Svaki ulazak u sferu smislova vrši se samo
[neminovno] kroz vrata hronotopa.
M. Bahtin
Proza Vladana Matijevića je, kako pisac ističe, u dosluhu sa vremenom u kojem živimo, gde sve postaje malo – životi, sudbine i ljubavi, a koje se sagledava kroz oči običnog čoveka, često sa margine, nesrećnog, delokalizovanog, u neprestanom traženju i nenalaženju. U percepciji vremena koju imaju likovi romana R. C. Neminovno uočavaju se permanentni strah, nestalnost, frojdovska jeza zbog neprestanog vraćanja istog, samo sa promenjenim oblikom i formom, te se kao ključni koncepti izdvajaju radno vreme, socijalni aspekt vremena i vreme apsurda kao svevreme. Paralelno sa percipiranjem vremena u romanu R. C. Neminovno, pokreće se problem tretiranja stvarnosti, koje se kreće od ogoljavanja, preko konstrukcije kontrastvarnosti i fikcionalizacije.
Kalendarski i biološki aspekt vremena
Vreme priče u romanu R. C. Neminovno obuhvata jedan segment iz života Radomana Civrića koji se, kalendarski, poklapa sa jednim godišljim ciklusom – od prvih prolećnih dana, kada Slobodanka Kiš dolazi u Civrićevu kancelariju i trenutka njegovog zaljubljivanja, do ubistva njenog ljubavnika Venijamina u jesen. Ostali spoljašnji markeri vremena u romanu R. C. Neminovno su budilnik i cigarete: život Radomana Civrića, zvanog Neminovno, odvija se između buncanja pevca Dominga, zvuka „dotrajale vršilice“ i „tutnjave teretnog voza“, kao zvukovnih varijacija budilnika, i po jedne cigarete uveče, pred spavanje. I tako ukrug. Svakodnevno vreme R. C-a ispunjeno je odlaskom na posao, čitanjem erotskih novina u toaletu i nakaradnim fantazijama.
Preokret u životu Radomana Civrića, uvedenog u priču već prvom rečenicom romana i direktno okarakterisanog kao „gojazni pedesetosmogodišnjak koji već trideset i osam godina radi u kadrovskoj službi opštine“, nastaje onog jutra kada u kancelariju ušeta Slobodanka Kiš. Dok je ranije u životu Radomana Civrića početak dana bio rezervisan za odlazak na posao, trčeći (jer je on „neminovno sportski tip“), jutro kada Slobodanka Kiš postane jedan od radnika u opštini predstavlja zaplet romana i početak Civrićeve misije „neminovno zainteresovati Slobodanku Kiš“.
Kalendarsko vreme je u višestrukim relacijama sa biološkim vremenom Radomana Civrića i kompozicijom romana: zaplet romana počinje ujutru, dok se rasplet romana – Venijaminovo ubistvo dešava uveče, neposredno nakon predstave Postvidovdanski boj; potom, „život“ romanesknog junaka – zaljubljivanje, izlazak iz kolotečine svakodnevice i početak misije pada u proleće, a završava se jesenjeg kišnog dana, samoubistvom u zatvorskoj ćeliji, što upućuje na poklapanje ekološkog i biološkog vremena romana.
Iako ga nosi na ruci, gledanje na sat nije u saglasju sa prirodom Radomana Civrića. R. C. u romanu samo dva puta pokušava da meri vreme satima i minutima, i to uoči kvaziinicijacije na planini Beli Jaganjčar. Međutim, oba puta, umesto da izmeri vreme, procenjuje da su kazaljke nemoralnog i lošeg kvaliteta, što je jedan u nizu primera R. C-ove iskrivljene percepcije vremena. Vreme priče, zapravo, teče po časovniku R. C-a, glavnog junaka koji živi u iluzijama, tako da je hronologija a priori onemogućena pripovedačevim izborom ovog junaka za fokalizatora.
Socijalni aspekt vremena
Vreme je jedna od središnjih tema romana R. C. Neminovno. O njemu razgovaraju književni likovi, a autorski pripovedač ga često komentariše, povezujući sa ga društvenom, ekonomskom i političkom situacijom 90-ih.
Socijalni aspekt vremena priče tematizovan je kroz rat, inflaciju, restrikcije struje i osnovni je kriterijum za izbor likova romana. Prema socijalnom aspektu vremena, ujedno, kao kriterijumu za tipologiju likova, nosioci narativnog sveta romana R. C. Neminovno mogu se klasifikovati na sledeći način: Radoman Civrić, njegova žena Veki, Velika Guza i Slobodanka Kiš pripadaju srednjoj društvenoj klasi, dok šefica Anđa pripada višoj društvenoj lestvici. Možekonjurepdaiščupa pripada grupi odbeglih iz ratom zahvaćenih područja, a Dino – tipu novopečenih biznismena. S druge strane, prema kvantitativnoj komponenti vremena, Dino, Venijamin i šefica Anđa su likovi koji nemaju vremena, dok Velika Guza i Slobodanka Kiš imaju vremena na pretek. Zapravo, nesrazmera u doživljaju vremena likova romana proporcionalna je stepenu njihove integrisanosti u stvarnost, onakvu kakva je ne samo u romanu R. C. Neminovno, već u narativnom svetu svih Matijevićevih dela, a koju je pisac u jednom od intervjua odredio kao „crno vreme opadanja – naše svevreme“. Glavni junak, neminovno u iluzijama, čini zasebnu grupu, čije je viđenje vremena, između ostalog, sugerisano njegovim nadimkom. Iako postoji razlika u subjektivnoj percepciji vremena kao brzoprolazećeg, odnosno „sporohodajućeg“, ipak se mogu izdvojiti elementi koji svedoče o delimično zajedničkom fondu doživljaja vremena. Svaki od likova romana, bez obzira na to kojem od pomenutih tipova pripada, vreme percipira kao svakodnevno ponavljanje određenih događaja, te, u skladu sa ovakvom subjektivnom (ali i zajedničkom) percepcijom, ni njegovo delanje ne prelazi okvire ritualnosti. Putanja svakog od likova je tokom čitavog romana ista, a kada bismo olovkom spojili označena mesta koja likovi svakodnevno obilaze, dobili bismo kružnicu. Kružna putanja, ritualnost postupaka i događaja i vreme koje samo naizgled teče, gotovo beketovski, te na promenu ukazuje samo smena godišnjih doba, nose određenu simboliku koja se ne da vezati samo za ovo Matijevićevo delo.
Epilog romana R. C. Neminovno, sa distance od pet godina, delom razrešava sudbine glavnog junaka i njegovog antipoda, Dina, koji je “napustio posao u Opštini i otvorio firmu za kupovinu ženske kose i prodaju perika. Zatim je kupio stovarište građevinskog materijala, pa najveću fabriku u gradu. Posle je kupovao sve što se moglo kupiti. Na kraju je gradu promenio ime. Dao mu je svoje”, a delom pokazuje nepromenljivost u životnom toku pojedinih likova: „Slobodanka Kiš je i dalje službenica, i dalje radi za istim, nasleđenim od Radomana Civrića, stolom. Neudata.“ Opozicija nekad – sad takođe je tematizovana u romanu R. C. Neminovno, i to u kontekstu socijalnog aspekta vremena i epizode o zanatu i zanatlijama:
„[Kovači] su kao uostalom i sve druge zanatlije, ljudi koje je pregazilo vreme. Nesposobni da se uključe u nove tokove, istrajavaju u svojoj gluposti i održavanju svojih dosadnih zanata. A zanatske radnjice, te odvratne, štrokave ćumeze treba porušiti bez sentimentalnosti. One su ruglo svakog modernog grada. Prostor koji zauzimaju treba dati nekom sposobnom preduzetniku, da na njemu, od betona, stakla i mermera, sagradi nešto lepo i korisno.“
Mitsko vreme
Vreme romana R. C. Neminovno nije samo biološko, kalendarsko, ekološko, socijalno, već i mitsko, što potvrđuje scena paljenja vatre na planini Beli Jaganjčar koja se odigrava u ponoć, uz simbolično zaustavljanje kazaljki na R. C-ovom satu i koja je praćena apokaliptičnim nevremenom. Scena koja se odvija gotovo po mitskoj formuli – u gluvo doba noći, u demonskom hronotopu planine, uz grmljavinu i „živu vatru“, ali uz pojavljivanje čirlidersica i bolničara na žrtvištu, u funkciji je parodiranja obreda pročišćenja od zle sile, u kontekstu romana R. C. Neminovno ovaploćene u liku ubice koji hara njegovim narativnim svetom. Osim vatre kojoj se ni u okviru ove scene ne odriče apotropejska i lustrativna moć, parodirano je sve što prati obred – najpre sam žrtvenik koji je sa naglašenim libidom, a potom i žrtvište koje u jednom trenutku postaje arena.
Kompsonovsko bacanje sata (u Foknerovom romanu Buka i bes Kventin Kompson, neposredno pre samoubistva, baca očev sat i simbolično se odriče od vremena i budućnosti) – odricanje od vremena i preplitanje mitske dimenzije vremena sa devedesetim godinama 20. veka, sadašnjim vremenom priče, produbili su apsurd Civrićevog obreda na planini. Vrhunac apsurda scene žrtvovanja je trenutak kada i nevreme odustane „jer je sve dosadilo“. Na idejnoj ravni romana, nevreme koje odustaje od slanja potopa potvrđuje viziju stvarnosti kao beznađa, koja je zajednička svim likovima romana.
Ovakvo poigravanje sa aspektima vremena u samo jednoj sceni koja bi, kao što je najavljeno, trebalo da bude od odsudnog značaja za preokret u romanesknoj radnji, paradoksalno sugeriše da je jedina moguća dimenzija vremena u romanu – vreme apsurda. S obzirom na to da pripovedač i likovi romana percipiraju samo dimenziju vremena apsurda, u romanu ne ostaje prostora za tematizovanje budućnosti kao nade i izbavljenja.
Od radnog vremena, do Radnog Vremena
Hronotop kancelarije je, uz toalet kao supstituent hronotopa doma, jedan od organizacionih centara romana R. C. Neminovno. Pored toga što je od značaja za zaplet romana, hronotop kancelarije je prostor gde se odvija gotovo trećina romaneskne radnje.
Hronotopom kancelarije motiviše se uvođenje Radnog Vremena kao književnog lika. Takođe, u okviru ovog dominantnog hronotopa romana karakterišu se skoro svi likovi. Pripovedač kao da se u ovom segmentu romana ukotvio u kancelariji, sedi na registratorima, ili pak na rasklimanoj drvenoj stolici u čekaonici opštinske zgrade 90-ih (i ne samo 90-ih). Stoga treba krenuti od pitanja: ko percipira radno vreme u romanu R. C. Neminovno i da li je radno vreme, ovaploćeno kao književni lik, zajednički doživljaj svih likova koje okuplja hronotop kancelarije, ili je ono rezultat nečije pojedinačne imaginacije?
Radno Vreme je u romanu R. C. Neminovno uobličeno kao književni lik sa raznim vidovima karakterizacije. Najpre se uočava psihološka karakterizacija Radnog Vremena: na dan kada Slobodanka Kiš ulazi u kancelariju, Radno Vreme pada u neki čudan trans, „odmiče psihodeličnim hodom i privodi se kraju kao drogirano“. Ko percipira radno vreme odsudnog dana u životu glavnog junaka, R. C-a? Najpre, sam R. C. Radno Vreme u transu jeste unutrašnji doživljaj Radomana Civrića koji se, na posletku, takođe „u transu“, sudara sa Radnim Vremenom. Otkada je Slobodanka Kiš dobila mesto za istim stolom za kojim radi R. C., Radno Vreme se određuje atributom „brzoprolazeće“, što opet ukazuje na percepciju radnog vremena kroz R. C-ovu unutrašnju fokalizaciju. Prilažući kraću studiju o radnom vremenu, pripovedač još jednom ističe značaj radnog vremena kao teme i jednog od likova romana:
„Opominjem dragog čitaoca da pod pojmom radno vreme ne podrazumeva vreme, jer su to dve, istina slične dimenzije, ali koje se u mnogome razlikuju. Razlikuju se po karakteru, dužini i brzini. Vreme je pouzdano, kreće se nepromenljivom brzinom i traje neprekidno. Radno vreme je ograničeno (obično na osam sati), kreće se promenljivom brzinom, može se kretati i brže od vremena, a može se, što je obično slučaj, kretati i znatno sporije. Ponekad ume i da stane, legne i zaspi. Često je dosadno, ponekad naporno. Vreme je Božje, a radno vreme čovečje.“
U segmentima romana u kojima Civrić mašta o realizaciji ljubavi sa Slobodankom Kiš, te u trenucima kada u vezi sa tim nešto preduzme – dodirne Slobodankinu nogu ili ispriča vic, Radno Vreme veselo igra lastiš i školice, šeta se hodnikom i liže lilihip. Međutim, u trenutku kada Radoman saznaje za Slobodankinu vezu sa Venijaminom, Radno Vreme, kroz percepciju ovog lika, takođe postaje „ćudljivo i neraspoloženo, grize i guta samo sebe i polako nestaje...“ Navedeni primeri pokazuju da se u romanu Radno Vreme percipira samo kroz Civrićev lik. Dino, Velika Guza i Slobodanka Kiš, usled nedostatka zaduženja i Civrićeve volje da sve obavi sam, dolazak u kancelariju ne doživljavaju kao početak radnog dana, pa, samim tim, ne percipiraju ni psihodelično i razdragano Radno Vreme. Za njih je vreme u kancelariji sporoprolazeće, te ga ispunjavaju smicalicama na račun Radomana Civrića.
Neminovno Neminovnog
Uzrečica Radomana Civrića, neminovno, u romanu je upotrebljena ili kao nadimak, ili kao prilog ili kao pridev. U percepciji vremena i stvarnosti Radomana Civrića sve je neminovno, odnosno nužno, po svaku cenu, obavezno, neizostavno, svakako, neizbežno. Nasuprot tumačenjima nadimka Neminovno koja ga sužavaju na oznaku parodijske mete ili na misao o dubokoj sudbinskoj određenosti za izvršenje ličnog projetka (D. Hamović), postavićemo sledeća pitanja: Da li se u značenju Civrićeve uzrečice krije frojdovska jeza koju oseća ovaj lik zbog večitog vraćanja istog? Da li je uzrečica neminovno narativna prolepsa? I, najzad, kakva je semantička relacija između uzrečice Radomana Civrića i njegovog narativnog oblikovanja vremena?
Najpre, Radoman Civrić je neminovno neuspeli književnik. Godinama i decenijama je pisao pesme na radnom mestu i u kupatilu, ali šifrovano, jer su njegova supruga i kolege iz kancelarije pisanje pesama smatrali porokom. Kao potvrdu svega navedenog, pripovedač umesto Civrićevih pesama prilaže njegovu šifrovanu azbuku. U kontekstu aktuelizovanog sveta ovog romana i društvene stvarnosti u kojoj se kreće Radoman Civrić, on neminovno mora biti neostvareni pisac. Sve do trenutka Civrićevog stavljanja Književnih novina ispod supruge tokom seksualnog odnosa sa njom, ovaj književni lik doživljavamo kao parodiju pesnika tematski usmerenog ka ljubavnoj poeziji. Od navedenog segmenta romana, sa parodiranog literate se, na trenutak, okrećemo ka kritici situacije u kulturi i književnosti 90-ih godina. Kao i u segmentu o kritici društva 90-ih, i ovde se Civrićeva percepcija meša sa pripovedačevim komentarom koji je na samoj ivici sarkazma: „[Književne novine] bile su jeftine, činile su da se oseća superiorno u odnosu na slabovidu trafikantkinju [...] pritom su bile velikog formata pa je u njih mogao da sakrije i u kuću unese erotski časopis, a da mu taj skaredni izvor zadovoljstva ne vidi supruga.“
U kontekstu žanra romana R. C. Neminovno, bilo da imamo na umu Harmsov „slučaj“, na šta je književna kritika već ukazala, ili vrstu kriminalističkog romana, nagoveštenu misijom Radomana Civrića, uzrečica neminovno potvrđuje naš horizont očekivanja – sve se odigrava prema formuli detektivskog romana, uz veliku dozu Harmsovog apsurda. U tekstu „sve je značajno... čak i ako bi neki detalj izgledao potpuno beznačajno, lišen bilo kakve funkcije, na kraju bi se ispostavilo da upravo on treba da izrazi značenje apsurdnosti ili beskorisnosti“, istakao je Bart daleke 1966. godine. Uzrečica neminovno je, zapravo, detalj važan za proairetički kod romana jer se radnja odvija kroz postupke koje Civrić neminovno mora da učini. Nadimak (i uzrečica) Civrića tako postaje ne samo narativna prolepsa, već i nosilac značenja apsurdnosti i beskonačnosti u pripovednom svetu ovog romana.
Ako iskoračimo ka postklasičnoj naratologiji i zaustavimo se na Abotovoj definiciji narativa kao osnovnog načina na koji ljudska vrsta organizuje svoje shvatanje vremena, te iz ovog aspekta postavimo pitanje: Kakva je Civrićeva priča? (odnosno: Šta se Civriću dešava?), odgovor bi glasio: neminovna. Povežimo uzrečicu ovog junaka sa njegovim shvatanjem vremena i stvarnosti. Radoman Civrić živi u (velikim delom sadistički-mazohističkim) iluzijama. U svetu u kojem bivstvuje orijentiše se pomoću nekoliko radnji koje gotovo ritualno obavlja svakoga dana: buđenja nakon pevca i zvonjave dva budilnika, odlaska na posao, povratka sa posla, osamljivanja u toaletu, odlaska na počinak. Od trenutka zaljubljivanja u Slobodanku Kiš, situacija se samo naizgled menja; zapravo, sada se orijentacija u vremenu svodi na iščekivanje jutra i odlazak na posao.
Ponavljanja, odnosno ritualnost u Civrićevoj percepciji vremena možemo tumačiti na sledeći način: stvarnost, onakva kakva je umetnički oblikovna u romanu R. C. Neminovno, ne može na drugačiji način biti naturalizovana, osim kroz ponavljanja, zapravo, kroz prinudu ponavljanja. Međutim, uzrečica neminovno inicira modifikaciju značenja ritualnosti u životu R. C-a, te se pojam ponavljanja može povezati sa fenomenom jezovitog koje Frojd određuje kao „vrstu zastrašujućeg koja potiče iz onoga dugo poznatog i odavno bliskog“, a „Bitan uslov za pojavu osećaja jeze razvidan je u intelektualnoj nesigurnosti.“
Svevreme i problem događajnosti
Kako se u romanu R. C. Neminovno vreme meri kroz radnje koje se ritualno ponavljaju, postavlja se pitanje: da li u ovom romanu možemo govoriti o događajnosti, te da li i kojim tempom teče vreme priče?
Da bi promena stanja u narativnom tekstu mogla da bude označena kao događaj, treba da ispuni više uslova, od kojih su najzačajniji relevantnost i nepredvidivost. Međutim, obe ove kategorije u značajnoj meri zavise od subjekta i uslovljene su kontekstom. U prethodnom poglavlju smo istakli da se u romanu vreme i događaji percipiraju kroz lik Radomana Civrića, a potom smo postavili pitanje u vezi sa ulogom elemenata koji se ponavljaju u njegovoj percepciji. Izborom Radomana Civrića, zvanog Neminovno, za glavnog junaka romana koji je građen po formuli kriminalističkog romana, dovodi u pitanje postojanje događaja u ovom romanu. S obzirom na to da u domenu psihološke karakterizacije glavnog junaka nema prostora za neočekivano – sve je neminovno, predvidivo, ne može se govoriti o promeni stanja koja se može smatrati događajem u punom značenju te reči. Ono što bi trebalo da se označi kao događaj u romanu, protagonista ne percipira na taj način jer je, gledano iz ugla njegovog skripta, sve očekivano. Ako razmotrimo ostale kriterijume da bi se nešto moglo označiti kao događaj, uvidećemo da susret sa literarnim lovcima ne predstavlja događaj zato što ne rezultira promenom u razmišljanju i postupcima Radomana Civrića; naprotiv, on ovu situaciju smešta u lični projekat osvajanja i zaštite Slobodanke Kiš. Naizgled jedini događaj u romanu – susret sa Slobodankom Kiš i stvaranje plana za njeno osvajanje, do kraja romana gubi stepen na skali događajnosti jer će se pokazati da je zaljubljivanje R. C-a bilo neminovno, te da je Slobodanka Kiš samo osoba koja se uklopila u Civrićev plan. R. C. je neminovno morao da se zaljubi i da (nesvesno) iskonstruiše čitavu situaciju koja će omogućiti njegovo pražnjenje od frustracija koje je stvarnost u kojoj živi ritualno produbljivala. Samoubistvo na kraju romana je, takođe, neminovno.
Radoman Civrić je, ipak, lik u čijoj se percepciji stvarnosti nalazi autorova intencija.On na paradoksalno istinski način sagledava našu stvarnost kao svevreme opadanja u svoj svojoj protežnosti, antiklimaktičnoj putanji i beskrajnosti. Tako ni smrt Radomana Civrića, ni epilog romana ne donosi završetak na nivou pitanja i očekivanja, već samo kraj teksta koji će biti nastavljen kroz ritualno bivstvovanje u crnom vremenu, našem svevremenu. Stoga možemo zaključiti da je neminovno, bilo kao uzrečica, bilo kao prilog, prolepsa i u kontekstu celokupnog narativnog sveta Vladana Matijevića.
Autor: Mirjana Bojanić Ćirković
Izvornik: „Jezik, književnost, vreme“ [Filozofski fakultet, Niš]