Amin Maluf: „Rođen sam zdrav u naručju umiruće civilizacije“

Svetski poznatom francusko libanskom autoru Aminu Malufu su jasne opasnosti današnjeg sveta. Pre 20 godina je svoju zabrinutost izneo u knjizi „Ubilački identiteti: Nasilje i potreba za pripadanjem“, a pre 10 u delu „Dezorijentisani“. U eseju „Brodolom civilizacija“ Maluf piše o globalnom „potonuću“ koje se dešava svim civilizacijama. Tekst je obiman i zgusnut istovremeno, a obuhvata period celog 20. veka sve do današnjih dana mešajući naraciju i sećanja – pisac je bio u prilici da svedoči nekim od najvažnijih događaja prošlog veka. Maluf je veoma informisan o događajima na planeti i analizira osnove na kojima je svet izgrađen.



U Briselu smo sa autorom razgovarali o poslednjoj knjizi, razlozima za pisanje i njegovom putovanju kroz književni svet.

Kako se vaša poslednja knjiga nadovezuje na „Dezorijentisane“?

Rekao bih da postoji kontinuirana nit između knjiga „Ubilački identiteti“, „Dezorijentisani“ i „Brodolom civilizacija“. Svakih desetak godina objavim esej u kom ponovo tragam za istom stvari. Odrastao sam uz oca koji je bio novinar i posmatrao sam svet od ranog detinjstva, a u poslednjoj knjizi govorim o događajima iz poslednjih nekoliko decenija, pokušavam da razumem situaciju u kojoj se sada nalazimo, a koja me veoma brine.

„Rođen sam dobrog zdravlja u naručju jedne civilizacije na samrti.“ Na početku eseja govorite o pomešanim identitetima sa kojima ste odrasli: roditelji su vam iz Lebana i Egipta. Zašto do sada niste pisali o poreklu svoje porodice?

Porodica sa očeve strane potiče iz libanskih planina. Majčini baba i deda su takođe iz Libana, ali su kao i mnoge porodice na kraju 19. i početku 20. veka emigrirali u Egipat gde su se venčali i živeli do kraja života. Majka je rođena u Tanti, odrasla je u Heliopolisu na koji ima jako lepa sećanja koja je prenela na mene. Kada govorim o svom detinjstvu, moram da obuhvatim obe ove zemlje jer su mi jednako drage iako su potpuno različite.

Da li je spajanje žanrova eseja i memoara nešto što vam odgovara u smislu opisivanja važnih trenutaka u istoriji kojima ste prisustvovali?

Deo ove knjige je veoma sličan memoarima jer govorim o svom detinjstvu, o onome što sam video, i pišem o periodu kada sam kao reporter posećivao različite zemljev. Ali mislim da je to samo jedan aspekt knjige. Govorim samo o opažanjima koje sam uneo, a ona su vezana isključivo za događaje kojima sam bio direktan svedok. Mnogi pisci govore o svetu koji ih okružuje kako bi bi pisali zapravo o sebi. Ja sam na potpuno suprotnoj strani spektra: kada pišem o sebi, to je uglavnom uvod za pisanje o svetu oko mene. U ovoj knjizi je priča o ličnoj istoriji u službi globalne istorije.

U analizi činjenica predstavljate istorijske događaje, ali ponekad i projekcije kako su se stvari mogle odvijati. Koliku ulogu mašta ima u vašem pristupu?

Ne bih tu govorio o mašti samoj po sebi već pre o prikazu različitih mogućnosti. Priča se razija na jedan način, ali možemo da pretpostavimo neke druge, drugačije posledice događaja. Uvek je tu reč o istorijskim raskršćima ili odlukama koje su donete i time je promenjen tok događaja. Na primer, kako bi se Egipat i arapski svet razvijali da je Naser izbegao rat 1967. godine i šta bi se dogodilo da nije umro u 52. godini? Svakako da bi naš svet bio potpuno drugačiji.

Kako tvrdite, Liban je platio cenu jer „nije bio sposoban da izgradi naciju“. Kako opravdavate ovaj neuspeh?

Verujem da moja domovina ima mnogo resursa koji bi joj dozvolili da igra glavnu ulogu u regionu, pa čak i na svetskom planu. Liban je zemlja veoma kvalitetnih ljudi, visoko obrazovanih i sposobnih, koji imaju jedinstveno iskustvo zajedničkog života ljudi različitih istorija i verovanja. Zbog navedenih faktora, Liban je mogao da ujedini sve te zajednice u jednu naciju, savremenu i demokratsku, što bi vodilo ka daljem napretku. Umesto toga, dozvolio je sebi da bude oslabljen. Ostaje nam nada da će uspeti da prevaziđe ovu mračnu fazu istorije, ali prethodnih nekoliko decenija će mi zauvek delovati kao propuštene prilike.

Vaša geoplitička analiza 20. veka naznačava veze sa starijim civilizacijama koje su nestale.

To je deo evolucije svake civilizacije. Ono što sam želeo da naglasim u ovoj knjizi je da su sve civilizacije izložene nečemu što zovem „potonuće“ i pokušavam da razumem i objasnim kako je svet – uključujući sve civilizacije – došao do ove tačke.

Da li je ova knjiga signal za opasnost, poziv da se probudimo?

Upravo to, ona je upozorenje. Vrujem da naša planeta skreće ka velikim krizama koje bi mogle da oštete mnoga društva. Još uvek možemo da izbegnemo ono najgore, ali vreme koje nam je preostalo nije neograničeno. Svi moraju da budu svesni postojećih rizika. To je ambicija moje knjige. Moja uloga kao pisca je da pokušam da razumem i objasnim funkcionisanje sveta.

Kada govorite o određenim političkim figurama, spominjete „Janusov panteon“. Možete li da nam objasnite ovu alegoriju?

Pod „Janusovim panteonom“ podrazumevam ideju da postoje ličnosti koje su odigrale veoma važnu ulogu u istoriji, ali su istovremeno imale i manje sjajno naličje te uloge. Na primer, pominjem Vinstona Čerčila čija je posvećenost bila krucijalna u Drugom svetskom ratu, ali je imala i užasnu ulogu u Iranu gde je učestvovao u rušenju legitimnog i uvaženog režima Mohameda Mosadika.

Na sličan način, Naser je bio nosilac nade i mislim da je bio veoma iskren čovek. Ali je imao užasnu viziju političkog i ekonomskog upravljanja svojom zemljom i nije mogao da izdrži pritiske što ga je povelo u rat sa Izraelom 1967. godine kada mu je bilo potpuno jasno da nije spreman na takav sukob. Sve se to završilo užasno po njega i po arapski svet.

Koliko je sadašnji „mit o homogenosti“ jedan od temelja loših stvari koje se dešavaju?

Verujem da je tokom istorije svaka zemlja koja je pokušala da protera manjine kako bi postala homogenija, platila visoku cenu. Jedan od primera je u Francuskoj kada je Luj XIV odlučio da protera protestante Nantovskim ediktom – bila je to propast za zemlju od koje su korist imali veliki evropski gradovi poput Berlina, Londona i Amsterdama u koje su proterani bežali. Ima mnogo primera zemlja koje su želele da proteraju one koji su im delovali kao stranci u njihovom konceptu nacije, misleći da će izgnanstvom tih ljudi postati jači. Ali istorija nam pokazuje da su težnjom ka iluzornoj i lažnoj homogenosti ne samo postali slabiji, nego su izgubili dušu.

Cenite evropski projekat i polažete nade u njega, ali ga opisujete kao zakopanog u birokratske procedure. Kakvu ulogu biste voleli da on ima?

Mislim da Evropska unija prolazi kroz ozbiljnu krizu koja preti da uništi sve što je do sad urađeno. Moguće je da će ljudi i vođe postati svesni toga i da će pokušati da promene institucije. Mnogo toga može da se uradi, ali je teško jer u Evropi se veruje da se o svemu mora jednoglasno odlučivati što je problem, posebno kada su u pitanju smele odluke. Proces rešavanja ove krize će biti kompleksan i veoma dug.

Deluje mi da ne opravdavate propast univerzalnih ideja. Da li je to povezano sa propašću komunizma?

Komunizam je obećavao mnoge promene. Privlačio je mnoge sposobne ljude u svakom društvu, ali nije bio u stanju da održi svoja obećanja. I danas vidimo da kapitalizam radi istu stvar. Lično mi je žao što je intelektualna debata, koja je preovladavala tokom dobrog dela prošlog veka, danas potpuno nestala i zamenile su je tvrdnje zasnovane na identitetu. Ovakav oblik nesrećne evolucije se odvija u svim društvima i na nju gledam kao na moralnu i intelektualnu propast.

Smatrate da su „vizionarske i pragmatične“ vođe, čije ideje idu dalje od ličnih interesa, veoma retke. Koja politička figura najviše objedinjuje te ideje?

Ako moram da imenujem jednog koji mi tako deluje i ima osobine koje smatram neophodnim za vođenje jedne zemlje, onda bi to bio Nelson Mendela. Borio se veoma hrabro, uporno i tvrdoglavo kako bi oslobodio svoju zemlju rasne segragacije. I onda je pobedio, pokazao neverovatnu velikodušnost, pružio ruku protivnicima i zaboravio svu štetu koju su mu naneli tokom prethodnih decenija. On je neverovatna ličnost koja treba da bude primer drugim regionima u svetu.

U knjizi su mnogi delovi ispunjeni nostalgijom, čak i tugom. Šta izaziva ova osećanja dok pišete?

Istina je da često pišem o tugi, posebno kada posmatram razvoj zemalja za koje sam vezan. Kada vidim kako propadaju, a imale su mnogo potencijala... Mislim da ponekad morate da opišete osećanja sa kojima se srećete. Ali takođe treba da se izdignete iznad ličnih sentimentalnosti kako biste mirno analizirali događaje, a da vas ne zaslepe nostalgija i tuga.

Šta trenutno čitate?

Čitam nekoliko stvari: tekstove koje su mi poslali prijatelji i knjige nominovane za nagrade koje dodeljuje Francuska akademija. Često čitam knjige koje su deo istraživanja koje sprovodim za svoje pisanje. Uvek me više zanimaju teme nego konkretni autori. Već duže vreme uglavnom čitam istorijska dela, eseje, biografije...

Koja umetnička dela volite?

Ima ih mnogo! Volim Dalijevu sliku „Le Crucifie“, mislim da je predivna. Obično nemam posebne sklonosti ka ličnostima slikara, ali mislim da je njegov talenat bio izuzetan.

Recite nam nešto o svom odnosu prema pisanju.

Pišem svakog dana, to je centralna stvar moje svakodnevice. Budim se, odlazim u kancelariju i radim, što ne znači uvek da nužno pišem. Ponekad čitam, istražujem ili ispravljam tekst napisan prethodnog dana... Pisanje je svakodnevna aktivnost.

Kako se nosite sa time što ste proslavljeni autor?

Iskreno nimalo se ne obazirem na to. Živim u ritmu knjiga koje pišem. Kada završim jednu, objavim je i govorim o njoj neko vreme kako bi je ljudi zapazili. A odmah zatim se izolujem u kancelariji i počinjem rad na sledećoj. Javna strana mog posla zaista pada u drugi plan...
 
Izvor: lorientlejour.com
Prevod: Dragan Matković