Životna priča Lole Montes po svim parametrima može da parira vrhunskoj fikciji. Rođena 1821. u Irskoj, od oca vojnog lica i majke petnaestogodišnjakinje, sa nepune dve godine seli se u Indiju. Majka se fokusirala na društveni život pa je Lola odmalena bila upućena na dadilju koju je obožavala i koja je predstavljala majčinsku figuru. Ona je kod Lole razvijala maštu i nesputanost u izražavanju, što je u kombinaciji sa temperamentom koji je nasledila od oca Lola kasnije pretočila u svoje plesne veštine.
Kada otac umre od malarije, Lolina majka se usredsređuje na nalaženje novog muža. Ne samo da joj Lola nije prioritet već šalje devojčicu u internat i deset godina je neće videti, niti će joj pisati. Bolno je očigledno da je upravo ovakav odnos sa majkom od Lole napravio hirovitu ženu, željnu pažnje po svaku cenu. Majka se volšebno pojavljuje u internatu kad je Lola već stasala u šesnaestogodišnjakinju i to jer joj je našla dobru priliku za udaju. Međutim, Lola ne želi ni da čuje za ocvalog mladoženju i na brzinu se udaje iz inata, za vojnika koji je zapravo bio pratilac njene majke. On je vodi na irsko selo odakle je poreklom, gde brak neizbežno tone u monotoniju, počinje zlostavljanje i Lola definitivno odlučuje da pobegne u London. Svesna je da za tako nešto mora imati finansijsku podršku i zaštitu u vidu novog muškarca. I tako će biti svaki put kad odluči da pobegne iz situacije u kojoj se nalazi – menjaće gradove i udvarače. Kada bi se našla u škripcu, dovijala se kako je znala i umela. Tako je i shvatila da zapravo nije talentovana za izvođačke umetnosti koje bi je učinile poznatom, iako joj se pripisuje autorstvo čuvenog „paukovog plesa“. Ispostavilo se da je izuzetna fizička lepota bila dovoljna da krene da nastupa kao španska igračica. Iako su je ocenili kao osrednju i prozreli njenu nezajažljivu ambiciju bez pokrića, neumorno je nastavila da ganja prilike za bogatstvo i slavu. Lolu je od obične starlete tog vremena razlikovalo što je zaista uživala u umetnosti i društvu umetnika, imala je podjednaku potrebu za frivolnim zadovoljstvima kao i intelektualnom stimulacijom. U Parizu je upoznala novinara sa kojim će živeti i koji će biti njena velika ljubav, koji ju je upoznao sa vodećim piscima tog doba – Balzakom, Dimom, Žorž Sand. Niz vojnika i pripadnika evropske aristokratije odvešće je do najkrupnijeg ulova – kralja Ludviga I Bavarskog, koji je bio gotovo četiri decenije stariji od nje. Očarala ga je do te mere da je finansirao izgradnju velelepnog zdanja u kom je živela u Minhenu, dao joj grofovsku titulu i finansirao čak i kada nisu više bili u vezi. Pritom je dozvolio i da se umeša u državne poslove, što je razbesnelo građane i rezultiralo upadanjem rulje u njenu rezidenciju. Lola će biti primorana da beži u Švajcarsku.
Gde god bi se pojavila, skandalizovala je javnost, što svojim ponašanjem, što izgledom, što izjavama. Iako je uvek zavodila i obmanjivala, u Švajcarskoj je pala pod uticaj izvesnog markiza koji je bio poznat kao notorna varalica. Nemiran duh ju je vodio čak do Amerike, gde je nastupala i provocirala baš kao i po Evropi. U jeku Zlatne groznice izvodila je svoj ples pred rudarima i nastanila se na ranču. Tek kada su je izgled i zdravlje sasvim napustili, shvatila je efemernost svojih mladalačkih opsesija i okrenula se veri. Rasprodala je stvari i nakit i donirala sredstva lokalnim sveštenicima koji su rehabilitovali prostitutke, u čemu je i sama učestvovala. Umrla je u 40. godini, pokajavši se na samrtnog postelji. Sahranjena je u Bruklinu pod svojim pravim imenom Elajza Gilbert.
Autor teksta: Ivana Veselinović