Čega su se plašili naši preci: šumski demon plave krvi

Prvi put na jednom mestu sabrano je i rastumačno sve ono što su stari sloveni obožavali, od čega su strahovali i koga su poštovali, a opisano je i šta je od njihovih verovanja ostalo u pravoslavlju i našem svakodnevnom životu. Sedam godina istraživanja Nenada Gajića pretočeno je u jedinstvenu knjigu „Slovenska mitologija“ ukrašenu mnoštvom ilustracija koje su radile desetine slikara.
   
U ranom detinjstvu, poverava nam autor, silno je voleo bajke, a posebno mu je ostala u sećanju jedna edicija u kojoj su bile predstavljene bajke različitih naroda. Posle je došao Tolkin sa svojim Hobitima, Majkl Murkok i „Vitez sudbine“, i to mu je obeležilo i ulepšalo detinjstvo. Biće da je od tada ostala iskrica iz koje će se u zrelom dobu u srcu jednog diplomiranog ekonomiste razgoreti vatrena ljubav prema slovenskoj mitologiji, a rezultat je već stigao u knjižare sa dodatkom „hit“. Ipak, skromnost je njegova vrlina, a uporan i strpljiv rad se podrazumeva:

– Oduvek me je više zanimala umetnost od onoga za šta sam se školovao – kaže iskreno ovaj Kragujevčanin.

Najduže se bavio muzikom. Svirao je na gitari i pisao stihove, oformio svoj sastav s kojim je snimio dva albuma. Potom je radio i kao preduzetnik, bankar, bavio se računarima... a onda...

– Bio je to čudan i netipičan put. Pre desetak godina sam se zainteresovao za slovensku mitologiju i tri godine samo čitao bukvalno sve što se moglo naći o tome. Bio sam oduševljen tim svetom i sasvim iznenađen koliko zanimljivih i lepih mitova imamo i kako smo uspeli da ih sačuvamo kroz vreme. Srž slovenske mitologije spletom okolnosti očuvana je kod Srba bolje nego kod ostalih slovenskih naroda. Pomislio sam i kako je to sjajan temelj za neki budući roman, koji je takođe u planu... – priča nam Nenad Gajić i priznaje da mu se naslov „Slovenska mitologija“ učinio suviše hrabrim, ali su ga kompetentni ljudi ubedili da greši.       

Karte su naslutile budućnost
   
Posle tri godine intenzivnog bavljenja mitologijom slovenskih naroda (obuhvata Istočne, Zapadne i Južne Slovene), i izučavanja svih kontradiktornosti, nedorečenosti i nedoumica kakvim, razumljivo, obiluje pomenuta oblast („perfekcionista sam i užasno temeljan u svemu što radim“), stigao je i prvi rezultat, odnosno praktična primena onoga što je saznao. Osmislio i lansirao društvenu igru „Izvori magije“. Reč je o kartama (ima ih više od 1200) na kojima su naslikana mitska bića. Svaki igrač ima svoj špil, a igra je strateška jer igrači upravljaju bićima boreći se za pobedu. Na mnogim kartama nalazi se, uz ime bića, i neka osnovna odrednica. Igra je postala veoma popularna, posebno među studentima, i održavana su čak i gradska i državna takmičenja.
 
Naš sagovornik je tako shvatio  da je mitologija ono što ljude izuzetno privlači. Takođe je, radeći na ovome, upoznao i brojne umetnike, slikare koji su radili ilustracije za karte. Neki od njih (ukupno je učestvovalo 25 slikara) autori su ilustracija u knjizi o kojoj se danas govori, a koji su svakako izuzetno doprineli njenoj sveukupnoj vrednosti. Rečju, stvari su išle jednim logičnim sledom, iako plan nije postojao unapred:

– Do ove knjige sam dugo koračao. Pojavila se posle sedam godina upornog i velikog rada, kada sam se već pitao ima li sve to smisla, ali sada mi nije žao. Izgleda da je to sve trajalo s razlogom zato što knjiga nailazi na vrlo pozitivne reakcije i čitalaca i kritičara, što je melem na ranu, jer sam se iscrpeo i gotovo sagoreo u toj želji da se knjiga konačno pojavi. Menjao sam dužinu teksta („knjiga je mogla da bude i duplo duža a da ništa ne bude pretrpano“), ali na kraju, poštujući sugestije izdavača „Lagune“, nađena je prava mera i knjiga je izašla tačno na Vidovdan 28. juna, iako to nije bilo planirano. Tako se samo namestilo.



Razumljiva i pitka

Knjiga nudi najvažnije činjenice o svim poznatim slovenskim bogovima (najviše podataka sačuvano je za devet bogova  i tri boginje), mitološkim bićima, običajima, ritualima, magiji, mitskim mestima. Sve je sistematizovano po poglavljima u čemu se čitalac lako snalazi i još lakše može da shvati i razume sadržaj što je svakako zasluga autora, jer je delo namenjeno svim uzrastima bez obzira na nivo predznanja, dok je većina dosadašnjih knjiga iz ove oblasti ili „previše stručna“ (za ozbiljna istraživanja) ili „previše uprošćena“ (za decu prvenstveno):

– U ovoj knjizi namenjenoj svim generacijama i nastaloj iz ljubavi, bez visokih pretenzija i prvoj kod nas ovog tipa s namenskim ilustracijama, navodim istraživače i prenosim i upoređujem njihova najbitnija saznanja. Brojna mitska bića i pojedini pojmovi objašnjeni su temeljnije, a razjašnjena su i mnoga kontradiktorna tumačenja, kao i misterija oko mnogobrojnih imena ne toliko brojnih božanstava slovenskog panteona, uz objašnjenje kako je do toga uopšte došlo – precizira autor i dodaje da je to i „prva slovenska mitologija na svim slovenskim prostorima data u formi kakvu svetske mitologije odavno imaju“.
   
Upoznajemo se sa bogovima Svarogom, Perunom, Stribogom, Crnobogom, Dajbogom, Jarovidom, Svetovidom, Velesom, Triglavom, ali i boginjama (Vesna, Morana, Mokoša). Srećemo najčuvenija mitska bića, od aždaje i ale, preko anđela i bauka, veštica i vila do vodenjaka, vukodlaka, divova i drekavaca, saznajemo najvažnije osobine kućnih duhova, patuljaka, rusalki, ko je bio Lesnik i šta su Mora, Psoglav i Čuma.

– Lesnik je, recimo, sličan kentauru iz grčke mitologije, ali je mnogo živopisniji. To je šumski demon „plave krvi“ i zbog toga plavičastih obraza, gospodar šume koji može oživeti životinju od skeleta. Ima i druge magične moći, do pola je čovek a od pola konj, a menja i svoju veličinu. Da na ulici napravimo anketu, od 100 ljudi 90 će znati šta je kentaur, a ako bi deset znalo šta je Lesnik veoma bih se iznenadio – kaže Nenad.
 
Objasnio je i zbog čega su i koliko u slovenskoj mitologiji  važna mitska mesta, poput raskršća, vodenica, mostova. Magija i čarobnjaštvo čine posebno poglavlje... Što je najzanimljivije, mnoga od tih davnih verovanja i običaja iz paganskog, prehrišćanskog vremena do danas su sačuvana u našoj sredini, a neretko se i primenjuju:

– Kroz jedno dugo vreme, a vekovi su u pitanju, u Srbiji smo sačuvali tolika blaga što mnogi nisu. Uostalom, još je i Vuk Karadžić zapisao narodno verovanje da je „Bolje da selo propadne nego u selu običaj“. I ne znamo zašto, ali smo čuvari  tih starih predanja i verovanja. Deo odgovora je sigurno i to što smo dosta kasno primili hrišćanstvo, ali i pet vekova robovali  pod Turcima kada se ono nije razvijalo.Tako se dogodilo da je usmeno predanje sačuvalo različitost mnogih običaja i utkalo ih u pravoslavno hrišćanstvo. Kod drugih se veliki deo tog bogatstva izgubio. Katolička crkva je, primerice, značajan deo paganskih verovanja uspela da odstrani kod svojih pripadnika. Ipak, sve to što imamo zanimljivo je sa više aspekata: istorijskog, kulturološkog, religijskog... – kaže pasionirani istraživač slovenske mitologije.

Valja se, ne valja se

Mnogo toga se svakako više ne primenjuje i ne mora da se primenjuje, ali vredi znati šta je tim našim dalekim precima bilo važno, u šta su verovali, čemu je to služilo, šta ih je najviše plašilo, čemu su se nadali, i zbog takvih stvari i verovanja nastajale su i pesme i bajke, smatra Gajić.

– U knjizi su navedeni  razni obredi i rituali, a posebno oni vezani za tri ključna trenutka ne samo kod starih Slovena nego kod svih ljudi (rođenje, venčanje i smrt). Za te rituale često postoje vrlo jednostavna objašnjenja na koja smo zaboravili, a narod jednostavno odgovara sa „valja se“ ili „ne valja se“.

Često smatramo da je nešto deo pravoslavne hrišćanske religije, a zapravo je reč o prastarim verovanjima i praznovericama. Zainteresovani će upravo u ovoj knjizi naći neke važne odgovore.

Uzmimo, recimo, običaj iznošenja hrane na groblje koji mnogi i danas poštuju, a on potiče iz paganskih vremena. Toliko je ukorenjen da se ni pravoslavna crkva nije mogla izboriti s tim i počela je da ga toleriše. Iz ove knjige se može saznati i zašto se detetu vezuju crveni končići na ruku, zbog čega se prvih 40 dana ne dolazi na babine, zašto se prenosi nevesta preko praga, favorizuju desna noga i ruka u odnosu na levu, zašto se mrtvacu vezuju ruke i noge, zbog čega ožalošćeni nose crninu, sa sahrane se vraćaju drugim putem i još mnogo toga.

Saznajemo i kako i zašto su Srbi jedini među Slovenima sačuvali krsnu slavu, koliko i da li veruju u sudbinu i kako je reč „vampir“ iz srpskog jezika, preko ostalih slovenskih jezika, ušla u sve jezike sveta. Gajić je pronašao podatke da je o ubijanju vampira, bez pominjanja naziva, govorio Član 20. Dušanovog Zakonika iz 1349. godine, kao i da su 1725. austrijske novine prvi put pisale o Petru Blagojeviću koji se u jednom srpskom selu povampirio.Tako su „vampiri“ krenuli u svet pravo iz Srbije, mada ih danas mnogi smatraju izmišljotinom holivudske filmske industrije.

Kao naročito omiljena mitska bića, naš sagovornik izdvaja vile jer su one posebno karakteristične za Srbiju:

– O njima učimo u školi, pojavljuju se u narodnim pesmama, mistične su i gorde... Ipak, spremne su i da pomognu čoveku, a ponajpre onome koji pokaže sitnu dobrotu i plemenitost, na primer odmrsi vilin pramen kose zakačen za trn. One su odgajile i sve naše najveće junake. Vila je, opet, i prelepa fatalna žena mitologije, nešto čemu muškarac teži iako ne može trajno da je zadrži. One su slobodne, nezavisne i zato nedostižne – priča Nenad Gajić.

Otkriva nam i deo plana:

– Ono što sledi u budućnosti zvaće se „Bajka nad bajkama“.

To je, naime, naslov njegove sledeće knjige, epske bajke koja će se temeljiti na svemu što je dokučio hodajući čarobnim svetom koji su vekovima smišljali daleki slovenski preci.

Više o knjizi „Slovenska mitologija“ može se pronaći na zvaničnom sajtu (www.slovenskamitologija.rs), a nesvakidašnja beogradska promocija planira se za 8. septembar.

Izvor: Ilustrovana Politika