u „Procepu u vremenu“, Dženet Vinterson koristi svoje vlastito poreklo da obogati početni materijal i dobije na snazi sukoba u tekstu. U „Zimskoj bajci“, kralj Leonid poprilično neosnovano veruje da je njegov prijatelj, kralj Poliksen, u ljubavnoj vezi sa njegovom ženom, Hermionom. U „Procepu u vremenu“, Vinterosnova koja je poznata po svom pisanju o problemima LGBT zajednice, stvara prethodnu ljubavnu vezu između njenog Leonide i Poliksena. Ona, kako na to ukazuje Din Bakopolus u njegovom prikazu romana u „Njujork tajmsu“: „Čini da Leov preterani gnev i iracionalna zavist na samom početku budu uverljiviji nego u originalu“. Stoga, iako se „Zimska bajka“ obično ne nalazi na spisku Šekspirovih najrelevantnijih dela za savremenu politiku, poput „Mletačkog trgovca“ i „Otela“, dodaci Vintersonove je čine mnogo uspešnijom no što je to „Otelo“ Ševalijeove, koji uzaludno naglašava  otvoren rasizam koga u originalu nema u takvoj meri.

Izbor autora u mnogim slučajevima dovodi do fascinantnih obrta u Šekspirovom delu, ponajviše u Džejkobsonovim paralelnim likovima Šajloka i gej tonovima Dženet Vinterson u „Zimskoj bajci“. Pa ipak, Aleksandra Alter 2015. u članku, u „Njujork tajmsu“, piše da je adaptacija Vintersonove bila „obećavajući početak ambicioznog novog Hogartovog serijala, koji je okupio old stars ekipu stilski različitih pisaca da prevedu Šekspirove vanvremenske komade u prozu.“  Kako je serijal dobijao na zamahu, nije teško primetiti naglasak na reči „stilski“. Iako je pisanje Hogartovog tima stilski raznovrsno, njihove biografije su manje raznolike. Troje autora su Amerikanci, a još troje su Britanaci, što nam ostavlja samo još  Margaret Atvud koja je Kanađanka i norveškog autora Ju Nesbea. Svih osam autora su belci, pet muškaraca i tri žene, pri čemu je samo jedan ispod 50 godina, Flinu je 46, a troje pisaca je u svojoj osmoj deceniji. Iako je svako od autora imao određenog uspeha sa svojom obradom, zamislite kako bi plodonosan ovaj serijal bio da u njemu učestvuju autori čije poreklo više varira od samog Šekspirovog. Razočaravajuće je da projekat koji teži tome da vidi „pesnikova dela nanovo ispričana od strane priznatih, najprodavanijih novelista i oživljena za savremeno čitalaštvo“, istovremeno za autore ne odabere one koji na najbolji način prikazuju ono što moderno društvo može da ponudi.

Autor: Loren Mari Skavel
Izvor: themillions.com