„Drugi mač“ Petera Handkea: Priča o osveti kao izgovor za novo lutanje

Pripovedač novog romana Petera Handkea kreće od kuće u želji da osveti svoju „svetu“ majku, koja se ubila nakon što je u novinskom članku objavljeno da je na trgu proslavljala pripojenje Austrije Trećem rajhu. Ako očekujete zaplet i teške emocije, izabrali ste pogrešnog pisca.

Priča o osveti povod je za još jedno lutanje po okolini i posmatranje sveta na kakva nas je Handke već navikao. Samoubistvo majke samo je jedna u nizu sličnosti između autora i pripovedača, kao i činjenica da živi u kući jugozapadno od Pariza i da, čim se vratio sa jednog putovanja, odmah kreće na novo.

Mi postajemo svedoci njegovog iskustva u tramvajima, autobusima i kafanama. Svaki događaj, ma koliko banalan, uobličen je jezikom majstora, kakvom teško da ima ravnog.

Opis dima koji se u komšiluku uzdiže iznad roštilja kulminira rečima: „ta dva dimna stuba su se gore susrela, neposredno pre nego što će postati prozirni i nestati u vazdušnom prostoru; čak su se, za nekoliko trenutaka, još i spojila i preplitala, uvek iznova, onako kako su se odozdo sa roštilja dizale nove dimne rakete.“

Stvarni doživljaj ili prazne reči jezičkog virtuoza?

Pronalaženje odgovarajućih izraza za oglašavanje gavranova, vrana, senica, azijskih papagaja – svesno zbijanje šale na sopstveni račun ili nesvesna komedija?

Uprkos povremenim fantazijama o nasilju nad novinarkom koja, kako on to vidi, njegovu majku nosi na savesti, pripovedač svoju osvetničku misiju sprovodi bez ikakvog plana. On sebi dozvoljava da jednostavno luta, a isto važi i za ovaj tekst.

Teme se pojavljuju i nestaju, književne reference su neravnomerno razbacane, a unutrašnji monolozi i dijalozi tog neumorno gledajućeg, slušajućeg, osećajućeg ja najčešće se okreću sebi samom.

Tu i tamo, desi se malo čudo i ova proza napusti modus autorefleksije i tada Handkeova zadivljujuća moć opažanja pred našim očima oživljava druge ličnosti u samo nekoliko rečenica: na primer, kada njegov pripovedač u baru sreće čoveka kome tetovaža iz mladosti pruža osećaj pripadnosti, ili menadžera koji želi da prikrije neuspeh na poslu, ili misterioznog beskućnika sa železničke stanice, koji bi da se useli u pripovedačevu prostranu kuću.

Takve ekskurzije u spoljnu stvarnost su retke i kratke: Handke se obično odmah povlači na poznat teren i pušta pripovedača da se baškari u svom unutrašnjem svetu.

Autor: Ziglinde Gajzel    
Izvor: deutschlandfunkkultur.de    
Prevod: Jelena Tanasković