Laguna - Bukmarker - Boris Dežulović: Zaglavili smo se u trideset godina staroj stvarnosti - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Boris Dežulović: Zaglavili smo se u trideset godina staroj stvarnosti

Svaki put kada Boris Dežulović kaže nešto onako „in medias res“ ili po njegovom „u sridu“, a drugačije ne može jer „svoj prostor slobode ne prodaje“, na njega saspu drvlje i kamenje. A radi se, po pravilu gotovo uvek, kako bi to rekao Laslo Vegel o našim „nesahranjenim prošlostima“. I o gradovima herojima i o osuđenim ratnim zločincima koji su postali nečiji „heroji“.

Foto: Tanja Draškić Savić

Ko što veli njegov junak: „Zato što je naša priča dovoljno besmislena da ti nitko ne bi vjerovao ni da je ispričaš na detektoru laži.“

Jer, na primer, njegova zbirka „Pjesme iz Lore“ su najbolji dokaz da ako naša istorija ne pamti, književnost i te kako pamti.

Vašu autentičnost čini i duhovitost. Iako su prvi put objavljene pre petnaest godina u Hrvatskoj, upravo u danu kada ste objavili kolumnu o Vukovaru, ovde je u Srbiji, objavljena Vaša knjiga priča „Poglavnikova bakterija“. Kako uspevate da na tako veran način unesete duh naše stvarnosti u literaturu?

Nije do talenta, nego do zanata. Ja sam novinar, bio sam reporter, i takozvani svakodnevni, obični život vidio sam izbliza jednako kao i svakodnevnu, običnu smrt. Gledao sam stvarnosti u oči. Moje priče su samo reportaže, a to što, eto, traju dulje nego novinske reportaže, priče za jedan dan, nije do mene: to je do one trideset godina stare stvarnosti u kojoj smo zaglavili. Čak je i naslovna priča Poglavnikova bakterija – nadahnuta stvarnom izjavom notornog Ćire Blaževića kako bi najradije skočio u krevet bolesnog Franje Tuđmana da preuzme njegove bakterije – ispala pričom o pandemiji kovida, u kojoj virus ne kruži među nama da nas istrijebi, već da sačuva režim i njegovu ideju. Našim malim diktatorima i autokratama virus korona je najbolje što se moglo dogoditi.

Teofil Pančić je naglasio da se radi o „najboljem proznom štofu“, u kojem Vi ispisujete blago ironičnu analizu hrvatskog društva sa toliko duhovitosti ali, nakon čitanja, te priče ipak ostavljaju trag na čitaoca jer, evo, i sve ovo što smo danas pričali o našoj stvarnosti ovih dana, utiče na obične, male ljude u koje spadaju i Pave iz naslovne priče, kao i na likove iz drugih priča.

Humor i ironija u mojoj prozi, poeziji ili kolumnama samo su nužna samoobrana, to je sve što imam u borbi s demonima i njihovim tabuima. To nisu vicevi, to je feralovski obračun s demonima oporim smijehom koji tjera na gutanje knedli i njihovo povraćanje. To je ono kad naš narod kaže: da nije tragično, bilo bi smiješno. Naše tragedije moraju biti smiješne da bi naš narod imao o tome što da misli i kaže.

Čitalac može upravo tako da se oseti jer dobra priča mora prećutati taman onoliko koliko je rekla, a Vi ste u ovim pričama dosta rekli. Jeste li isto toliko i prećutali?

Slab sam u prećutkivanju, zato valjda i nisam dobar pisac. Srećom, Hrvatska – baš kao i Srbija – ima mnogo izvanredno dobrih pisaca. Naše prešućene povijesti i nisu ništa drugo doli antologije suvremene kratke priče.

„Živi i radi u jednom malom ribarskom selu između Trsta i Dubrovnika, gde ilegalno peče rakiju, lovi ribu i povremeno zapisuje stvari“, piše u Belešci o autoru u najnovijem, ko zna već kom izdanju romana „Jebo sad hiljadu dinara“. Ni Slobodan Šnajder ne otkriva malo ostrvo na kom živi. Da li je to recept da se živi na ovom našem jugu Evrope, gde je „gorka besmrtnost zemalja koje spavaju na mekim mapama od voska…“?

„… Zemalja čije granice premešta vetar“. Adam Zagajevski zna o čemu govori kad piše o „gorkoj besmrtnosti zemalja čije granice premešta vetar“: njegovo iskustvo te besmrtnosti iskusili su milijuni supatnika s Balkana, vjetrom raseljenih iz svojih Lavova da se nikad u njega ne vrate. Moje „rasejanje“, srećom, nije bilo prisilno, moj mali egzil moj je izbor: mali i posve nevažni zaselak od nekoliko kuća kojemu je sasvim svejedno na čijoj je voštanoj mapi i kamo će sutradan ujutro bura odnijeti granice. Pod mojom terasom je more, a more boli k**** za mape i granice.
Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Gordana Nonin
Izvor: Danas


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme delfi knjižara za vreme praznika 11 novembra 2024  laguna knjige Radno vreme Delfi knjižara za vreme praznika 11. novembra 2024.
08.11.2024.
Tokom državnog praznika – Dan primirja u Prvom svetskom ratu – Delfi knjižare rade po neizmenjenom radnom vremenu. Kada je reč o onlajn porudžbinama – kurirska služba u ponedeljak 11. novembra neće...
više
dragan velikić navika guši svaku pobunu laguna knjige Dragan Velikić: Navika guši svaku pobunu
08.11.2024.
„Pisac obično od fikcije stvara stvarnost. U ovom slučaju pisac od stvarnosti stvara fikciju“, rekao je na promociji nove knjige dvostrukog dobitnika Ninove nagrade Dragana Velikića istoričar ume...
više
ana atanasković trudim se da pamtim ono što je plemenito laguna knjige Ana Atanasković: Trudim se da pamtim ono što je plemenito
08.11.2024.
Ana Atanasković, spisateljica iza koje stoje romani koji se čitaju u dahu, ponosna Kruševljanka koja je zaljubljena u Beograd i u istoriju svog naroda, otkriva tajne svog najnovijeg romana „Zmajeva že...
više
uzbudljiv psihološki triler sve što nikad nismo izgovorili sloun harlou u prodaji od 12 novembra laguna knjige Uzbudljiv psihološki triler: „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou u prodaji od 12. novembra
08.11.2024.
Triler koji će vas držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice, „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou, mračna je ljubavna priča s mnoštvom obrta i napetosti. Iako su prošli meseci ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.