Pre svega, da pojasnim – nisu me oteli vanzemaljci. Nisam udarila ni glavu. Nisam sedela ni na promaji. Sve je okej, pročitala sam „
Sedam sestara“. Stvarno.
Elem, moje siromašno iskustvo sa romanima
Lusinde Rajli mi govori da su u pitanju sapunice. Klasična „Televisa presenta“ ostvarenja u kojima se Ljovisna, ćopava Maribel, Floresita i Esmeralda sreću, završavaju u zatvoru, tamo otkrivaju da su jedna drugoj majke, beže i ginu tako što se survaju u provaliju. Onda jednu nalazi lokalni beskućnik, oživljava je, leči, a dok ona pati od retrogradne amnezije, lepi lekar, koji joj je istovremeno i ujak, zaljubljuje se u njene zelene oči... I znate kako dalje to otprilike ide. Dakle, što se mene tiče – hvala, ali ne, hvala.
A onda mi je u ruke pala ova knjiga. I... Definitivno jeste sapunica. Doduše, ne ona sa mnogo mehurića.
Ova je... Slatka. Pitka i zabavna. Mislim, hej, knjigu od 600 stranica sam završila za tri dana. Mačka je odustala od mene i naučila da se brine sama o sebi. Muž je nakon dva dana video da od mene nema vajde i poveo se mačkinim primerom. Kažem vam, zaraza!
Dakle, Tata Solt je umro, naredio da ga sahrane u dubinama Egejskog mora, a svojim ćerkama ostavio nejasna uputstva i koordinate koje će im otkriti tajnu njihovog porekla. Prva priča je o Maji, i ona nas prateći očeve tragove vodi u Brazil.
Ay, caramba! Ovde spremite kokice!
Što se Lusindinog stila pisanja tiče, on je fin, jednostavan, ali nije bajkovit i spektakularan, i mnogo lepše piše o prošlosti, to je činjenica... Ali je zaista fina razbibriga, za opuštanje i zabavu, što je savršeno, jer ja čitanje shvatam i kao jedan vid zabave, zato neka mi knjiški snobovi oproste.
Generalno nemam predrasude (dobro, možda malo... dobro, imam), ali nisam očekivala da će mi se ovo svideti. I ne sviđa mi se što jeste... Jer ću sad morati da skupim i ostale.
Preporuka! (Ni ja ne verujem, evo.)
Autor: Nataša Bogdanović Manjenčić
Izvor:
Delfi Kutak