„Kad se sve sabere i oduzme, naš život nalik je na onu crticu između godine rođenja i godine nestajanja. Nepodnošljiva brzina prolaznosti“, kaže čuveni akademik
Duško Kovačević.
Nedavno mu je objavljena knjiga „
Ja to tamo pevam“ (Laguna), nesumnjivo jedinstvena zbirka i po tome što pesme prerastaju u priče, priče u pesme, stih u život, život u strofu…
Unutar korica su četiri dela koja sadrže njegove poznate stihove (iz raznih drama, predstava, filmova), ali i one do sada manje poznate, kao i vrlo uzbudljive prateće beleške. Upitan sa kojim osećanjem je sklapao knjigu, beležio komentare, na početku razgovora, kaže:
„Godinama sam se spremao da u jednoj knjizi saberem sve pesme koje sam imao rasute po dramama, filmovima, časopisima, novinama, i u fasciklama, koje su nalik na moje privatno arheološko nalazište. Jer pojedine pesme, i priče o tim pesmama, datiraju, čini mi se, iz bronzanog doba moje mladosti. Moja supruga Nada, kojoj sam ovu knjigu posvetio – kao malu pažnju za veliko prijateljstvo – govorila je da bi bio red da to uradim, kao i da sačuvam rukopise iz njenog kompjutera jer ja sa tom tehnologijom ne stojim najbolje.“
Naziv „Ja to tamo pevam“ asocira na legendarni film, ali nije li zapravo snažno povezan sa događajem (o kome u knjizi pišete) kad vam je bilo pet, šest godina i kada ste se izgubili, pevali u kukuruzu...?
Kad me već podsećate na taj događaj iz detinjstva nalik na neku scenu iz filma „Amarkord“, rekao bih vam da se više ne čudim starijim ljudima koji ne znaju šta su ručali, ali zato pamte recitacije iz prvog razreda osnovne škole. Moj savet mladim ljudima bi mogao biti – nemojte se previše podsmevati starijima, sve će vas to sačekati jednog ne tako dalekog dana. Mnogo puta sam se upitao da li sam morao da napišem „
Maratonce“ i da se šalim sa starcima koji su mog sadašnjeg godišta. A kad sam ispisivao taj komad, imao sam osećaj da ću večito biti mlad i da su stari oduvek stari. Na kraju se ispostavilo, kad se sve sabere i oduzme, da je naš život nalik na onu crticu između godine rođenja i godine nestajanja. Nepodnošljiva brzina prolaznosti.
Prve pesme napisali ste, da tako kažemo, „za potrebe“ Jelenčeta, pesnika u „Radovanu III“, koga je u legendarnoj Ateljeovoj predstavi igrao Bora Todorović, a zatim Caci Mihajlović. Šta bi Jelenče danas rekao, tj. zapevao/opevao?
Kao odgovor citiraću stih iz ove knjige. Napisan je davno. I sve što je stariji, sve je aktuelniji. „Da li je moguće pronaći/ Pravi put i Spas/ Ako su Oni i Mi/ Protiv Nas?“
Možda najlepše, najdirljivije reči u knjizi napisali ste o baki Ljubici – „reč je o sećanju na dane i godine koje će mi kasnije pomoći da ne budem sam“. Šta najviše oblikuje čoveka, šta je vas oblikovalo?
Poznato je iz stručnih i životnih knjiga da se čovek „presudno formira“ do pete, šeste godine. U poređenju sa rastom nekog stabla, moglo bi se reći: kako ste zasađeni i paženi prvih godina, tako ćete i izrasti, stasati u pravo ili krivo stablo. I to je tačna, egzaktna metafora našeg života. Mene je moja dobra baka Ljubica dočekala na ovom svetu kao baka i babica, jer sam rođen u seoskoj kući, izmerila me na kantaru i nosila do treće, četvrte godine. Kasno sam od prevelike ljubavi prohodao. I uvek kad sam dolazio na selo dočekivala me rečima – „blago meni koliko si narastao“. U sećanje se preselila kad sam imao 13 godina. Ja sam danas stariji od nje 10 godina. I siguran sam, kao što sam u knjizi napisao, da, kad se ponovo budemo sreli, neće reći „blago meni kako si ostario“. Sećanje na drage ljude je jedan od lepih dokaza da se valjalo roditi i biti na ovom svetu, koliko nam je suđeno. A sećanje na moju baku i majku mi uvek izaziva osmeh i bol.
Sa nepunih šest godina bolovali ste od teškog meningitisa, vi ste sami sebi ustanovili da otuda potiče vaša možda više nesvesna nego svesna vezanost za temu smrti. Ali, nema sumnje, na neodoljivo duhovit način. I još kažete da samo smrt i krst nemaju samoglasnike... Kada vi o njoj pišete, smrt, što bi Kundera rekao, ima nepodnošljivu lakoću postojanja, ili...?
Prvi put sam se razboleo, teško i skoro neizlečivo sa šest meseci od upale pluća. Moja baka je zapalila slavsku sveću kao verovanje u ozdravljenje pre nego što su me saonicama odvezli u šabačku bolnicu kroz dubok sneg, putem pokraj reke Save. Nekako sam pretekao. Pet godina kasnije razboleo sam se od bolesti skoro neizlečive, koja je, kao što se da videti, ostavila duboke tragove u mom životu i radu. Ta teška i strašna reč smrt ima četiri suglasnika, i ona je osnovna tema skoro svih mojih drama, filmova i knjiga, a to osećanje je crnohumorno definisao već pomenuti pesnik Jelenče stihom „Ja bio sam mrtav hiljade godina, I za vreme Grka i u vreme Rima/ A rođen sam samo da mogu shvatiti/ Već bio sam mrtav, I mrtav ću biti!“
Pesma „Pada vlada“ iz filma „Profesionalac“, poznato je, ušla je u narod. Pevala se i prilikom raznih demonstrativnih okupljanja. Ima nekih koji kažu da će se opet čuti i zapevati, šta vi kažete?
Ta pesma je napisana 1995. godine, i pevana je u vreme onih velikih demonstracija… I kasnije je pevana nebrojeno puta na svim mogućim protestima. Pevali su je oni iz ondašnje opozicije, pa kad bi došli na vlast onda su je slušali kako im je pevaju. I tako će to, bojim se, biti i sledeće godine, i sledećih decenija, dokle god se budemo igrali one čuvene dečje igre – lopova i žandara. A kod nas se te uloge često menjaju kao da je igračima dosadilo da budu samo jedna od te dve strane. Onaj ko očekuje da će se u borbi za očuvanje ili osvajanje vlasti nešto bitno promeniti, verovatno je bežao sa časova istorije u osnovnoj školi. U pomenutim „Maratoncima“ je Laki Topalović pokušao da stavi svoju sliku umesto preminulog Pantelije, da izvrši smenu vlasti, tako reći državni udar, pa ga umalo nisu ubili. Zato se često ponavlja parola – Pantelija is not ded!
Autor: Tatjana Nježić
Izvor: blic.rs
Integralnu verziju intervjua možete pročitati
ovde.