Bret Iston Elis se uporno trži svog stanovišta: estetika mu je važnija od ideologije i zalaže se za slobodu izraza, za umetnost koja remeti i uznemirava. Tvrdi da je današnja kultura sazdana na potrebi da se bude voljen i da je ‒ velikim delom vođena potrebom za odobravanjem društvenih medija ‒ stvorila kulturni trulež. Kada sam 2014. godine, prvi put intervjuisala Elisa za VICE, raspravljali smo o njegovom terminu „generacija kukavica“ (koji je skovao na Tviteru da bi opisao „milenijalce“). Taj razgovor je privukao pažnju jer je delovao kao sukob generacija. Sada, posle izbora Trampa za predsednika i pojave pokreta #Me Too, želela sam da saznam koliko su mu se ideje promenile.
Nedavno ste završili novu knjigu posle osam godina. Možete li nam malo reći o njoj?
To je zapravo nešto što su moj izdavač i agent već dugo vremena želeli da uradim, a u pitanju je knjiga koja ne spada u fikciju. U početku su želeli zbirku bilo kakvih eseja, no ja ne mislim da sam esejista pa nisam želeo to da radim. Zatim su razmišljali o objavljivanju nekih od mojih tirada na podkastu a zasnovane na beleškama. No ako bih uspeo da njihove teme organizujem u neku vrstu pseudomemoara koji se bave svim i svačim ‒ kulturom koja je uticala na mene dok sam odrastao, životom u Njujorku tokom osamdesetih godina 20. veka, horor filmovima iz sedamdesetih, Ričardom Girom, čudnim spletom okolnosti koje su dovele do toga da napišem „Manje od nule“ i „Američki psiho“ – onda bi to moglo da funkcioniše. Pisao sam o tome kako su me događaji od 11. septembra podstakli da posle dve godine konačno završim „Lunar Park“ (to leto sam živeo u Njujorku). Takođe sam pisao o izborima i kako je zbog njih Generacija X, kojoj i sam pripadam, ostala bez ikakvih iluzija, neku vrstu tužbalice za to pokolenje. Poznajem mnogo razočaranih pripadnika moje generacije koji se osećaju pomalo izgubljeno jer je naša generacija malobrojnija u odnosu na bejbi bumere i milenijalce. Možda je tema malo sužena, ne znam. Ali završio sam knjigu veoma brzo.
Vaši romani predstavljaju značajan komentar na savremeno društvo. Da li biste se složili sa tvrdnjom da je njihov osnovni cilj zabava?
Slažem se da to nije možda odmah uočljivo, ali romani „Američki psiho“, „Manje od nule“ i „Pravila privlačnosti“ sadrže iskrenu društvenu kritiku. Zapravo sam to pokušao da izbegnem ali ne možete pobeći od činjenice da je Patrik Bejtmen neka vrsta simbola pohlepe. Mada to kažem jer je tako shvaćeno, a zapravo je to bio veoma ličan roman. Želeo sam tu sebe da raskrinkam, ali je istina i ovo malopre rečeno. I naravno, kako pobeći od reputacije satiričara kada napadaš medije, površnost sveta mode, bezdušnost Volstrita, bezosećajnost američkih tinejdžera sa Beverli Hilsa? Ponekad pogledam unatrag i pomislim: „Bože, baš si bio neki moralista“. Ali na neki način sve je to bilo i veoma mračno.
Ipak je važno da u sve uključujete i sebe, umesto da osuđujete sa distance.
To je istina. U svakoj knjizi, od „Manje od nule“ do „Imperial Bedrooms“, moralna kritika polazi od onoga što smatram i sopstvenom krivicom i zaslepljenošću. Kriv sam kao i bilo ko drugi. I mislim da je to spasilo te knjige. To je istina.
Kako se osećate kada čujete o slučajevima ubistava i nasilja koje povezuju sa „Američkim psihom“?
Nedavno je bio neki tip koji je prebio svoju devojku do smrti i tvrdio da ga je nadahnuo film „Američki psiho“. Prvi put sam čuo za tako nešto u slučaju Paula Bernarda i njegove žene Karle Homolke, kanadskih serijskih ubica. On je bio japi. Pripadali su višoj srednjoj klasi. E sad, prvo ubistvo je počinio pre nego što je „Američki psiho“ i objavljen, ali posle njegove četvrte žrtve, pronađena je knjiga sa pasusima koji su bili zaokruženi i podvučeni. Mislim, šta reći? Bilo je užasno.
Kakav je osećaj stvoriti junaka koji je postao takav simbol jednog vremena i stava?
Ali i simbol sopstvenog bola i otuđenosti, koji je postao simbol pohlepe, korupcije i pakosti Volstrita? Tako ja gledam na to. Kada sam pisao roman zapravo sam pisao o svojoj depresiji.
Koji su najupečatljiviji delovi u vašoj novoj knjizi?
Volim da pišem o tome kako je bilo biti dete sedamdesetih, dete koje luta kroz svet odraslih. Kada svet nije bio namenjen deci. Filmovi nisu bili namenjeni nama, roditelji nisu obletali oko nas ‒ jedva da sam viđao svog oca. Vozili smo se biciklom i išli da se igramo u tuđem susedstvu. Nismo imali mobilne telefone, roditelji nas nisu stalno držali pod nadzorom. Nijedan roditelj u moje vreme nije dolazio na probe za školski mjuzikl i zatim to postavio na Fejsbuk. Svoje roditelje sam jedva uspevao da nagovorim da dođu, i to nije bilo ništa neobično. Roditelji su nas vodili u bioskop da gledamo filmove koje su oni želeli da vide. Tada nije postojala kultura namenjena deci kao danas.
Da li smatrate sebe piscem Zapadne obale, kao što se mnogi pisci svrstavaju u one koji pripadaju Istočnoj obali? Dok oni pokušavaju da zabeleže život osedelih intelektualaca srednje i više klase koji žive na Istočnoj obali, vi delujete kao da ste predodređeni da se bavite temama slave i popularnosti karakterističnih za Zapad.
Pretpostavljam da je tako. To nije nešto o čemu stalno mislim, jer sam pola života proveo na Istočnoj obali. Volim pop kulturu. Volim serijske ubice, manekenke, teroriste, vampire. Volim priče o studentima. „Pravila privlačnosti“ je stvarno čudan roman o studentima, jer je u njemu u osnovi reč samo o klincima i njihovim pokušajima da nešto smuvaju. Jer to je bio tip romana o studentima koji sam ja sam želeo da čitam. Nisam želeo da čitam o siromašnom momku koji pokušava da napiše priču, ili dopadljivom prgavom nastavniku koji se bavi problematičnim učenikom. A opet, uprkos rečenom, „Pravila privlačnosti“, kao i sve moje knjige, nije samo komercijalna književnost. Uvek pomislim da će takve biti a nikada nisu.
Izvor: the-tls.co.uk
Prevod: Vladimir Martinović
Foto: Jeff Burton