Nastavljamo sa serijom intervjua Njujork Tajmsa koji predstavljaju pisce u svetlu knjiga koje čitaju i utisaka koje one ostavljaju na njih. Svaki od ovih intervjua je prava dragocenost!
Koja knjiga Vam se upravo nalazi na noćnom stočiću?
Ima ih nekoliko. Moja trenutna audio-knjiga (da, i one se računaju, zašto ne bi?) je „The Sisters Brothers“, od Patrika DeVita. To je preporuka Lemoni Sniketa (preko njegovog zastupnika, Danijela Hendlera), a ja implicitno verujem gospodinu Sniketu. (A i na bilo koji drugi način, implicitno koliko neko može da veruje nekome koga nikada nije sreo, i ko može biti samo akronim nekoga ko je svirao harmoniku na tvom venčanju.) Dopada mi se knjiga – to je tako tužna, a i smešna knjiga o porodici, smeštena na Divlji zapad u vreme kad su ljudi tražili zlato i ubijali se usput.
Knjiga koju čitam i trudim se da odugovlačim zato što je dobra jeste: „Just My Type: A Book About Fonts“ (Jednostavno, moj tip: knjiga o fontovima). Rasvetlila mi je temu koju sam mislio da razumem, ali zapravo nisam, i poglavlje o neadekvatnom korišćenju fonta Comic Sans sam shvatio kada sam nedavno otišao u posetu prijateljici koji živi na Floridi, u zajednici za penzionere, gde je svako ime na vratima napisano tim fontom. Stariji zaslužuju više poštovanja od toga. Izuzev dame koju sam posetio, udovice strip crtača. Za nju je taj font možda bio prikladan. Imam na svom ajPadu nekoliko knjiga koje planiram da počnem da čitam, ali to su sve knjige mojih prijatelja koje nisu još objavljene, pa ih neću imenovati.
Kada i gde volite da čitate?
Kad god mogu. Ovih dana čitam manje fikcije, i to me brine, iako sam skoro otkrio da nošenje naočara za čitanje čini čitanje mnogo prijatnijim, a to saznanje svrstavam u isti red sa otkrićem kako pocepati atom ili Ameriku. Ništa od toga nisam uradio. (Ovo sam morao da objasnim čitaocima na brzaka).
Koja je poslednja izuzetna knjiga koju ste pročitali?
„The Sorcerer’s House“ od Džin Vulf me je oduševila. To je bila tako lukava knjiga, i tako duboka. To je privlačna fantazija o kući koja raste, sa poglavljima koja su izvanredno dostignuće kada su u pitanju priče o tarot kartama.
Poslednja grafička novela koju sam pročitao „Dotter of Her Father’s Eyes“, od Meri Talbot, a ilustracije je radio Brajan Talbot. Poznajem Talbotove 30 godina – Brajan je radio na nekim od izdanja stripa „Sendmen“ – tako da sam obožavalac njegovog dela skoro 40 godina. (Koliko je on to star? Koliko sam ja star?) Nisam očekivao tako prelepo, lično preplitanje biografije (Lucijine, a to je ćerka Džejmsa Džojsa) i autobiografije (Merin otac je bio učenjak koji je izučavao Džojsa), i da će taj spoj biti tako mudro ispričan. Kratka je priča, ali mislim da je zaista sjajna.
Da li više volite realizam ili fikciju? Koji je Vaš omiljeni žanr? Neka tajna zadovoljstva?
Moje skriveno zadovoljstvo broj jedan je čitanje dela Harija Stivena Kilera. Moguće da je on bio najveći među lošim piscima koji su ikad postojali u Americi. Ili možda najgori među dobrim piscima. Ne znam. Postoje neki nedostaci za koje može čovek da ga optuži, iako oni nisu njegova krivica. Ali, ja ga volim.
Kako da ne voliš čoveka koji je napisao knjige s naslovima poput „The Riddle of the Traveling Skull“ (Zagonetka putujuće lobanje) ili „The Case of the Transposed Legs“ (Slučaj transponovanih nogu)?
Upao sam u raspravu sa Otom Penzlerom, vlasnikom Misteriozne knjižare u Nju Jorku, nakon što sam izneo svoj stav o Kileru. „Ne, Nil!“, počeo je da me ubeđuje, „On je bio loš pisac!“
Ali mi zato Oto uredno naplaćuje svaki put kada kupim Kilerovu knjigu, poput „The Skull of the Waltzing Clown“ („Lobanje klovna koji pleše“). S tim što njegov izraz lica ubija zabavu. Pa sam morao da mu pročitam sledeći pasus:
„Mora se upamtiti da u to vreme nisam znao ništa, naravno, o Milo Pejnu, misterioznom kokni Englezu sa kapom kakvu je nosio Šerlok Holms, niti o potonjoj torbi, koja je bila slična mojoj koliko i jedan hot dog sliči drugom, niti sam išta znao o Legi, ljudskom pauku koja je imala dva para nogu i tri para ruku, niti sam išta znao o Ikabodu Čengu, bivšem robijašu, i sinu Dong Čenga, niti sam išta znao o nedostižnoj pesnikinji Ebigejl Spridž, niti išta o Velikom Sajmonu, koji je imao 2163 dugmeta na odeći, niti o – ukratko, u to vreme nisam znao ama baš ništa o bilo čemu ili o ikome ko je umešan u situaciju koje sam ja postao deo, ukoliko deo toga možda nije bila moj ljuti protivnik Sofi Kracenšnajdervumpl – poznata kao Tužibaba Sofi.“
Nisam zapamtio Otov izraz lica, jer je Kiler stvarno neviđeno dobar izbor za ovaku vrstu tajne uživancije.
Koja knjiga je imala najveći uticaj na Vas? Zbog koje ste odlučili da pišete?
Ne znam da li sam odlučio da pišem zbog neke određene knjige. K. S. Luis je bio prvi pisac koji je osvestio kod mene činjenicu da je neko zaista i napisao knjigu koju čitam – stavljao je te divne rečenice u zagrade kako bi čitaocu bilo jasnije.
Sećam se da sam pomislio: „Kada postanem pisac, i ja ću stavljati rečenice u zagrade. I fusnote. Da, imaću fusnote. Pitam se kako prave te fusnote. I slova u italik fontu. Kako stvaraju taj italik?“
Danas klinci razumeju fontove i italik, a kompjuteri su dokaz da su dani literarne magije gotovi. Ali, u to vreme, morali smo ručno da stvaramo svoj font... pa, manje-više. Ipak sam morao da istražim misteriju tih literarnih simbola dok sam radio kao mladi novinar.
Poželeo sam da pričam priče poput Pamele Travers, koja je napisala knjige o Meri Popins. Knjige za koje vam se činilo da postoje oduvek, i čija se istinitost zasnivala na tome da vam se čini da ono što se zaista desilo – nije istinito.
Postoji još šačica autora zbog kojih sam poželeo da postanem pisac. I ono što im je svima bilo zajedničko je to što su učinili da pisanje deluje zabavno. G. K. Česterton, koji je obožavao da slika svojim rečenicama, poput deteta koje je dobilo svu slobodu da se igra sa kutijom bojica. Rodžer Zelezni, koji je preoblikovao mitove i magiju u naučnu fantastiku. Harlan Elison i Majkl Murkok, Semjuel L Dilejni, Ursula K. Le Gvin (iako me je ona plašila), i Houp Mirlis, koja je napisala samo jednu dobru knjigu, „Lud-in-the-Mist“. Ali, ako napišete sjajnu knjigu, onda druge ne morate ni da pišete.
Ako biste mogli da zahtevate da predsednik države pročita knjigu, koja knjiga bi to bila?
Neka od mojih. Dobro bi mu došla ako mu postave neko neprijatno pitanje na konferenciji za novinare, neko na koje on ne bi voleo da odgovori. Pa bi imao priliku da im skrene pažnju, nešto tipa „Ekonomija? Bombardovanje Irana? Volstrit? Znate... pročitao sam zaista sjajnu knjigu Nila Gejmana. Da li je još neko od vas čitao? 'Američki bogovi'? Mislim da je scena na kraju prvog poglavlja... Šta se dođavola dešavalo tamo?“
Dž. F. Kenedi je od Džejmsa Bonda napravio franšizu tako što je pričao koliko mu se dopala knjiga. I ja mogu da sanjam o tome.
Koje su Vaše čitalačke navike? Da li više volite papir ili elektronske knjige? Da li hvatate beleške?
Volim da čitam. Ne volim da čitam sa kompjutera, zato što to onda deluje kao da radim. Nemam problem sa tim da čitam elektronsku knjigu sa svog ajPeda. Imam i Kindl uređaj, negde, ali ga skoro nikad ne koristim. Međutim, imam Kindl aplikaciju na telefonu, na svom ajPedu, i na skoro svakoj napravi sem možda na tosteru, i koristim je dosta zato što sam oduševljen time što Kindl aplikacija zna tačno dokle sam stigao sa knjigom. Koristio sam je kako bih pročitao obimne knjige koje sam oduvek planirao da pročitam. Ili bar da završim, jer nije nimalo zabavno čitati tako obimne knjige s prekidima. Knjige poput „Grof Monte Kristo“.
Koje knjige su Vam draže: one koje Vas nasmeju ili one koje Vas rasplaču? One koje vas dotaknu na neki način, ili one koje Vam pomeraju fokus?
Da.
Čekajte, da li mislite da su te stvari međusobno isključive? Da knjige mogu biti ili jedno ili drugo? Najradije bih pročitao knjigu koja u sebi sadrži sve to: smeh, suze, obrazovanje, knjigu koja pomera i fokus. A voleo bih i više od toga, knjigu čije stranice stenju od težine svih tih suprotnosti koje sadrže.
Razočaravajuća, precenjena, jednostavno ne toliko dobra. Postoji li knjiga za koju ste mislili da će Vam se dopasti ali se to nije desilo? Da li se sećate poslednje knjige koju ste batalili pre kraja?
Ne. Možda zato što je bilo svega nekoliko knjiga u poslednjih nekoliko godina sa kojima sam raskinuo, nakon što sam shvatio da ne odgovaramo jedno drugom. Umesto toga, imam više knjiga sa kojima sam jednostavno prestao da se viđam, sa nejasnom namerom da ih jednog dana pročitam do kraja, naredni put kad naletim na njih, ali one su neodređene, uopštene stvari.
Ipak, sećam se prve knjige koju nisam završio. Bila je to „Mistress of Mistresses“, od E. R. Edisona. Imao sam oko 17 godina, i nikada pre toga mi se nije desilo da prekinem sa čitanjem knjige na pola. Nisam to mogao da zamislim. Pročitao sam i uglavnom uživao uz Edisonov „The Worm Ouroboros“, epsku fantastiku napisanu u sjajnom elizabetanskom stilu, koja je u početku bila iritantna, ali kasnije postala zabavna. Kupio sam „Mistress of Mistresses“ i batalio je nakon prve trećine. To je bilo oslobađajuće, ideja da ne moram da završim svaku knjigu koju počnem da čitam.
Ali, uglavnom ih jesam čitao do kraja: sve dok se nisam našao u ulozi sudije na dodeli nagrade Artur Č. Klark u Britaniji, i bio u obavezi da pročitam svaku naučno-fantastičnu knjigu koja je te godine objavljena u Britaniji. Bio sam sudija dve godine. Prve godine sam pročitao sve knjige. Naredni put, pročitao sam dosta prvih poglavlja i imao posebno zadovoljstvo u tome da zafrljačim knjigu preko cele sobe ako sam osećao da nije vredna čitanja drugog poglavlja.
A onda sam ih kupio sa poda, pošto su to ipak knjige, a mi nismo divljaci.
Da možete da upoznate bilo kog pisca, bilo živog ili pokojnog, ko bi to bio? Šta biste ih pitali? Da li ste ikad pisali nekom piscu?
Kao tinejdžer sam pisao R. A. Lafetiju, a on je odgovorao pismima koja su poput njegovih kratkih priča – puna eliptičnih odgovora na direktna pitanja i jednostavnih odgovora na ona komplikovana pitanja.
On je bio pisac svoje vrste, najčudniji i frustrirajuće najdivniji među američkim piscima fikcije. Njegove knjige nije čitalo mnogo ljudi, a i među njima nije bilo mnogo onih kojima se dopao način na koji piše, ali mi koji ga volimo, volimo ga od početka do kraja. Nismo se nikada upoznali.
Poslednji put kada sam mu pisao, on je već bolovao od Alchajmerove bolesti i provodio je svoje poslednje dane u svom domu u Oklahomi. Ne verujem da je pročitao, ili da je razumeo pismo, ali osećao sam da činim nešto dobro time što sam mu poslao to pismo.
Koji je najbolji strip koji ste ikada pročitali? Grafička novela?
To je teško pitanje. Mislim da mi se više od svega dopao „ALEC: The Years Have Pants“, od Edija Kembela. Ipak, to je teška odluka.
„Iz pakla“ od Alana Mura i Edija Kembela je prilično sjajan, „Vačmen“ je, i kao knjiga i kao strip, ostavio snažan utisak na mene, isto kao i „High Society“ i „Church and State“, koje su delovi „Cerebusa“ Dejva Sima.
„The Spirit“ Vila Ajznera je i tužan i smešan, i poučan i zabavan (čitajte knjigu, ignorišite filmsku verziju).
Čini se da sam na putu da ovde izdiktiram ogromnu listu stripova i grafičkih novela, pa ću prestati sada. (Brzo! Pročitajte bilo šta od Linde Beri!)
Eto. Prestao sam sad.
Šta planirate sledeće da pročitate?
„Noćni cirkus“ od Erin Morgenštern. Imam toliko predizdanja te knjige, koje su mi dali ljudi koji su sigurni da bi mi se dopala, ako je pročitam. Osećam krivicu zbog toga. Čini mi se da bulje u mene iz svakog ćoška kuće. Odupreo sam se savetu koji mi je povodom te knjige dala Odri Nifenger, kako moram da je pročitam, ali kada mi je moja ćerka Holi rekla da se njoj jako dopala, znao sam da ću morati da podlegnem pritisku.
Izvor: www.nytimes.com
Foto: ActuaLitté
Ostale intervjue iz serije Čitajte pisca kao knjigu možete pronaći na ovim linkovima:
Haled Hoseini
Amos Oz
Margaret Atvud
Li Čajld
Džejms Paterson
Ju Nesbe
Teri Pračet