Budućnost – kako izgleda u glavi roditelja, kako zvuči u njihovim ušima. Kako izgleda u glavi deteta od dvanaest, trinaest, četrnaest godina a koje su asocijacije na tu reč? Ko se više plaši, deca ili odrasli? O čemu se skreće pogled da se ne bi razgovoralo, da li se razgovara na pravi način.
Detinjstvo je najlepši period u procesu odrastanja. Drugarstvo, školske zgode i nezgode, odmori, prve ljubavi, hobiji, proces upoznavanja sebe i drugih. Toliko toga sa tako malo godina. Šta ako nisu svima podeljene iste karte i kako izvući najbolje od onoga što nam je dato? Kako prepoznati talenat? Da li je potrebno zaći duboko u sebe ili imati oštro oko i shvatiti šta je ono što nas pokreće.
Ovo je priča o Borjani, devojčici talentovanoj za fudbal, folklor, futsal, sve ono čega se dotakne postaje kao za nju skrojeno. Kako je jednoj devojčici u „muškom svetu“ fudbala, surovom kako na terenu tako i van njega? Kad izađe na teren, sve predrasude padaju u vodu, ono što ona ume sa loptom, ne ume svako. Suvi talenat, budući profesionalac. Da li škola i okolina imaju sluha za ovu devojčicu koja je posebna? Sve ovo posmatra Vezi, Velizar Zivlakov, trener koji ume da prepozna kada se radi o nekome ko je vanserijski talenat. Posebno važna za Borjanu i Kostu Rikavčevića (a la Kostariku) biće jedna fudbalska utakmica koja nije odigrana po pravilima jer nisu svi članovi tima dečaci. Tu je i Natalija Zivlakov, Kostina i Borjanina drugarica, Vezijeva ćerka sa svojim dilemama i uklapanjem u školsku sredinu. Promene su sastavni deo kako odraslih tako i dece. Uklapanje u novu sredinu, novo društvo, brojna pitanja. Ali i izazovi i mogućnosti. Proces istraživanja traje, samo je važno govoriti o tome, ne stajati na putu, podržati, zagrliti, reći prave reči. Neko je talentovan za loptu, neko za govor, neko za film. Veoma je važan oslonac roditelja jer kada izostane prepoznavanje od strane društva, važno je pratiti svoje snove, put nekad izgleda posut trnjem ali možda tako treba da bude.
Da li je odrastanje, mama, kad doživiš to što si rekla: zlobu i pakost?
Ne uvek i ne tako, Nače. Odrastanje je shvatanje da to postoji da će te to susretati u životu i da moraš izgraditi svoj odnos prema takvim životnim nedaćama. A sve to s vremenom dolazi pa ćeš morati da budeš jaka, da budeš uvek na strani dobra i da izrasteš u dobru, poštenu, jaku Nataliju.
Znači, moram da prestanem da budem Nače?
Nikako. Uvek ćeš da budeš Nače onima koji te vole i onima kojima dozvoliš da za njih budeš Nače.
Mama, baš je odrastanje komplikovano.
Još i nije za tebe kako bi moglo da bude. A sad Nače moje, odloži malo svoje odrastanje i zagrli me.
Dok pratimo junake, njihove zgode i nezgode, Gradimir nam skreće pažnju i na to kako izgleda život na margini iz ugla jednog Miloja, dečaka koji se nigde ne uklapa, skreće pogled da ne bi privlačio pažnju, skriva pohabane patike što je više moguće ispod klupe da ne bi trpeo zadirkivanja. Dečaka koji obožava da čita, gradi svoj svet u pisanim rečima, dečaka kog profesorka srpskog posmatra sa podsmehom jer iako je „mali“ čita Hesea što je neuobičajno za njegove vršnjake. Kako će se izboriti sa predrasudama, sa time što je izbačen iz škole, vredan i snalažljiv dečak pun pažnje i empatije, na koji način će pomoći majci, koliko će mu se promeniti svet kada pruži ruku Danici i pomogne joj onda kada joj je najteže...
Gradimir Stojković nam je i ovim romanom pokazao svet iz različitih perspektiva, koliko odrastanje može da bude lep, pomalo bolan proces, na koji način se tinejdžeri bore sa sobom i onim što im se dešava, na koji način grade odnose sa prijateljima i porodicom. Ali nam je poručio da ne brinemo za sutra, ono će se brinuti za sebe, sigurno će doći smenom noći. Kakva će taj novi dan biti? Nova avantura.
Autor: Goran Nikolić
Izvor:
Delfi Kutak