Zašto smo osetljivi na to kako nas poslužuju u restoranu? Da li nas je neko danas udostojio posebne pažnje? Da je svaki put kad izađemo iz kuće na nama sve „pod konac“? Da imamo baš onu posebnu robnu marku naočara koja nije nepotrebno previše rasprostranjena? Ili onu koja nešto govori o nama: da smo prefinjeni, izuzetni, drugačiji i, nadasve, da pripadamo izvesnom staležu.
Vilijam Mejkpis Tekeri (i sam ogrezli snob) kako je, kao pravi engleski džentlmen, odbacio svog prijatelja koji je (i sam relativni snob) jeo grašak pomažući se nožem. Stekao je tu pogubnu naviku u jednoj školi u unutrašnjosti.
To je bio čovek u čijem mi je društvu u početku bilo veoma prijatno, mi smo se, u stvari, upoznali na grotlu Vezuva, a zatim su nas razbojnici iz Kalabrije opljačkali i zarobili tražeći otkupninu, što nije u vezi s ovim što hoću da kažem – bio je to čovek izvanrednih sposobnosti, divna srca i svestrano obrazovan; ali nikada ga do tada nisam video s tanjirom graška, a njegovo ponašanje prema grašku nanelo mi je težak bol.
Prekinuo je poznanstvo sa pomenutim gospodinom ne bi li ga ponovo prigrlio godinama kasnije kad je već malo smekšao. Naime, jednom prilikom u Carigradu pred nekim rumelijskim (čitaj sa ovih prostora) pašom jeo je svakakve istočnjačke đakonije, pa čak i jagnje pečeno sa vunom – da ne bi uvredio pašu. Rus kicoš koji je imao prepredeniji ukus i čak se onesvestio u kuhinji pokvario je mirovne pregovore sa Turcima. Ovom autoironičnom skaskom Tekeri otvara svoje eseje „
Knjiga o snobovima“.
U književnom jeziku reč snob javlja se u trećoj deceniji devetnaestog veka kao imenitelj za osobu iz nižih slojeva društva, da bi se značenje proširilo na one koji slepo oponašaju pripadnike viših staleža: potonje značenje popularizuje upravo Tekerijeva „Knjiga o snobovima“.
Paradoks snobizma je da cveta u društvima koja su socijalno poroznija. Zato o snobovštini piše Tekeri u devetnaestom veku kada nove društvene tekovine dozvoljavaju izvesnu (podvlačim izvesnu) društvenu pokretljivost. U osvit modernosti, dok su uzde feudalnog uređenja popuštaju i najavljuje se kapitalizam a cvetaju sve rasprostranjeniji ideološki pokreti koji iz temelja drmaju ustanovljeni društveni poredak, bogatstvo se fetišizuje. Ono postaje ne nešto što se dobija rođenjem, nego društvenim aktivnostima. Samim tim udeli su veći, ali izvesniji. Tada Tekeri piše „Vašar taštine“, a nastaje i Balzakov celokupni opus.
Danas više nego ikada pre treba čitati „Knjigu o snobovima“. Globalizacija je donela procvat snobizma. I pored zaoštrenih socijalnih razlika, uvid u živote bogatih i privilegovanih veći je nego ikad dosad. U vreme društvenih mreža, naročito Instagrama na kome lako „fake it ’till you make it“ snobizam doživljava renesansu.
Pedanterija i sitničavo držanje do pravila u ophođenju ukazuje na ugroženost staleža koji nestaje. Isto tako, sitničavost i opsednutost privilegijama kod onih koji nisu per se privilegovani ukazuje na fundamentalnu neukorenjenost. Zato su danas toliko rasprostranjene pojave poput Tinder Swindlera ili Ane Sorokine.
Pa ipak, Tekeri ide i dalje i dublje.
Veoma je pogrešno olako donositi sudove o snobovima i misliti da njih ima samo u nižim društvenim slojevima. Verujem da se ogroman procenat snobova može naći u svakom društvenom sloju ovog smrtnog sveta. Ne smete brzo ili vulgarno da sudite o snobovima: ako to činite, dokazujete da ste i sami snob.
U vreme kada je popularno etiketirati i nazivati svakog snobom, narcisom ili koji god da je poremećaj ličnosti ovih dana na tapetu, bez obzira na to da li ste i sami snob ili ste, što je danas neminovno, okruženi snobovima, ne zaboravite da je u korenu ovog ponašanja nesigurnost. Snobovi, iritantni, naporni, luckasti, opsednuti glupostima i često emotivno nedostupni, možda samo čeznu za malo ljudskog saosećanja i autentične validacije. Iako su bolećivi, ne podsmevajte im se. Možda izgledaju i nepristupačno i odbojno, a zapravo ih treba sažaljevati. Ali ih ne sažaljevajte, razumejte ih. Ili razumejte sebe.
Autorka teksta (i sama nepopravljivi snob): Nevena Milojević