Aleksandra Filipović: Kako objaviti knjigu?

Aleksandra Filipović je srpska književnica i satiričarka koja piše za deci u odrasle. Dobitnica je brojnih priznanja u zemlji i inostranstvu za svoj stvaralački opus koji obuhvata romane, dečje priče i aforizme. Njene priče za decu emitovane su na talasima Radio Beograda 1, a knjige su uvrštene u izbornu lektiru za osnovne škole u okviru nacionalnog projekta „Čitalići“.

Sa Aleksandrom smo popričali o tome kako je izgledao ceo proces objavljivanja i promovisanja knjiga sa idejom da će njeno iskustvo pomoći svima onima koji žele da se okušaju u književnom radu.

Kako ste znali da je Vaš rukopis spreman za slanje izdavaču?

Kod prve knjige – nikako. Samo mi je bilo preko glave da mi mozak ključa po hiljadu dvesta sedmi put, jer sam toliko puta iščitala rukopis, tražila greške i menjala slova, reči, rečenice... Kada me je to umorilo, odlučila sam da rukopis pošaljem, premda i dalje nisam znala da li je spreman. Kasnije, kako se broj napisanih knjiga uvećavao, a ja postajala iskusnija u čitavom tom poslu pisanja i objavljivanja romana, odluka da je vreme da se rukopis pošalje izdavaču postala je lakša, a vreme koje mi je bilo potrebno da napišem i pošaljem knjigu, sve kraće. Mada, odluka nikada nije laka. Da li je rukopis ikada u potpunosti završen?

Kako ste birali izdavače kojima ćete se obratiti?

Odlučila sam da počnem od najvećeg izdavača, Lagune, pa šta bude. Pre nego što sam objavila prvu knjigu, u mom slučaju to je bio roman za decu i mlade „O krilima i čudima“, iza sebe sam već imala književne nagrade, prevode na strane jezike i tekstove objavljivane u značajnim zbornicima, novinama, na radiju… Više od decenije pre nego što sam se usudila da napišem prvi roman, ja sam učila, aktivno pisala kraće forme, slala na konukrse, dobijala nagrade, objavljivala u zbornicima i sl. Između ostalog, dobila sam i prvu nagradu Radio Beograda 1 i emisije „Dobro jutro, deco“ za najbolju priču za decu i to baš za priču koja će postati deo mog prvog romana „O krilima i čudima“. Nakon toga sam započela sjajnu saradnju sa Radio Beogradom koji je po mojim pričama snimao audio-priče koje će, kasnije, postati deo prvog romana. To se sve desilo pre nego što mi je prva knjiga objavljena. Zato je sve i bilo spremno. Prvu knjigu koju sam napisala, poslala sam najvećoj izdavačkoj kući u regionu i ona ju je objavila. Tako je putovanje mojih knjiga počelo.

Koliko dugo ste čekali odgovor izdavača i kako ste se nosili sa neizvesnošću?

Nisam dugo čekala na odgovor u vezi sa objavljivanja prvog romana. Mesec dana nakon što sam uredniku poslala rukopis, zajedno sa biografijom, sinopsisom i audio-pričama Radio Beograda, urednik mi je javio da će ga Laguna objaviti. Neizvesnost dok čekate odgovor nikada nije prijatna, mada i ona s vremenom postane lakša, makar meni. Jer sada, kada pošaljem rukopis, vrlo brzo prelazim na pisanje sledeće knjige. Trudim se da ne gubim previše vremena na razmišljanje o tome da li će se rukopis objaviti ili ne. Vreme radije koristim za pisanje. Pišem gotovo svakodnevno i pisanje je nešto što najviše volim da radim.

Da li ste nailazili na odbijanja? Ako jeste, kako su ona uticala na Vas?

Odbijanja su sastavni deo piščevog posla. Ona su savim normalna i očekivana. Zvučaće kao kliše, ali ja na odbijanje zaista ne gledam kao na prepreku, već kao na mogućnost. Evo mog primera. Htela sam da se okušam u pisanju slikovnica, mada to nikada u životu nisam radila i zaista nisam znala kako se to radi. Probala sam, ali urednik nije bio sasvim zadovoljan. Tada sam mogla da odustanem. Ali nisam. Iz te ideje za slikovnicu potekla je jedna nova i veća ideja iz koje se izrodio čitav serijal romana koji će tek početi da izlazi. Iz nečeg manjeg izrodilo se nešto mnogo maštovitije, veće i lepše. Da sam odustala, ništa od toga se ne bi desilo. Zašto navodim ovaj primer? Zato što pisci, koji tek počinju, treba da znaju da ne treba da odustanu kada naiđu na prepreke. Možda će se već sledećeg dana sve promeniti. Možda će im već sledećeg dana na pamet pasti ideja koja će promeniti sve. Možda će već sledećeg dana poslati rukopis drugom izdavaču koji će ga s oduševljenjem prihvatiti. Možda će već sledećeg dana odlučiti da sami objave knjigu. Ima dosta mogućnosti, samo ne treba odustati.

Kada ste dobili potvrdan odgovor, kako je izgledao dalji proces – od ugovora do štampe?

Što se toga tiče, imam sjajno iskustvo. Na mojim romanima radili su profesionalci – od urednika, preko ilustratora, dizajnera, lektora i svih onih koji su bili uključeni u put koji rukopis pređe pre nego što se nađe u rukama čitalaca. Moj posao je bio „samo“ da napišem knjigu, a izdavačka kuća je obavila ostalo. I to je uradila odlično.

Da li ste imali urednika? Ako da, kako je izgledala Vaša saradnja sa urednikom? Da li ste imali kreativnu slobodu ili su tražene veće izmene?

U Laguni sam ranije imala odličnog urednika, a sada imam odličnu urednicu. Prezadovoljna sam saradnjom. Dobar urednik može učiniti čuda za rukopis. Imala sam potpuno poverenje i to se pokazalo ispravnim, jer je tekst posle uredničkih intervencija uvek bivao samo bolji. Nisu to bile prevelike intervencije, ali su bile logične i sasvim dovoljne da rukopis snažnije zablista. Jedino u rukopisu romana „Serafina Krin i poslednji grifon“ nisam morala da menjam ništa, ali tu se vraćamo na prvo pitanje, toliko sam ga dugo i pažljivo uređivala, da za urednika nije ostalo posla. Meni su urednički predlozi uvek donosili samo poboljšanje rukopisa i zahvalna sam na njima. Nedavno sam s urednicom Irinom Markić u Laguni završila rad na prvoj knjizi novog serijala knjiga za decu koja će izaći u toku ove godine i njene sugestije su mi bile od neprocenjivog značaja. Stvarno su učinile čuda za rukopis. Serijal će biti divan i jedva čekam da se nađe pred čitaocima.

Da li ste bili uključeni u izbor naslovne strane, dizajn, lekturu i slične detalje?

Donekle jesam. U smislu da kada tim profesionalaca – dizajnera, lektora i svih ostalih koji rade na knjizi obavi svoje poslove – ja dobijem gotovu knjigu i pre nego što je odobrim za štampu, mogu izneti eventualne primedbe. Dosad primedbe nisam imala. Naprotiv, očekivanja su mi uvek bila nadmašena. Što se tiče ilustracija, tu sam uključenija u proces, jer mogu dati sugestiju za izbor ilustratora i dati smernice ilustratoru, kako bi što bolje odgovorio na moju zamisao i kako bi krajnji rezultat bio savršen.

Koliko ste bili uključeni u promociju knjige – da li ste se sami morali angažovati ili je to radio izdavač?

Mislim da nisam dobar sagovornik za ovu temu, jer sam neko ko najviše voli da piše i ko bi promocije najradije preskočio, premda znam da su neophodne. U tom smislu, sama se gotovo nikako ne angažujem oko promocija, osim putem sopstvenih društvenih mreža. Volim da pišem na mrežama i volim da sam tu u kontaktu s čitaocima. Tako da ko želi da čita ono što imam da kažem, osim u mojim knjigama to može učiniti i na mojim društvenim mrežama.

Takođe, vrlo pažljivo biram medije kojima ću davati intervjue. Odbijam pozive medija i novina za koje mislim da su svetlosnim godinama udaljeni od bilo kakve kulture. Kada knjiga izađe, izdavačka kuća organizuje neka gostovanja u medijima, neki mediji me sami zovu i to bude to. Ponekad, kada imam vremena, po pozivu odem u poneku školu da se ispričam s decom. Ja sama vrlo retko preduzimam korake u pravcu promocija.

Da li ste imali podršku u plasmanu knjige – kroz knjižare, festivale, intervjue? Ili ste morali sami da gradite taj put?

Veliki izdavači imaju svoje lance knjižara i odličnu onlajn prodaju, tako da su moji romani dostupni svima u regionu i na tome sam veoma zahvalna. Ogromna je prednost kada čitalac lako može doći do vaše knjige. Što se tiče festivala, redovno me zovu, ali ja redovno ne nalazim vremena da odem. Moj glavni fokus jeste pisanje i sve što me odvlači od toga, vrlo teško prihvatam. Trudim se da većinu svog vremena – a vreme nam je na zemlji ograničeno i ono je najskuplji resurs – provedem pišući. U mojim knjigama se nalazi sve ono što imam da kažem. Promocije radim samo onda kada je to apsolutno neophodno.

Da li je izdavanje knjige ispunilo Vaša očekivanja? Šta Vas je posebno iznenadilo, pozitivno ili negativno?

Izdavanje knjiga je premašilo moja očekivanja. Najviše su me pozitivno iznenadili utisci čitalaca. Divno je kada vam se jave čitaoci svih uzrasta i kažu da su uživali čitajući vaše knjige ili još bolje, kada kažu da su ih one inspirisale. Da su nešto naučili iz knjiga, da su se prepoznali u junacima i da su im oni vratili snagu i nadu. Mladi čitaoci su pisali pesme o mojoj junakinji Serafini Krin, pravili kratke animirane filmove, oblačili se kao njihova omiljena junakinja, vodili čitalačke dnevnike, crtali crteže s motivima iz knjiga… To je ono što nema cenu. Takođe me je pozitivno iznenadilo kada mi se javila izdavačka kuća iz Ukrajine sa željom da objavi serijal o Serafini Krin. Tako nešto nisam očekivala. Ali eto, prva knjiga „Serafina Krin i Srce sveta“ se već nalazi pred ukrajinskim čitaocima, a druga se upravo prevodi. Svi moji romani uvršteni su izbornu lektiru za učenike osnovnih škola u okviru projekta „Čitalići“ i čitaoci ih zaista vole. Dobijam neverovatne poruke. Negativnih iznenađenja dosad nisam imala.

Da li biste danas ponovo izabrali isti put izdavanja ili biste probali nešto drugačije (npr. samostalno izdavanje, inostrano tržište, digitalnu formu)?

U ovom trenutku, ništa ne bih menjala. Sve je onako kako treba da bude.

Koji biste savet dali mladima koji imaju gotov rukopis, ali ne znaju kome da ga pošalju i šta da rade dalje?

Pre svega da nikada ne odustaju. Ukoliko imaju talenta, znanja i spremni su na mukotrpan rad, odbijanja, uspone i padove, samo neka idu napred. Neka pošalju rukopis svim izdavačima, neka šalju na konkurse, neka rade dugo i predano, jer na kraju, ono što je vredno, uvek pronađe svoj put.

Šta biste voleli da ste znali pre nego što ste krenuli u ceo proces?

Da slobodno pošaljem rukopis izdavaču pre nego što mi mozak proključa od tolikog uređivanja.

I za kraj – koliko je, po Vašem mišljenju, važna sreća, a koliko upornost kada je reč o objavljivanju knjige?

Danas, kada postoji toliko načina da se objavi knjiga, toliko načina da se stigne to čitalaca – to nema nikakve veze sa srećom. Samo sa ogromnom upornošću, neodustajanjem, konstantnim radom i talentom.
 
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Bookvar