Darko Tuševljaković o romanu „Karota“: Privlači me da analiziram trenutak promene

Darko Tuševljaković je rođen 1978. u Zenici. Prvu priču objavio je 2002. godine u regionalnoj antologiji priređenoj u saradnji s Uneskom i od tada objavljuje kraću i dužu prozu u raznim časopisima i antologijama u zemlji i regionu. Godine 2004. dobio je nagradu „Lazar Komarčić“ za najbolju novelu. Dosad je objavio tri zbirke priča („Ljudske vibracije“, „Naknadne istine“, „Hangar za snove“), kao i četiri romana („Senka naše želje“, „Jaz“, „Jegermajster“, „Uzvišenost“). Dela su mu se našla u užim i najužim izborima za relevantne književne nagrade u zemlji i regionu. Za roman „Jaz“ dobio je 2017. Evropsku nagradu za književnost, a 2023. je za zbirku priča „Hangar za snove“ dobio Andrićevu nagradu. Dela su mu dosad prevedena na osam evropskih jezika. Ovih dana iz štampe je u izdanju Lagune izašao novi roman „Karota“. O novoj knjizi, novim inispiracijama, književnosti danas i sutra u intervjuu za nedeljnik Ekspres govori knjževnik i prevodilac Darko Tuševljaković.



Kako biste u najkraćem predstavili svoj novi roman „Karota“?

„Karota“ je knjiga u kojoj se vraćam u vreme detinjstva, u trenutak u kom se na horizontu ocrtava tamna linija olujnog fronta koji će prekinuti taj život i odvesti mnoge od nas u neki novi. Inače me privlači da analiziram trenutak promene, ili, tačnije, trenutak pred promenu – najvažniji deo dana za mene je zora ili sumrak, čas kada nastupa smena svetlosti i tame. Početak devedesetih je bio upravo to: došlo je do smene koja nas je naterala da naprečac završimo s detinjstvom i odrastemo. U knjizi pratimo sudbinu grupe dečaka u tim odsudnim danima i mesecima, u Zadru, gradu koji je dobro osetio posledice smene svetlosti i tame, kao i sudbinu protagoniste kog su tektonski poremećaji raspada jedne države doveli u Beograd. On se, tri decenije kasnije, vraća u Zadar i tamo se pred njim otkriva sve ono iz prethodnog života što je potisnuo. Tama prošlosti će, naravno, uticati i na svetlost koju sada vidi, obojiće je novim nijansama i usmeriti njegov život u novim pravcima. „Karota“ je kamerna drama koja se odvija na pozadini krupnih događaja kojih se svi sećamo sa veoma pomešanim emocijama. Deo tih emocija želeo sam da oživim u romanu.

Otkuda baš takav naziv romana, „Karota“?

Karota na italijanskom znači šargarepa. Često se može čuti i u Dalmaciji. Takođe, to je nadimak jednog od likova u knjizi, člana družine dečaka oko kojih se vrti priča. Iako nije narator, on je centralna figura knjige. Igrao je važnu ulogu u prošlosti Davora, protagoniste, ali kroz roman će se videti i na koji način Karota utiče i na Davorovu sadašnjost. Radnja romana je smeštena u sredinu koja, za naše pojmove, nije ni velika ni mala, što znači da istovremeno pati od više boljki, a jedna od njih je svakako podozrivost prema svemu što je drugačije. Karota jeste drugačiji od okoline, i izgledom i krštenicom, i to će mu odrediti sudbinu.

U poslednje vreme sve je više domaćih romana, kao i onih u regionu na temu rata u bivšoj SFRJ. Da li tek sada polako, makar na polju književnosti, sagledavamo ono što se zbilo pre više od tri decenije?

Ne bih mogao da ocenim da li je knjiga sa takvom tematikom sada više ili manje nego pre, ali me ne čudi što je ta tema i dalje aktuelna, jer su događaji od pre tridesetak godina obeležili život nekoliko generacija, a imam utisak da utiču i na život novijih naraštaja, čak i onih koji su se rodili nakon što se sve to već završilo. Verujem da je potrebno neke vreme da se izvesne teme „sažvaću“, ne toliko da bi se postigla objektivnost, jer književnost ne mora da igra na dokumentarističku, faktografsku kartu, već da bi se, tako kažem, slegli utisci. Da bi se iskristalisale emocije. Da bi se otkrio ugao iz kog će pisac osvetliti temu o kojoj želi da piše. Proces se razlikuje od autora do autora, ali meni jeste trebalo vreme da sklopim priču koju ću u „Karoti“ ispričati. Bilo je očigledno potrebno da iskustvo sazri, da, u stvari, prestane da bude iskustvo i postane materijal iz kog će se oblikovati književno delo. O prošlosti sam mogao pisati tek kada je ono doživljeno postalo jednako važno ili nevažno kao ono izmišljeno.

„Karota“ govori o prošlosti, a Vaš prethodni roman „Uzvišenost“ za temu ima budućnost. Da li to znači da će Vaš sledeći roman govoriti o sadašnjosti koja tada bude postojala?

„Karota“ jednako govori o prošlosti koliko i o sadašnjosti. Radnja se može podeliti na dve linije, na onu sadašnju i na prisećanja. Ali bez obzira na to, mislim da sve moje knjige i priče, one smeštene u prošlost, budućnost ili neku drugačiju stvarnost, govore o sadašnjosti, o nama i našim životima, našim potezima, odlukama, međusobnim odnosima. Možete radnju smestiti u peti vek pre nove ere ili na planetu u sistemu zvezde Formalhaut, to nije bitno, ispod tih kulisa priča uvek govori o nama i na neki način se bavi sadašnjim trenutkom. Osim toga, kulise su uvek prisutne, čak i kada mislimo da ih nema, jer i u romanima smeštenim u sadašnjost opisana realnost je ipak realnost književnog dela, osmišljeni svet koji može da podseća na onaj stvarni, ali ne može da ide dalje od toga.



Prošlo je osam godina otkako ste dobili Evropsku nagradu za književnost za roman „Jaz“. Šta Vam ta nagrada danas znači?

Bolje je ne podsećati čoveka na to kojom brzinom vreme prolazi. Za mene je to bilo juče, a ne pre osam godina. U međuvremenu sam napisao tri romana i objavio dve zbirke priča, tako da, ako ništa drugo, mogu sebi reći da me nagrada nije ulenjila, već naprotiv, dodatno motivisala za rad. Možda je to najveća vrednost književnih nagrada, da ne dozvole piscu da posustane. One mu govore da ono što je napisao ima nekakvu vrednost, što mu, prirodno, daje vetar u leđa. Evropska nagrada podrazumeva i to da će se neki strani izdavači zainteresovati za vaš rad, i to je dodatna vrednost konkretno ove nagrade, tako da sam tokom prethodnih godina imao privilegiju i zadovoljstvo da vidim svoje knjige u prevodu na druge jezike.

Živimo u veoma turbulentna vremena kada nam se istorija maltene odvija pred očima. Kako Vi to kao pisac i umetnik vidite?

O ovome što se sada dešava oko nas ću možda pisati za dve ili tri decenije, ako me tada još bude i ako budem pisao. Mislim na konkretne događaje. Za njihovu obradu potrebno je vreme. Ali, kao što sam rekao, o čemu god pisali, mi delom pišemo o sadašnjosti, tako da sam siguran da će se komentar na aktuelna zbivanja i ljude koji ih proživljavaju već nekako uvući u moj trenutni rad. Mislim da ćemo dugo pamtiti sadašnja previranja zato što se želja za krupnim, suštinskim promenama dugo razgoreva u nama. Nezahvalno je bilo šta predviđati, situacija je takva da ni oni kojima je posao da analiziraju i predviđaju ne umeju da kažu kuda će nas ovo odvesti. Društveno-politička meteorologija postaje sve nepreciznija disciplina, a smeštati radnju književnog dela u budućnost sve uzaludnija rabota. Kažete da nam se istorija odvija pred očima. Možda. Ja bih pre rekao da nam se pred očima odigrava budućnost i potrebno je upregnuti sve fizičke i duhovne resurse kako bismo se s tim suočili. Pisanje o tome će već doći na red, s vremenom.

Kako ocenjujete trenutnu književnu scenu u Srbiji?

Ne vidim scenu kao jedinstven entitet, meni je već taj pojam scene pomalo kao da govorimo o književnoj partiji ili pokretu. Ne postoji takvo nešto, niti mislim da bi trebalo da postoji. Ja oko sebe vidim samo ljude koji pišu, svako za sebe, svako po svome. Postoje trendovi, kod pisaca, kritičara i publike, ali oni su tu da dođu i prođu, ne uzbuđujem se zbog njih. Bilo je kritičara koji su za moja dela znali da kažu kako stoje apartno, izvan aktuelnog trenda, i nikad nisam umeo da procenim smatraju li to komplimentom ili kritikom. U mojim ušima je pre kompliment, ali ko će ga znati... A ako tu scenu posmatramo kroz nagrađene knjige, tek je ta meteorologija u poslednje vreme nepredvidljiva. Tumačite to kao kritiku ili kompliment, meni je svejedno.

Veliki ste poznavalac stripa i mnoga strana strip-izdanja ste prevodili na srpski. Kako je nastala Vaša ljubav prema devetoj umetnosti?

Kao i kod većine, pretpostavljam, tako što sam kao dete počeo da ih čitam. Zapravo, prvo štivo koje sam, bar se tako sećam, samostalno čitao bili su epizode Štrumpfova. To interesovanje se s vremenom širilo, a onda je jedno vreme zamrlo, tokom studija i nakon njih, kada sam se prevashodno posvetio književnosti, da bi potom oživelo, dobrim delom zbog toga što sam počeo da radim u izdavačkoj kući koja objavljuje stripove. Ne bih sebe nazvao velikim poznavaocem, među ljubiteljima ima mnogo onih koji istoriju stripa i aktuelnu produkciju drže u malom prstu, ja nisam jedan od njih, ali se trudim da prevodilački i urednički posao obavim najbolje što umem, jer izuzetno cenim strip kao umetničko polje izražavanja.

Kakav stav imate prema sve bržem razvoju veštačke inteligencije i može li ona da ugrozi književne stvaraoce?

Ah da, tema koja se danas ne može izbeći. Teško mi je da budem protiv tehnološkog napretka i korišćenja novih tehnologija, svugde pa i u umetnosti, čak i ako to podrazumeva upotrebu veštačke inteligencije. Po mom mišljenju, možemo zamisliti nekoliko scenarija: u prvom, veštačka inteligencija nikad neće uspeti da zameni čoveka u stvaranju umetničkih dela, jer će joj uvek nedostajati „ono nešto“, iks faktor, duša, nazovimo to kako god želimo. U drugom, veštačka inteligencija će uspeti da zameni čoveka i umetnici će morati da se večito upiru kako bi dosegli ono što stvori veštački um. U trećem, veštačka inteligencija neće uspeti da zameni čoveka, ali će postati dovoljno dobra da zadovolji masovne potrebe društva za konfekcijom koja će moći da prođe kao umetnost. U tom slučaju ćemo dobijati na tone prosečnih, komercijalnih proizvoda za svakodnevnu, brzu konzumaciju, kao što već dobijamo u supermarketima i tržnim centrima. Kao što već, plašim se, dobijamo i u umetnosti... Taj scenario je, ako mene pitate, najnepovoljniji, ali čak i ako bi se ostvario, to ne bi označavalo smrt umetnosti i umetnika, već samo okretanje umetnika (živih, od krvi i mesa) nekoj užoj, posvećenijoj publici. Sumnjam da će veštačka inteligencija dogurati do stadijuma u kom će moći da piše književna dela bolje od čoveka. Ali, ako me budućnost i ospori, ne sumnjam da će čovek, kao neiscrpan izvor ideja, iznedriti način da od nje načini novu umetnost. Možda će zadatak tih budućih pisaca biti da upravljaju mogućnostima veštačke inteligencije kako bi se stvarala vrhunska književna dela.

Stiven King je jednom prilikom izjavio da uspešan pisac mora da bude usamljenik u duši? Slažete li se sa ovim mišljenjem legendarnog književnika?

Ne znam da li bi to trebalo da bude mustra po kojoj se kroje pisci. Pogotovo ne znam šta bi trebalo da podrazumeva pojam „uspešnog pisca“. Je li to onaj čije se knjige dobro prodaju, onaj ko dobro piše, onaj ko poseduje oba ta atributa ili svi oni zajedno? Mogu, stoga, govoriti samo u svoje ime. Mislim da u meni čuče dvojica dopelgengera, od kojih je jedan Kingov usamljenik, onaj koji želi da bude sam u prostoriji u kojoj vlada tišina ili se, možda, čuje tiha muzika ili zevanje kućne mačke, onaj koji se suočava sa praznim ekranom koji treba popuniti sadržajem svoje glave, i onaj drugi, raspištoljeni galamdžija, željan društva, muzike, filma, knjiga, putovanja, iskustava kojima će popuniti nezasiti bunar u sebi. Mislim da obojica čine pisca. Mislim da između njih ne vlada baš bratska ljubav, ali da se uspešno uvažavaju i podnose, svesni toga da, bez jednog, ni onaj drugi ne bi dobro prošao.
 
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres
Foto: Andrej Bjelaković