Prvo pravilo za osavremenjivanje Šekspira je: „Pogledaj oko sebe“. Drugo pravilo je: „Budi nepopustljiv“, a treće – pa, o trećem ćemo kasnije. Roman En Tajler „Prznica“, je ponovo ispričana „Ukroćena goropad“, smeštena u Baltimor, nedaleko od Univerziteta Džon Hopkins. Roman je pun vrlina karakterističnih za prozu En Tajler – detalji domaćinstva, porodični sukobi, ambivalentnost emocija, jasan osećaj za mesto u kome se radnja odvija. Njena „goropad“ je Kejt, 29 godina stara džangrizavica koja živi sa sestrom Bani i ocem Luisom Batistom. Kejt ne mari previše za kućne poslove – kuća je u haosu; subotom Kejt pravi obrok za celu sedmicu, jelo zvano „mesna kaša“; ignorisane poreske prijave leže pored gomile recepata na jednom kraju kuhinjskog stola. Ona radi u odeljenju za predškolce gde je stalno u nekom problemu. Na jednom mestu u knjizi razmišlja da: „Nije istina da ne podnosi decu... Stvar je samo u tome da ne voli svu decu, kao da su jednoobrazni članovi neke mikrofile ili čega već.“ Ta reč „mikrofile“ (biljke sitnog lišća) je značajna, jer je razlog osobenosti Kejtine porodice i šekspirovskog zapleta to što je doktor Batista ekscentrični biolog koji radi na složenom projektu za koji svi na univerzitetu misle da ne vodi ničemu.
Možda je treće pravilo za osavremenjivanje Šekspira: „Nemoj izabrati komediju“, jer su se pogledi na ljubav i bračne odnose značajno promenili u poslednjih 400 godina, barem u Evropi i Americi, ali Tajlerova briljantno gradi priču o ugovorenom braku, tako što je od prosca Petručija, napravila Pjotra, asistenta istraživanja iz Rusije, koji radi sa njenim ocem, i koji ima posebnu vizu boravka za ljude sa „posebnim sposobnostima“. Da bi ostao u Americi, potrebno je da se oženi, a Bani kojoj je samo 15 godina očito ne dolazi u obzir, pa je izbor pao na prostu, tešku, beznadežnu Kejt, koja inače povremeno i bezuspešno ima kontakte sa jedinim muškim kolegom Adamom. Sam Pjotr, koji u razgovoru zna naglo da pređe na stvar i ugrožava Kejtin lični prostor, zainteresovan je za druge žene, ali već duže vremena nema konkretnu vezu.
Kao i u Šekspirovoj drami, Kejt nije naročito privlačan lik. Ne glumi je Ketrin Grejson koja je bila Kejt u filmu iz 1953. godine „Poljubi me Kato“ i ne prati je muzika Kola Portera. (Sećate li se „Too Darn Hot“? Naravno.) Ali zaštitni znak En Tajler kao pisca jeste dočaravanje likova precizno i sa zabavnim detaljima („Večito je treptao, kao da pokušava da razume najobičnije ljudsko ponašanje, a u nesvešteničkoj žutoj košulji s kratkim rukavima koju je nosio te večeri izgledao je oljušteno, bespomoćno“) da je čitalac hteo to ili ne, brzo uvučen u priču. Mi znamo kuda priča ide, a opet ona sjajno postavlja likovima prepreke i iznenađujuće preokrete. Kejtin unutrašnji život je složena kombinacija urođenih osobina i vaspitanja – svi njeni rođaci su otvorene osobe, Pjotr takođe, ali kada se seti majke, karaktera o kom Šekspir ne priča, ona se seća: „Njihova majka – bolešljiva, tiha plavuša s ružičasto-zlatnim pramenovima i istim Baninim očima zvezdicama“. Kasnije otac joj kaže: „Ni tvoja majka ni ja nikada ranije nismo držali bebu, pa je morala da nam pokaže tvoja tetka“. Ugovoreni brak, smišljen da se zavaraju vlasti, prerasta u nešto romantičnije, kada Kejt odluči da pristane na njega i shvati da bi ispunjavanje očevih želja, kao i ostavljanje po strani njene uobičajene sumnjičavosti, moglo dovesti do nezavisnosti i čak zadovoljstva.
„Prznica“ je treća knjiga u projektu Hogart Šekspir. Dženet Vinterson je napisala „Procep u vremenu“ po „Zimskoj bajci“ a Hauard Džejkobson je obradio „Mletačkog trgovca“ u svom romanu „Ime mi je Šajlok“. „Đavolji nakot“, nova verzija „Bure“ od Margaret Atvud takođe treba uskoro da izađe a u Engelskoj je upravo izašao „Kralj Lir“ u obradi Edvarda Obina.
Cilj nije bio da se autori slepo drže Šekspirovih drama – Tajlerova ne koristi uvodnu priču a ukrotitelj nije Pjotr (u drami Petručije koristi obrnutu psihologiju da zbuni, zabavi i na kraju osvoji Katarinu). Primereno modernoj goropadi, Kejt je ta koja ukroti samu sebe, tako što shvati šta se dešava (a postoji i donekle zlokobni događaj u raspletu), i da su promene, razvoj i prihvatanje poželjni.
Sigurna sam da bi Šekspir, koji je i sam neumorno obrađivao stari materijal, bio zadovoljan. Pretvaramo se da su njegova dela večna, ali jezik i izražavanje su arhaični, likovi se ponašaju zastarelo i nerazumljivo, a s obzirom da su u pitanju drame, one zavise od režisera, kostima, scenografa i glumaca koji su ih uvek dorađivali da bi bile prijemčive publici. Šta bi bio veći kompliment za tog manipulatora umetničkim materijalom, od činjenice da je i sam postao izvor inspiracije? Romani kakve piše En Tajler, koji su tako jasni i savremeni, su poput fotografija ili digitalnih satova koji nam u isto vreme kažu i gde se nalazimo i odakle idemo. „Prznica“ je realističan odraz ovog prolaznog trenutka, u isto vreme živahan i misaon.
Autor: Džejn Smajli
Izvor:
nytimes.com