Ljubitelji knjiga i kolekcionari su zastrašeni mogućnošću da će postati žrtve ove nazovibolesti.
Dr Alojz Pihler gotovo je stalno bio okružen knjigama. Pihler, poreklom iz Bavarske, postao je tzv. izvanredni bibliotekar Carske javne biblioteke u Sankt Peterburgu 1869. godine, za šta je dobijao platu od 3000 rubalja, tri puta višu od prosečne bibliotekarske plate.
Dok su drugi bibliotekari gajili duboko poštovanje prema knjigama, Pihler je bio pogođen posebnom nezadrživom bolešću. Nekoliko meseci nakon što je Pihler počeo da radi kao bibliotekar, zaposleno osoblje je otkrilo da pozamašan broj knjiga volšebno nestaje. Sumnjali su na kradljivca. Čuvari su primetili neobično ponašanje kod Pihlera: ispuštao je knjige blizu izlaza i ubrzano ih vraćao na police, odbijao je da premesti svoj zimski kaput, napuštao je biblioteku nekoliko puta u toku radnog dana. Zato su doneli odluku da pažljivije motre na njegovo ponašanje.
U Pihlerovom stanu je, marta 1871. godine, pronađeno preko 4.500 knjiga najraznovrsnijeg sadržaja: od knjiga o pravljenju parfema, pa sve do onih u vezi sa teologijom. Drugim rečima, Pihler je izvršio najveću poznatu pljačku biblioteke.
Pihlerov advokat je na suđenju naveo da njegov klijent nije vladao sobom i svojim ponašanjem. Na njega je uticalo „čudno mentalno stanje, neka vrsta manije koja može da preraste u nasilnu, neodoljivu, neutaživu strast“. Trebalo je da ovi argumenti ublaže očekivanu kaznu, ali nije bilo pomoći.
Proglašen krivim i poslat je u Sibir kao žrtva „bibliomanije“, mračne pseudopsihološke bolesti koja je tokom 19. veka bila zastupljena u Engleskoj i Evropi među pripadnicima više klase. Simptomi su sledeći: pomamno traganje za prvim izdanjima, retkim primercima, knjigama određenih dimenzija i štampanim na posebnom papiru.
„Svaka opsesija može postati prava bolest“, smatra Dejvid Fernandez, bibliotekar biblioteke koja poseduje retke naslove „Tomas Fišer“ pri Univerzitetu u Torontu. „Jedan od aspekata koji mogu dovesti do problema jeste finansijski aspekt, čak i u to doba.“
Pripadnici elitnih krugova i naučnici činili su sve što su mogli kako bi dobili knjigu za svoju kolekciju bez obzira na cenu. Neki kolekcionari trošili su silno bogatstvo u nameri da stvore sopstvenu biblioteku. Iako nikad nije dobila status bolesti, od bibliomanije se veoma strahovalo u 19. veku. Postoji nekoliko pisanih izveštaja, lažnih i stvarnih, o pojavi bibliomanije, ali najstrašniju i najpoznatiju dokumentaciju o toj bolesti vodio je engleski knjigoljubac Reverend Tomas Frognal Dibdin, i sam žrtva ove bolesti. Delo „Bibliomanija ili knjiga ludila“, zbirka je čudnih, nejasnih i fiktivnih dijaloga zasnovana na razgovoru sa stvarnim ljudima sa kojima se Dibdin susretao.
„Kada bi trebalo opisati jednom rečju ovu knjigu, ta reč bi bila bizarno“, smatra Fernandez, koji je proučavao primerak prvog izdanja iz 1809. „Ona je proizvod generacije s kojom se pojavila.“ Na naslovnoj strani knjige nalazi se grafika „Knjiška budala“ (Book fool), lik pozajmljen sa naslovnice knjige „Broda budala“ (Ship of Fools) iz 1498. godine, koja upućuje na otkriće novog sveta. Taj lik prikazan je kao sujetni kolekcionar knjiga u priči o ludilu koje je zahvatilo naučnike i kolekcionare, objašnjava Fernandez.
Prema rečima Reverenda Dibdina, „knjiška kuga“je dostigla zenit u Parizu i Londonu 1789. godine. Nakon Francuske Revolucije mnogi francuski bogataši prodali su svoja imanja kako bi napustili zemlju, i mnoge biblioteke u privatnom vlasništvu ostale su ispražnjenih polica. Katalozi sa aukcija u 19. veku bili su ispunjeni francuskim knjigama, pojašnjava Fernandez. Cene antikvarnih spisa bile su učetvorostručene u to vreme, navodi Filip Konel u magazinu „Representations“.
Kolekcionari, među kojima su uglavnom bili muškarci, kupovali su knjige da bi sačuvali evropsko književno nasleđe, dok je nekima nabavka bila stvar prestiža i moći. U to vreme pravljenje knjiga bilo je delikatna i zahtevna umetnost koja je podrazumevala ručno sečenje papira i povezivanje – što je povećavalo vrednost knjige.
Kolekcionari su u to vreme, baš kao i danas, tražili određene knjige iz veoma posebnih razloga, čak im je i vrsta fonta bila bitna. Jedna od popularnijih vrsta fontova bila je gotica. Škotski pesnik i pisac Robert Pirs Gilis je 1851. godine zapisao u svojim memoarima: „Pojavila se neka manija za kupovinom knjiga koje su štampane goticom, iako sami kupci te knjige nisu čitali, a još manje pisali.“
Postojalo je nekoliko kolekcionara koji su hteli da imaju knjige u svom posedu isključivo iz puke pohlepe. U „Bibliomaniji ili knjizi ludila“, Dibdin na dramatičan i uverljiv način opisuje simptome bibliomanije, predstavljajući je kao ozbiljno oboljenje. Štaviše, koristi se jezikom medicine kao da je reč o pravoj bolesti. U svom delu Dibdin navodi 8 vrsta knjiga kojima su kolekcinari bili opsednuti: prvim izdanjem, kritičkim izdanjem, knjigama štampanim goticom, primercima velikog formata, knjigama koje nisu prošle kroz ruke knjigovesca, ilustrovanim primercima, jedinstvenim primercima knjiga koje su obložene marokanskom kožom ili svilom, kao i knjigama povezanim telećom kožom.
Kao dodatak u knjizi, Reverend je spomenuo „Roksburg klub“, klub koji je okupljao ljubitelje knjiga koji su između sebe prodavali i razmenjivali knjige, a čija je svrha bila da promoviše bibliomaniju. „Dibdin je bio najozloglašeniji dijagnostičar, i prava žrtva bibliofilske neuroze koja je pogađala britansku višu klasu u doba romantizma“, smatra Konel.
Dok su drugi pisci pisali o bibliomaniji, uključujući Gistava Flobera i „Bibliomaniju“, u kojoj oslikava nesputanu strast prema knjigama koja navodi čoveka da pređe granicu ljudskosti, Dibdin će biti zapamćen kao prvi koji je dao realnu i verodostojnu sliku društva tog vremena. „Dibdinova knjiga vrlo je značajna za izučavanje kolekcionarske strasti i za istoriju sakupljanja knjiga uopšte“, tvrdi Fernandez. „Satirična je, ali ne do te tačke da preraste u humorističnu. Više podseća na kritiku upućenu kolekcionarskoj sklonosti.“
U knjizi „Bibliomanija ili knjiga ludila“, postoji mnogo likova, ali radnja uglavnom prati Lisarda, imućnog mladića bez oca, koji iskreno priznaje da je „besramni biblioman“. Kada dođe u dodir sa velikolepnom i slavnom bibliotekom ispunjenom retkim antikvarnim knjigama, podleže svojoj maniji. I pored toga što je radnja u Dibdinovoj knjzi izmišljena, junaci u njoj i te kako podsećaju na bibliomane iz stvarnog života onog vremena. „Kada je knjiga ugledala svetlost dana 1809. godine, za očekivanje je bilo da su njeni čitaoci pripadnici više klase i da poznaju ljude opisane u knjizi“, tvrdi Fernandez.
Na primer, počevši od 1804. godine, engleski kolekcionar knjiga, Ričard Heber, napunio je svojih 8 kuća sa 146.000 retkih knjiga, utrošivši oko 100.000 funti na njihovu kupovinu. U međuvremenu, Tomas Filips je, zbog svoje kolekcionarske strasti prema knjigama, doveo sebe i svoju porodicu u dužničko ropstvo. Filips je bio opsednut rukopisima napravljenim od jagnjeće kože i težio je tome da poseduje po jedan primerak od svake knjige. Jedan od njegovih poznanika je primetio da mu je kuća nalik razorenoj deponiji za knjige. „Prizor koji sam zatekao bio je nezamisliv. Gospođa Filips je bila odsutna, i da sam na njenom mestu, ne bih se nikad vratio u bedu tog doma“, izjavio je Filipsov poznanik. „Svaka soba je ispunjena hrpom papira, [rukopisa], knjiga, povelja, paketa i drugim stvarima koje su ležale nagomilane na podu, u hrpi na stolovima, krevetima, stolicama, merdevinama.“
Danas bismo ovakvo ponašanje opisali kao sakupljanje. Pojedini moderni naučnici povezuju bibliomaniju sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem. „Jasno je da nije reč o normalnom kolekcionarstvu, već o nečemu daleko ozbiljnijem“, zabeležila je Ana Natson u listu „Journal of Art Crime“. „Zadovoljstvo koje osećaju ‘sakupljači’ u kolekcionarstvu može biti tako duboko da to utiče na njihovu predstavu o sebi samima i daje im svrhu u životu.“
Dibdin je verovao da lek za bibliomaniju leži u komercijalizaciji knjiga. Njegovo predviđanje se obistinilo. Kako je vreme odmicalo, želja za gomilanjem, sakupljanjem i čuvanjem je oslabila s otkrićem efikasnih tehnologija štampe parnim mašinama iz dvadesetih godina 19. veka. No Dibdinov komentar ostaje kao upozorenje današnjim opsesivnim osobama.
Ironično, „Bibliomanija ili knjiga ludila“, bila je prilično popularna među Dibdinovim kolegama knjigoljupcima, i kolekcionarima koji su ulazili u aukcijsko nadmetanje za primerak knjige. Priča kaže da je 1817. godine knjiga podstakla aukciju koja je trajala 42 dana.
Izvor: www.atlasobscura.com