Za
Dejana Stojiljkovića se sa punim pravom može reći da je jedan od vodećih književnika svoje generacije i jedan od najčitanijih srpskih pisaca u poslednje dve decenije. Od „
Konstantinovog raskršća“ pa sve do poslednjeg romana „
Zvezda nad prazninom“, Stojiljković je plenio pažnju i čitalačke publike i kritike. Podjednako se uspešno oprobao i kao saradnik na scenariju serije „
Senke nad Balkanom“ a njegovi romani su pretočeni i u formu stripa. U domaćim knjižarama upravo se pojavilo i
novo, integralno izdanje, sada već kultnog romana „Konstantinovo raskršće“, a u intervjuu za nedeljnik Ekspres Dejan Stoljiljković govori o svom radu, trenutku u kome živimo i otkriva da li strahuje da će veštačka inteligencija postati konkurencija literatama od krvi i mesa.
Pred nama je nova, integralna verzija romana „Konstantinovo raskršće“. U čemu se ova verzija razlikuje od dosadašnjih izdanja ovog romana?
Za početak, staro izdanje ima 265 strana a ovo novo, integralno 320 strana. Ovo integralno izdanje je dorađeno i upotpunjeno novim materijalom, dodatnim glavama, scenama i linijama priče. Na kraju i početku imamo Konstantina Velikog lično, prvo kao gladijatora u areni a onda kao cara koji najavljuje novo doba. To se direktno naslanja na moj roman „
Znamenje anđela“ iz 2013. koji je neka vrsta prikvela „Raskršća“ i koji će takođe uskoro dobiti integralno izdanje.
„Konstantinovo raskršće“ je svojevrstan književni fenomen već deceniju i po i jedan od najčitanijih srpskih romana ikada. U čemu je tajna njegovog uspeha?
Mislim da je naprosto bio drugačiji i da je to publika umorna od jednih te istih tema i staromodnog načina pripovedanja i pisanja prepoznala i prihvatila. To je ujedno i ključna stvar – uspeh kod čitalaca. Roman je bio najčitanija knjiga u srpskim javnim bibliotekama 2010, a dobio je i nagradu „Miloš Crnjanski“ i bio u najužem krugu za Ninovu nagradu, napravljena je strip adaptacija, evo, sad je snimljena i TV serija, tu su i prevodi. Za knjigu je bitno da živi, da je u štampi, na policama biblioteka i knjižara. Na to sam autor ne može mnogo da utiče, knjige imaju svoj život i to je kao kod čoveka, nekad kratak, a nekad veoma dug, nekada uspešan a nekada ne.
I dalje je vrlo aktuelan vaš poslednji roman „Zvezda nad prazninom“ koji govori o tragičnoj sudbini Branka Miljkovića. Da li će se ikada otkriti ko je i zašto ubio Branka i šta je ono najfascinantnije što ste o velikom srpskom pesniku otkrili tokom prikupljanja građe za roman?
Mislim da nikad nećemo saznati ko je ubio Branka. Ali definitivno je tačno da je ubijen i donesen na to mesto u Ksaverskoj šumi u Zagrebu gde je pronađen mrtav. To je pravda za pesnika, da ga ne klevetaju da je samoubica i mračnjak. Izučavajući Brankov lik i delo naišao sam na dosta toga što ranije nisam znao. Naročito su fascinantni koreni njegove poezije koji su bili dosta paušalno i pogrešno tumačeni. Na primer, njegova pesma „
Uzalud je budim“ je inspirisana jednom stvarnom ratnom tragedijom koja se desila u Nišu. Dok je njegova pesma o Titu vrlo subverzivna i nimalo laskava za onog kome je posvećena.
Sarađivali ste na scenariju hit serije „Senke nad Balkanom“. Čini se da je Srbija između dva svetska rata bila jedan od centara političko-ezoteričnih dešavanja u Evropi?
Ne bih je baš nazvao „centrom“ ali svako da je bilo dosta takvih stvari. Uticaj Zapada je doneo kod nas fascinaciju ezoteričnim, zatim su tu bila tajna društva, a zanimljiv podatak je i da je spiritizam, tj. prizivanje duhova došao sa ruskim emigrantima. Kao i kokain, balet i strip, recimo. Zanimljivo je pratiti i fascinaciju Jugoslovena astrologijom, kao i rodoverjem i istorijskim tajnama, nisu bili retki u tadašnjoj štampi napisi o raznim toponimima koji su posedovali određeni, da ga tako nazovem, „ezoterični“ šmek. Naravno, naša serija je delo fikcije i ne treba sve u njoj shvatati zdravo za gotovo već kao umetničku nadogradnju i interpretaciju.
Kada danas gledamo, da li je 27. mart bio kardinalna greška a knez Pavle jedna od najvećih žrtava u srpskoj istoriji?
Vrlo teško pitanje. Ono što se zna jeste da je iza svega stajala britanska obaveštajna služba i grupa oficira koja je bila naklonjena Englezima. Takođe, Čerčil je insistirao na tome da se otvori novi front koji bi delovao kao ispusni ventil jer su oni bili pod velikim pritiskom. Pozicija kneza Pavla, koji je bio engleski đak, studirao je na Oksfordu, da to ne zaboravimo, bila je veoma teška i on je mislio da će tako spasiti narod i državu. Ali nije jedini koga je Hitler slagao i prevario dajući obećanja koja nije imao nameru da održi.
Kosovo ostaje kao večna srpska tema. Ima li rešenja onome što se naziva „kosovsko pitanje“ i da li je Kosmet za Srbe sudbina ili kletva?
Kosovo je okupirano i treba celoj situaciji pristupiti racionalno a ne uz gusle i padanje u patriotski amok. Situacija na terenu je teška, dakle, ja, kao građanin Srbije, mogu da uđem na tu teritoriju kroz neke granične prelaze i da me kontrolišu službenici države za koju smatram da ne postoji, i da tamo ne koristim dinar nego stranu monetu, plus postoji ozbiljna šansa da me uhapse jer sam bivši pripadnik Prištinskog korpusa. Budimo realni, glavni grad takozvanog Kosova nije Priština nego Bondstil. Istovremeno, u Preševskoj dolini, Bujanovcu i Toplici situacija nije nimalo bezazlena. Bio sam nedavno u Kuršumliji, odakle je moja majka poreklom, i sve što sam video tamo me ozbiljno onespokojilo. A dodatno onespokojavaju pretenzije albanskih ekstremističkih grupa koje vide tu njihovu Veliku Albaniju sve do Niša. Ne može samo da se gusla o nebeskom, apstraktnom Kosovu nego treba da se sagleda stvarna situacija i da se pomogne i narodu koji živi na granici sa tom lažnom državom. Oni su takođe veoma ugroženi i mnogi od njih se sele sa tih teritorija, o čemu se u Srbiji vrlo malo ili nimalo govori. Svi se lože na ono „Dogodine u Prizrenu“, a ne razumeju da može da nam se desi da se ta maksima u bližoj budućnosti pretvori u „Dogodine u Preševu“ ili „Dogodine u Kuršumliji“. Manimo se turbo-folk patriotizma i rakijskog pravoslavlja, nijedan narod se tako nije odbranio, nego pameću i veštom nacionalnom politikom sa definisanim državnim ciljevima.
Brzo ste prešli put od mladog prespektivnog pisca do priznatog književnika srednje dobi. Šta bi danas ovaj pedesetogodišnji Dejan Stojiljković poručio onom mladom, dvadesetogodišnjem?
Da uspori.
Da li će vaša generacija nakon sankcija, inflacija, pučeva, pandemija, biti svedok i Trećeg svetskog rata?
Već smo svedoci. Živimo apokaliptična vremena, a apokalipsa, kao takva, jeste proces a ne mesto u vremenu. Semjuel Dilejni je još šezdesetih zapisao: „Apokalipsa je došla i prošla. Mi samo prebiramo po pepelu.“
Jedan ste od potpisnika peticije da vaši romani ne ulaze u izbor za Ninovu nagradu. NIN se promenio, da li ste i vi promenili tu vašu odluku?
Još uvek nisam. Čekam da vidim šta će uraditi nova redakcija i najvažnije – ko će činiti novi žiri. Moja odluka nije bila ideološka i politička, već se ticala stručnosti i kompetencija žirija. Naprosto, smatrao sam da grupa građana na čijem čelu je pamfletista koji pojma nema o književnosti i pisanju kao zanatu, pomognut kafanskim pobratimima Svetislava Basare nije kompetentan da procenjuje kvalitet mog pisanja. Ako nova redakcija NIN-a opet nagura u žiri razne Pančiće, Kukiće i Milenkoviće, ja ću svakako produžiti bojkot. Mada, kako stvari stoje, ni sa drugim nagradama nije situacija ružičasta. Zanimljivo je kako neki zaslužni drugovi i drugarice, pre svega iz tzv. „akademskog“ miljea sede po raznim žirijima i samo prave rokade, sele se iz žirija u žiri. Kad ne dodeljuju nagrade, onda ih dobijaju. Misle da su ovo vremena komunističke diktature i književnih komesara i žive iluziju da imaju neki ne znam kakav uticaj na pisce i književnu scenu koji, realno, odavno nemaju. Nedavno sam čuo zanimljivu anegdotu gde je članica žirija za jednu veliku nagradu bacila u kontejner knjige jednog pisca, jer je on odlučio da povuče roman iz konkurencije. Toliko to ide daleko. Biće da profesori i kritičari misle da je stolovanje u žirijima za književne nagrade način da disciplinuju i kazne pisce. Podsetiću ih da to nije uspelo ni Staljinu, ni Titu, ni Miloševiću... neće ni njima.
Nakon srpskog srednjeg veka, Drugog svetskog rata, Branka Miljkovića... šta je sledeće iz naše bogate i ne baš srećne istorije što ćete književno obraditi i možda dati neki novi pečat?
Ove godine izlaze dve knjige iz univerzuma „Konstantinovog raskršća“, prva je „
Serafim: Hronike Nemanje Lukića“ a druga je „Dorćolski rekvijem“. U prvoj knjizi pratimo Nemanju Lukića kroz razne vremenske periode, od međuratnog Beograda, preko Londona i Islanda do epidemije Variole vere, sedamdesetih u SFRJ. Radnja „Rekvijema“ se dešava u prvoj deceniji dvehiljaditih, tako da je i to, uslovno rečeno, istorijska fikcija. Nakon toga se vraćam ciklusu o vitezovima Reda Zmaja, u romanu „Učitelj mačevanja“, planiram da to izađe sledeće godine. Imam u rukopisu i jedan distopijski roman koji se oslanja na moju pripovetku „Kišni psi“ koju sam objavio pre više od deset godina. Radni naslov je „Zvuci podzemlja“ i bavi se Srbijom u budućnosti u kojoj vlada vojna hunta a Niš je glavni grad.
Veštačka inteligencija je već tu i ozbiljno preti. Plaši li vas mogućnosti da se jednog jutra probudite i vidite da je AI preko noći napisala novi roman Dejana Stojiljkovića, još bolji nego što bi pravi Dejan to uradio?
Nedavno sam baš o tom fenomenu pisao esej za portal Velike priče, pa ću vam na ovo pitanje odgovoriti jednim citatom iz njega:
AI nije ličnost. Nisu mu nikad u školi ukrali patike, niti se zaljubio u devojčicu iz drugog odeljenja, nije se svađao sa roditeljima, niti išao u vojsku, nije ga nikad iznervirao šef niti poznaje patnje i ushićenja prosečnog fudbalskog navijača… Terminator se nikad nije napio kao Hemingvej, psovao kao Bukovski, zastranio kao Paund, razočarao se kao Mihiz ili bio smiren i celomudren kao Margerit Jursenar. Ma nije se čak ni plašio kao Stiven King mraka… Kakav emotivan raspon jednom vanvremenom delu može da podari jedna takva… Mašina?
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres