Možda gradovi, mesta (prostor) mogu strpljivo čekati da u njih dođemo, ali nas vreme ne čeka. Putovanje kroz vreme neprestano traje čak i onda kad nismo u pokretu. Krećemo se kroz njega, ni brže, ni sporije, uvek jednakom brzinom, bez obzira što nam se čini da nije uvek tako. I koliko je prostor preširok, toliko je vreme prekratko, pa je nemoguće da u sva mesta i svaki kutak zavirimo.
Za mene su pisci gradovi, a njihova dela znamenitosti. A ja sam putnik. Putnik, ili sam, kako je
Handke u prvoj priči, koja je svojevrsni prolog ove zbirke, nazivao svog protagonistu, Hodač, Saplitalo, Tumaralo, Teturalo, pa sam i kroz ovu knjigu putovala, tumarala, spoticala se.
Radoslav Petković rekao mi je da „već duže, u najmanju ruku od Ajnštajna, znamo da prostor nije kategorija, već da postoji samo kroz kategoriju prostor/vreme; toga najčešće nismo svesni, niti uglavnom imamo potrebe da budemo svesni." Objasnio je Petković to vodeći me paralelno svojim putem u zapadnu Slovačku, do jednog zamka, i stopama srednjovekovonog čoveka na isto mesto.
Zatim me
Kecmanović vratio u ne tako davne dane karantina i dozirajući humor i ironiju pokazao kako su i u vreme policijskog časa moguća divna putovanja. Pod uslovom da imamo pravog vodiča.
Ljiljana Đurđić odvela me je u Pariz, da upoznam njenog ujaka, putnika, u mladosti odvažnog, u starosti, hm, ne baš časnog, a Uglješa Šajtinac napisao je da je u Kanadi krao, kupio cipele u Sijeni, zaljubio se u Turkinju u Belgiji i tako redom... „Eto vam putopisa. Sa puta sa kog se nisam vratio." To je na kraju poručio.
Jelena Lengold ispričala je priču jednog putovanja koje mi izazva i užas i jezu, a Gordana Ćirjanić uporedila je putovanja sedamdesetih i ova današnja.
Pravo u Rusiju odveli su me Gatalica i Petrović. Gatalica je, kroz pisma, opisao put jednog Gerasima. Putovao je Gerasim 1919. u Rusiju, da Marka Šagala ubedi da ode u Pariz i postane ono za šta je predodređen - veliki slikar. A
Petrović je pravi putopis napisao, otvorio mi mnoga moskovska vrata, i ona teška, i ona što se sama otvaraju. Pokazao ona kroz koja se ne može proći, a doveo me i ispred njemu omiljenih, tamo, do trga na kom uzdignut stoji spomenik Čajkovskom.
Milisav Savić proveo me je kroz mnoge gradove, ali i kroz osećanja dvoje ostarelih ljubavnika, koji putuju sa senkama svojih sećanja.
Marković, pak, doputovao je u Kotor tragajući za pričom, istražujući „ružu vetrova". A šta li je pronašao?
Brodom Monserat, na plovidbi od Barselone do Njujorka,
Vule Žurić pod jedan, dva, tri i pod ostale brojeve prikazao je upoznavanje Trockog i Artura Karavana. A u suprotnom smeru, iz Amerike u Evropu, doputovala je Elodija Lotan Mijatović, žena koja je prva našu narodnu književnost prevodila na engleski. O njenim pređenim miljama pisala je
Mirjana Mitrović.
Aleksandra Đuričić se vratila u svoje detinjstvo, povela me na svoje prvo putovanje kojeg se jasno seća – na Ohrid. Pokazala ohridske kuće, crkve i manastire, a oživela i miris ohritske pijace. Na put u Makedoniju pošla sam i uz dnevničke zapise, uz jako interesantnu priču Vase Pavkovića.
Danica Vukićević napisala je sećanja na tri svoja putovanja, a
Srđan Valjarević doveo me je do kraja neobičnog teksta, a i do kraja mog lutanja ovom zbirkom.
Čitanje ove zbirke bilo je poput proputovanja kroz različite gradove, poput onog putešestvija kad se ni u jednom gradu predugo ne zadržite, ali njihov duh možete da naslutite. Jedni vas ostave ravnodušnim, a drugi odblescima svoje lepote probude u vama želju da im se ponovo vratite, da ih bolje upoznate.
Koliko god da živimo, koliko god da čitamo, sve pisce ne možemo upoznati. I kao što nam prolasci kroz neke gradove bude želju da dublje zađemo u njihove ulice, ovakve zbirke nam mogu ukazati s kojim piscima vredi putovati. Ja sam dela nekih od ovih pisaca i ranije čitala, ali većinu nisam, a poželela sam da upoznam bolje dela
Kovačevića,
Aćina i
Radakovića.
Kovačević me je vratio u našu istoriju, u Prvi svetski rat, ali je zagrebao i u dubine ljudske duše, u one osobine koje nas čine ljudima.
Aćin me je zainteresovao svojom širinom, svojom sposobnošću da u jednu priču o putovanju u Delft nagomila toliko različitih slojeva. Opisao je grad, ali se dotakao i Vermera, i umetnosti. A sve produbio svojim razmišljanjima o prolaznosti.
A Radaković, Radaković me je kupio svojim dugim rečenicama, koje teku, koje su poput kakve muzičke arije, ne zaustavljaju se, samo se tonalitet menja. S lepšim stilom pisanja se skoro nisam srela.
„Bili smo povezani svime što je tu postojalo. Suncem; mirisima; pogledima. Pre svega neznanjem o svemu što će se kasnije desiti.“
Ovim rečima završio je svoju priču, a ja bih želela da znam i šta je bilo pre, i šta će se kasnije desiti, jer bih mogla da putujem kroz tomove i tomove takvim jezikom napisanih knjiga.
A vi? Jeste li putnici? Tumarala, Saplitala? Čujete li zov daljine?
Jeste li čitali dela pomenutih pisaca?
Autor: Andrijana Petković
Izvor:
Delfi Kutak