„
Drugi mač“ je višeslojan roman, koji uprkos nevelikom obimu obuhvata nekoliko slojeva. U osnovnom, autobiografskom, zaplet je organizovan oko proverljivih podataka. Neimenovana novinarka oklevetala je autorovu majku da je bila simpatizer nacista. Autobiografski je i krajolik – Il de Frans (Pariski region), gde
Handke živi. Međutim, u „Drugom maču“ je važno upravo to što nadrasta lično.
U prvi mah, to je arhetipski odnos majke i sina, koji osvetnički gnev čini samorazumljivim, ali se pripovedač istovremeno i poigrava samim pojmom osvete, provlačeći ga kroz filtere sociokulturnih osobenosti drugih likova – po pravilu s margine društva. Preko njih je u pripovedanje umetnut i socijalni sloj čime se svet romana deli na dva pola koji nisu samo socijalno-ekonomski već i suštinski suprotstavljeni linijom koja autentični deli od lažnog, ili falsifikovanog (kao optužnica) života.
Radnja je vremenski situirana u majske praznične dane, u simboličkom ukrštaju vitalizma proleća i jevanđeljskog obećanja Vaskrsa. Međutim, hrišćansku simboliku ne treba shvatiti doslovno (kao ni išta drugo kod Handkea) već kao vid kulturnog pamćenja koje preobražava lično u univerzalno, umetničko iskustvo.
Ključni element romana, međutim, jeste njegov pripovedni postupak, neretko utkan u osobeno oneobičavanje, otežavanje i dekonstruisanje opisa – obrtanjem asocijativnog niza tako da jedna pojava (npr. prazne školske klupe) ne označava ono na šta u običnom jeziku može asocirati (raspust i neradne dane) već na nešto drugo, tome suprotno (kratkoću prazničnog, drugačijeg vremena). Time se postiže veoma važan efekat: opis sveta i njegovo doživljavanje se lišavaju svih konvencija i oslobađaju za autentično iskustvo.
Takvo iskustvo nemoguće je dosegnuti bez zapitanosti nad samim jezikom, preko problema javnog i umetničkog jezika i govora. Za razliku od umetničkog, medijski ili javni diskurs nosilac je jednostavnosti koja postaje zatvor. Pripovedanje, dakle, treba da donese slobodu, ili makar mogućnost drugačijeg iskazivanja.
U tom kontekstu, optužnica za filofašizam majke, a kojom se zapravo cilja pripovedač, predstavlja samo drugačiji novi oblik zatvorenosti. Potekla sa zvanične, stručno-medijske adrese, ona ciljanjem na osobu koja ne može da se odbrani, a da bi se ranila osoba koja je već prokazana, pokazuje da je stvar u obrnutom razumevanju – fašizam je u biti neoliberalnog diskursa. Zbog toga, osveta mora doći kao oslobođenje od tog načina govora i pripadajućeg mu svetonazora, a ne kao osveta u klasičnom smislu.
Na taj put Handke polazi kroz izokrenuti proces opažanja, odnosno novim otkrivanjem sveta. Zatim, taj neobičan govor i nova senzibilnost otvaraju se za istinsku socijalnu marginu. Tokom noćnog putovanja obodom Il de Fransa, u birtiji lokalnog mesta i gostionici u kojoj se pripovest završava, pripovedač je okružen ljudima s oboda društva, a ekonomska represija povezuje se s diskurzivnom, lažno antifašističkom.
U pomenutoj gostionici prisustvujemo povlašćenom događaju: okupljanju radnika na kraju radnog vremena. Sedeći među njima, pripovedač na velikom televizoru primećuje formalni objekat osvete, markiran obeležjima nove društvene moći – oreolom stručnosti (svaka sličnost s vremenom pandemije je slučajna): „Tu je sedela grupa stručnjaka, u kojoj se očigledno mnogo smejalo: keženje zuba, kao pri nekom obredu, s vremena na vreme šapat iza šake pred ustima, kao fudbalski treneri koji hoće da prikriju svoju taktiku. Svi oni su prošli kroz svoje stručnjačke faze i bili su deo večnog sveta zabave. U jednoj od žena te grupe prepoznao sam zločinku, onu koja je bez ikakvog pojma i poštovanja prozvala moju majku u grobu. – Da li je to stvarno bila ona? – Bila je. Odlučio sam da bude tako.“
Kakva osveta se može pričiniti nekome ko je daleko na vrhu, na televiziji? Kako je moguće ostvariti pravdu nad nekim go gotovo i ne postoji na način na koji „mi“ postojimo? Možda tako što ćemo se, jednostavno, osloboditi njegovog prisustva.
„I najedanput se kotrljala kugla, klikeralo se sasvim drugde a ne tamo gde je na početku ove povesti bilo zamišljeno. Ona, grešnica, oni i takvi kao ona nisu pripadali povesti, ni ovoj ni bilo kojoj! Nije u povesti bilo mesta za nju. I to je bila moja osveta. Bilo je to dovoljno za osvetu. (…) Ne mač od čelika nego drugačiji, drugi.“
Lažna optužnica u ime antifašizma zapravo upućuje na drugačiji (no, ne manje opasan) fašizam, pa je za osvetu potrebno mnogo više – ponovo osvojiti istinitost sveta brisanjem iz njegove povesti onoga što porobljava. Oslobođenje je najdublja osveta, jer ključni cilj kojem su težili i teže totalitarni sistemi i njihov postmoderni naslednik leži u istome: u moći da kažnjavaju ili kontrolišu u ime lažne krivice.
Autor: Nikola Marinković
Preuzeto sa: pecat.co.rs