Levantski đerdan je nekadašnje ime niske trgovačkih gradova kojima su prolazili putnici iz Evrope na putu za Istok. Od Carigrada do Aleksandrije, preko Smirne, Adane ili Bejruta, ovi gradovi su dugo bili mesta mešanja gde su se susretali jezici, običaji i verovanja. Nestalni svetovi koje je Istorija polagano oblikovala, pre no što će ih razoriti. Uništavajući usput i bezbrojne živote.

Junak ovog romana, Osijan, jedan je od tih ljudi preokrenute sudbine. Od agonije Otomanskog carstva do dva svetska rata i do tragedija koje, još i danas, razdiru Bliski Istok, njegov život neće imati veću težinu od slamke u oluji. On se strpljivo seća, pripoveda o svom prinčevskom detinjstvu, o svojoj ludoj baki koja beše kći sultana, o svom buntovnom ocu, o svom posrnulom bratu, o boravku u Francuskoj za vreme Okupacije, o susretu sa svojom voljenom begunicom Klarom, o njihovim trenucima ljubavnog zanosa, heroizma i sna; a zatim o svom silasku u pakao.

Lišen budućnosti, dostojanstva, sitnih ljudskih radosti, preostaje mu jedino da čeka. Jednu onemogućenu ljubav. Mirnu, ali snažnu ljubav. Možda, na kraju krajeva, snažniju od Istorije.

Imao sam priliku da slušam, pre nekoliko dana, u Parizu, jednu raspravu na radiju između nekog Jevrejina i nekog Arapina, i priznajem da sam bio šokiran. I sama ideja suočenja dve osobe koje govore svaka u ime svoga plemena, koje se takmiče u zlonamernosti i neosnovanoj umešnosti, izaziva u meni odvratnost i zaprepaštenje. Smatram da su ti dueli prostački, varvarski, neukusni, i dodao bih, zato što je u tome cela razlika: neotmeni. Moralna otmenost, izvinite što ću se usput još jedanput preuznositi, da, moralna otmenost, to smo bili Klara i ja, Klara koja se trudila da razume čak i najgora zastranjivanja Arapa, i da se pokaže nepopustljiva prema Jevrejima, i ja, nepopustljiv prema Arapima, uvek imajući na umu daleke i bliske progone kako bih progledao kroz prste Jevrejima zbog njihovog nasilja.