„
Dobrovoljac“ Džeka Fervedera rekonstruiše gotovo nepoznatu priču o Vitoldu Pileckom, jednom od vođa poljskog pokreta otpora u Drugom svetskom ratu. Godine 1940. dobrovoljno se prijavio da bude odveden u Aušvic. U nadi da će uspeti da organizuje ćeliju otpora unutar samog logora, Pilecki je postao akter nesvakidašnjeg čina. Šta je jednog sasvim običnog čoveka navelo da proširi svoje moralne kapacitete i sagleda razmere zla koje je raslo među bodljikavim žicama zloglasnog logora? Kako je Pilecki anticipirao industrijalizaciju smrti u Aušvicu? I zašto je odlučio da žrtvuje sve, uključujući i sopstveni život, da bi i ostatak sveta postao svestan toga?
Pilecki je u logoru je proveo dve i po godine, tokom kojih je uspeo da organizuje pokret otpora od nekoliko stotina članova i pošalje izveštaj poljskoj vladi u egzilu u Londonu. Iz današnje perspektive deluje neverovatno da Britanci nisu odreagovali na njegov izveštaj. Kao jedan od razloga za odsustvo reakcije Ferveder navodi manjak kredibiliteta poljske vlade u egzilu, ali i suptilni antisemitizam tadašnjih britanskih vlasti. Treba imati u vidu da ni sami zatvorenici nisu mogli u potpunosti da pojme šta se tačno dešava u logoru. Do tada svet nije spoznao ništa slično, a i Nemci su se svojski trudili da u tajnosti sprovode svoje planove. Neverovatna je preciznost s kojom je Pilecki procenio broj žrtava u gasnim komorama. U svojim memoarima on navodi da je gotovo milion i po ljudi stradalo na ovaj način, što je bilo iznenađujuće blizu stvarnim procenama posle rata.
Dok budete čitali „Dobrovoljca“, često će vam se činiti da sedite na vašljivom madracu u logorskoj baraci sa čvorom u stomaku. I zapitaćete se gde je Vitold Pilecki našao snagu da na ovakvom mestu misli na ikoga drugog sem na sebe. Iako njegovi napori nisu dali rezultate kakve je očekivao, iako je jedva preživeo tifus, iako sopstvenu decu nije video godinama, Vitold Pilecki nijednog trenutka nije posumnjao u ispravnost svoje misije. Ali budući da ni saveznici ni pokret otpora nisu reagovali na informacije koje je slao iz logora, Pilecki je organizovao bekstvo iz Aušvica 1943.
Nedaleko od famozne kapije na ulazu u Aušvic nalazi se Blok 24. Danas su u toj zgradi smeštene kancelarije arhiva memorijalnog kompleksa, ali se za vreme Drugog svetskog rata tu nalazio bordel za zatvorenike „Puff“. Poljski scenarista i reditelj Dominik Retinger autor je prvog romana koji se bavi temom javne kuće u Aušvicu „
Elizina tajna“. U dva narativna toka pratimo priču Nemice Ane, majke SS oficira optuženog za ratne zločine, koja u Izraelu 1968. pokušava da uđe u trag Elizi, od koje se očekuje da svedoči na sudu u korist Aninog sina. Dobiće priliku da joj se približi jedino u trenucima dok čita njen dnevnik. Kroz Elizine dnevničke zapise i Anina sećanja na sopstveni život dobijamo kompletnu sliku o tome kako je Drugi svetski rat podjednako uništio živote okupatora i njihovih žrtava.
Na ideju uvođenja bordela u logore došao je Hajnrih Himler, a zloglasni doktor Sigfrid Švela sproveo ju je u delo. U Aušvicu su se nalazila dva najveća. Takozvani „Puff“ bio je smešten na prvom spratu Bloka 24. Podsticajni sistem za zatvorenike koncentracionih logora, poznatiji kao „Frauen, Fressen, Freiheit“ (žene, hrana, sloboda), stupio je na snagu u maju 1943. Za one koji bi postigli visoku radnu efikasnost bile su obezbeđene posebne nagrade, a oni najmarljiviji imali su pravo na dva bona za posetu bordelu. Ovo je bio još jedan u nizu vidova ponižavanja i dehumanizacije zatvorenika logora. Za rad na ovom mestu žene su se dobrovoljno prijavljivale, većina bez ikakve ideje o tome šta to mesto zapravo predstavlja. Jevrejke nisu mogle da rade u bordelu, Jevreji nisu mogli da ga posećuju. Poražavajuće je da nijedna zatvorenica koja je radila u ovim bordelima nije dobila status žrtve Holokausta. Stideći se, nerado su govorile o svom iskustvu nakon oslobođenja, pa je samim tim ova priča gotovo nepoznata javnosti.
Priča o Aušvicu je bila integralni deo Retingerovog odrastanja i posetio ga je kao mladić. Ali kada su njegovi saradnici Skorseze i De Niro osamdesetih hteli da im bude vodič u poseti logoru dok su snimali u Poljskoj, nije smogao snage da još jednom proživljava ovo iskustvo, pa ih je u obilazak vodio njegov kamerman. Ističe da ga je istraživanje za ovu knjigu dovelo na samu ivicu depresije i da mu je čitanje dnevnika i slušanje svedočanstava preživelih izuzetno teško palo.
Ispovest o životu i preživljavanju u logoru holandskog psihijatra Edija de Vinda „
Poslednja stanica Aušvic“ objavljena je početkom 2020. Knjiga je doživela ogroman međunarodni uspeh i prevedena na više od 30 jezika. De Vind je bio prvi zatvorenik koji je u samom logoru pisao o dešavanjima u njemu.
Godine 1943, na početku nemačke okupacije, Edi de Vind radio je kao lekar u Vesterborku, holandskom tranzitnom logoru. Nacisti su mu tamo odveli majku, ali je Jevrejski savet uveravao Edija da će je osloboditi ako nastavi da radi za njih. Kasnije je saznao da su je već prebacili u Aušvic. U Vesterborku se zaljubio u Fridel, venčali su se. Godinu dana kasnije oboje su deportovani u Aušvic i razdvojeni. Edi je u jednoj baraci radio kao bolničar, dok je Fridel u obližnjem bloku bila izložena nacističkim eksperimentima. Sredinom januara 1945, dok su se sovjetske trupe približavale Aušvicu, nacisti su počeli sa evakuacijom logora. Skoro šezdeset hiljada logoraša bilo je primorano da, po zimskom vremenu, krene u tzv. marševe smrti. Više od petnaest hiljada njih je stradalo. Fridel je učestvovala u jednom takvom pohodu i nekim čudom je preživela. Edi je ostao u logoru posle oslobođenja i tri meseca se starao o bolesnim i nemoćnim logorašima koje su nacisti ostavili za sobom.
Porodica je odlučila da obnovi izdanje koje je De Vind već dva puta objavio u Holandiji, oba puta sa malo uspeha. Nikada nije potpuno odustao od toga da priča dopre do što većeg broja ljudi, radeći tako i na prevodu na engleski jezik sve do svoje smrti 1987. De Vindov sin naglašava da istinski značaj knjige njegovog oca leži u tome što daje priliku da „zaista“ posetimo Aušvic. Više od posete samom logoru, „Poslednja stanica Aušvic“ vodi kroz bol, strah, samovolju i sadizam ovog mesta. Ali i kroz solidarnost i nadu koja je gurala zatvorenike napred. Pisanje ove priče De Vind je sebi postavio kao cilj nakon što je Crvena armija oslobodila Aušvic. Pritisak da bude svedok dao mu je razlog za život. „Moram da ostanem živ da bih sve ovo ispričao, svima rekao o tome, da bih uverio ljude da je to istina...“
Autor teksta: Ivana Veselinović