Bajke pre Diznija: Mračna (književna) strana omiljenih crtanih filmova [video]

Svi znamo otprilike kako Diznijevi crtaći funkcionišu – barem oni stari, dok Dizni nije postao previše woke, pa je sve bespotrebno izmenjeno. Princeza peva životnjama, junak pronalazi iskupljenje, ljubav pobeđuje sve – i to tačno pre nego što krene odjavna špica. Ali odakle uopšte tvorcima ovih crtaća ideja za sve te priče? Da li ste znali da se iza veselih melodija i pričajućih čajnika i svećnjaka kriju originalne priče koje su daleko tužnije i nasilnije od verzija koje nam je Dizni predstavio?



Diznijeve adaptacije su postale kulturološki fenomen. Tome u prilog ide i činjenica o brojnim Disney World tematskim parkovima koji su prepuni turista svakog dana u godini. Ipak, ove adaptacije se znatno razlikuju od priča koje su ih inspirisale.

Gledali crtaće ili ne, izuzetno je zanimljivo istražiti odakle Dizni crpi inspiraciju za neke od najpoznatijih animiranih filmova prošlog, ali i ovog veka. Hajde da se na trenutak udaljimo od vatrometa iznad Pepeljuginog dvorca i vidimo koja su književna dela i mitovi inspirisali ove filmove – gde srećni završeci nisu bili zagarantovani… a u nekim slučajevima ni postojali.
 

„Alisa u Zemlji čuda“, bazirano na romanu „Alisa u Zemlji čuda“ (1865) Luisa Kerola

Knjige Luisa Kerola nisu pisane kao bajke, već kao duhovite, nadrealne satire viktorijanskog društva – pune pametnih opaski, logičkih zagonetaka i matematičkih metafora. Da, izgleda čudno, znam. Samo Alisino putovanje u suštini je san koji ismeva ponašanje odraslih i društvene norme iz tog vremena.

Likovi, poput Kraljice Srca, predstavlaju karikature iracionalne vlasti, dok je Šeširdžija sa svojom čajankom simbol besmislenih rituala koje društvo nameće. Kerol nije imao nameru da napiše knjigu za decu, već da se poigra apsurdom i logikom. U njegovoj priči ima malo strukture, nema klasičnog razvoja likova i poenta je često da je nema.

Dizniju je, međutim, bio potreban narativ. Kerolova epizodna struktura se teško može preneti u filmsku priču, pa su u studiju spojili dve njegove knjige („Alisa u Zemlji čuda“ i „Alisa s druge strane ogledala“), ublažili intelektualne elemente i fokusirali se na vizuelni spektakl i šarm likova. Rezultat je crtani film iz 1951. godine koji je osvojio svet – sa pričom daleko jednostavnijom i prijemčivijom deci. Međutim, ako se ikada odlučite da pročitate roman, bićete bačeni u haotičan svet simbolike i tumačenja, uz ono klasično pitanje – šta je pisac hteo reći?

 

---

Priča o redu, disciplini i zakonu
 

„Knjiga o džungli“, bazirano na knjizi „Knjiga o džungli“ (1894) Radjarda Kiplinga

U Kiplingovoj knjizi često se susrećemo sa temama kolonijalne ere, vojničkog reda i moralnih lekcija o disciplini i dužnosti. Džungla ima stroga pravila, a Mogli nije samo dečak koji traži dom – on bira između instinkta i civilizacije, slobode i odgovornosti. Likovi poput Bagire i Kaa su ozbiljni, zastrašujući – autoriteti, ali i pretnje. Dakle, originalna priča nije ni blizu naivna kao što bi se moglo pomisliti gledajući crtani film.

Dizni je svesno izbegao mračniji ton. Nakon neuspeha filma „Mač u kamenu“, koji je bio ozbiljniji, Dizni je zahtevao da „Knjiga o džungli“ (1967) bude vedra i zabavna. Lik Balua postaje humoristični prijatelj, dok se mračni elementi ublažavaju kroz pesme i simpatične scene.

 

---

„Zvonar Bogorodičine crkve“, bazirano na klasiku „Bogorodičina crkva u Parizu“ (1831) Viktora Igoa 

„Bogorodičina crkva u Parizu“ jedan je od najpoznatijih gotskih romana, a zapravo je mračan društveni komentar, pun nepravde, požude i fatalizma. Kvazimodov lik u romanu je groteskan i izolovan. Frolo postaje opsednut svojom požudom prema Esmeraldi koju na kraju osuđuje na smrt. Ona je nepravedno pogubljena, a Kvazimodo ubija Frola iz osvete pre nego što umre od slomljenog srca pored Esmeralde, a to tek otkriju naredne generacije kada pronađu njegov deformisan skelet koji u zagrljaju drži kosti koje su nekada bile Esmeralda.

Ovo bi, složićete se, bilo previše predstaviti deci, pa je Dizni smislio način kako da ovu klasičnu priču 1996. godine načini malo šarenijom. Film zadržava Igoove teme društvenih izopštenika i moralne korupcije, ali tragičan kraj menja u pozitivan gde Kvazimodo biva prihvaćen od društva. Frolo nije sveštenik već sudija, čime se ublažava verska kontroverza.

  

---

Biti večito dete

„Petar Pan“, bazirano na romanu „Petar Pan“ (1904) Džejmsa Metjua Barija

„Petar Pan“ će zauvek imati posebno mesto u mom srcu – ne zbog samog Petra Pana već zbog pisca koji ga je napisao, a njegovu priču, i kako je uopšte došao na ideju da napiše ovaj roman, možete pogledati u filmu „U potrazi za Nedođijom“ gde glavne uloge tumače Džoni Dep i Kejt Vinslet. Ali da se vratimo na Petra.

Barijev Petar Pan je bajkovita i melanholična priča o detinjstvu, gubitku i večnom neodrastanju. Da li smo svi deca? Međutim, roman sadrži i mračnije teme, kao što su tragične sudbine Izgubljenih dečaka, Petrove borbe sa gusarima, koje ubija bez griže savesti, i Vendi, koja shvata da detinjstvo mora da se završi. Čak i prikaz Indijanaca odražava kolonijalne stavove tog vremena.

Dizni je 1953. godine malo ublažio Petrov sebičan karakter i prikazao ga kao razigranog i šarmatnog dečaka-heroja. Mračne teme su izbačene, a naglasak je stavljen na fantazije i avanturu. Zvončica, koja je u knjizi sporedan lik, postaje centralna figura u animiranom filmu i osvaja srca svih gledalaca. Crtani film je, doduše, zadržao stereotipe o Indijancima, što je kasnije naišlo na kritike.

 

„Lepotica i zver“, „Mala sirena“ i „Pepeljuga“, bazirano na istoimenim bajkama

Malo ljudi zna da je jedan od najuspešnijih Diznijevih animiranih filmova „Lepotica i zver“ zapravo baziran na priči iz francuske književnosti 18. veka. Originalna bajka je znatno duža i mračnija, napisana u stilu tipičnom za francusku književnost tog perioda. Vilnevova verzija uključuje i pozadinsku priču o kletvi koja je pretvorila princa u Zver a njegove zaposlene u predmete. Diznijeva verzija iz 1991. godine samo pojačava romantiku i humor, i dopunjuje priču nezaboravnim pesmama i antropomorfizovanim predmetima iz domaćinstva. Lik Zveri je ublažen i prikazan kao saosećajan, dok je Bel prikazana kao pametna i nezavisna žena – što nije slučaj u ranijim verzijama.

 
Takođe treba pomenuti i klasik „Mala sirena“, baziran na bajci Hansa Kristijana Andersena, koja je mračnija i emotivnija u originalu. Sirena se žrtvuje i na kraju ne dobija srećan kraj, već se pretvara u morsku penu, što simbolizuje tugu i gubitak. S druge strane, Diznijev crtani film iz 1989. godine ima srećan kraj, jer Arijel dobija princa i živi srećno do kraja života.

 
„Pepeljuga“ je takođe primer mračnije bajke koja je pretočena u magičan crtani film. U originalnoj verziji Pepeljugin otac je pasivan i odsutan, a zla maćeha surova i potpuno beskrupulozna – toliko da čak seče prste svojim ćerkama kako bi mogle da uđu u staklenu cipelu koji Princ donosi. Crtani film iz 1950. godine donosi mekšu i romantičniju verziju.

 

„Robin Hud“, „Pokahontas“ i „Mulan“, bazirano na legendama i istorijskim zapisima

Međutim, nisu svi Diznijevi animirani filmovi bazirani na nekim književnim delima; postoje crtani filmovi koji su bazirani na legendama i istorijskim ličnostima kao što su Robin Hud, Mulan ili Pokahontas.

Prava priča o Pokahontas daleko je od onoga što je predstavljeno u Diznijevom crtanom, i to je upravo i razlog zašto se ovaj animirani film neće ponovo snimati u live action verziji. Pokahontas je bila devojčica iz plemena Pohatan, koja je bila zarobljena, mučena i odvedena u Englesku kako bi se Evropi poslala poruka da je kolonizacija uspešna. Odvedena je od svoje porodice i umrla je jako mlada. Neki izvori kažu i ubijena. Ljubav između nje i Džona Smita je izmišljena za potrebe animirane priče. Film zanemaruje brutalnosti kolonizacije u korist tema zaštite prirode i poruka mira i poštovanja. Priča o Pokahontas je izuzetno tragična i tužna, i koliko god da je animirani film vizuelno prelep, zaista nije čudno što nailazi na toliko kritika u 21. veku.

 
Sa druge strane, Dizni je pokušao da ispriča i priču o Robinu Hudu, legendarnom odmetniku koji je krao od bogatih da bi dao siromašnima, i to je upravo način kako da jedna stara, zanimljiva legenda nađe svoj put do novih generacija. Narodne priče o Robinu Hudu potiču još iz srednjeg veka, ali se znatno razlikuju od animiranog filma jer su često nasilne i političke, sa temama pobune protiv tiranije i klasnih sukoba. Diznijeva verzija crtanog filma je lagana i zabavna, sa životinjama u glavnim ulogama, i naglasak je na junaštvu, prijateljstvu i pravdi.

 
Dizni je kroz svoje adaptacije bajki, romana i narodnih priča uspešno preoblikovao mračnije i kompleksnije priče u pristupačne i optimistične priče koje slave ljubav, hrabrost i pravdu. U slučaju „Lepotice i zveri“, originalna gotička priča postaje topla romantična priča sa snažnom heroinom i univerzalnom porukom o unutrašnoj lepoti. „Robin Hud“, sa druge strane, pretvoren je iz politički nabijene legende u zabavnu avanturu koja naglašava prijateljstvo i heroizam. Ove promene govore o Diznijevoj želji da tradicionalne priče približi savremenoj publici – kako će dalje da se odvija veliko je pitanje, s obzirom na to da je naleteo na izuzetno negativne kritike nakon novog igranog filma baziranog na „Snežani i sedam patuljaka“.
 
Autor: Marko Kovačević
Izvor: buro247.rs
Foto: AI