Kao što većina ljubitelja trilera zna, Džejms Paterson je veliki majstor: njegovi trileri odišu napetošću i zločinima, ljubvane priče, publicistički radovi i romani namenjeni srednjoškolcima i mladima – su svi bili na vrhu najprodavanijih knjiga – a pritom objavljuje desetak knjiga godišnje. Zvezda među njegovim junacima je Aleks Kros, koga je Tajler Peri oživeo na velikom platnu, u istoimenom akcionom krimi ostvarenju. Paterson se sastao sa dugogodišnjim urednikom i izdavačem, Majklom Pičom (koji mu je ostavio „ožiljke od batina“, po rečima autora), kako bi razgovarali o Krosovim iznenađujućim začecima (o početnoj ideji o ženskom liku), šta Patersona zanima više od ubistava, autorovog plana za budućnost o pisanju romana erotske sadržine i pisanju pod „belim usijanjem“.
Džime, da li nas možeš vratiti u trenutak kada se Aleks Kros po prvi put pojavio kao zamisao u tvojoj glavi?
Zanimljivo je to da kada sam počeo da razmišljam o Aleksu, zamišljao sam ga kao ženu. Na prvih 60-70 stranica je to bila „Aleksis“, ali nije bila „Kros“. Bilo je nečeg obeshrabrujućeg u tom kreiranju junakinje afroameričkog porekla. Promenio sam ime u „Aleks“ a ostalo je misterija (smeh).
O, da. Bila je veliki detektiv.
I to Afroamerikanka?
Ma da, isto je bilo polazište: trebalo je da se upetlja u neki slučaj ubistva.
Odakle je ponikla ideja o Afroamerikanki koja je pritom i policijski detektiv?
Mislim da je delom potekla dok sam pisao prethodnu knjigu, „Ponoćni klub“ o čoveku koji ima malo drugačiji hendikep. On se ne ponaša kao da je žrtva. I sinulo mi je da su, pogotovo tada i u filmovima, Afroamerikanci prikazani kao stereotipne bitange – tipovi sa prenosivom muzičkom mini-linijom na ramenu, itd, itd. Nisam smatrao da su takvi stereotipi verodostojni pa sam poželeo da stvorim junaka koji bio bio njihova potpuna suprotnost.
Dakle: obrazovanog, odgovornog čoveka koji brine o svojoj porodici, dobrog oca koji je savestan i koji će probleme sa kojima je suočen pre rešiti u svojoj glavi nego što će ih rešiti pesnicama ili pištoljem – iako je ta polazna tačka dosta uznapredovala. Počeo je prilično vešto da koristi pesnice, ali i dalje koristi svoj mozak. Ali svakako je nešto što se potpuno razlikuje od stereotipa koji su preovladavali u vreme začetka serijala o Krosu.
Da li si odrastao čitajući detektivske i policijske romane? Da li je to žanr koji si oduvek voleo?
Oduvek sam bio dobar đak ali sam ozbiljno počeo da čitam tek kad sam napunio 18 godina, kada sam počeo da radim kako bih završio koledž. Ali nikada nisam čitao detektivske romane. Počeo sam kada sam bio na postdiplomskim studijama, kada sam pisao ozbiljniju knjigu. Baš u tom nekom periodu sam pročitao „Operaciju šakal“ i „Isterivača đavola“. Do tada nisam pročitao puno komercijalnih romana, ali su mi se svideli.
Činilo mi se da bih i ja mogao u tome da se oprobam. U tom trenutku nisam bio siguran da li mogu, ili da li bih želeo, da pišem ozbiljne romane. Tako sam odlučio da probam nešto drugačije i napisao sam triler – ali nisam znao dosta o tome. Prvi roman,
The Thomas Berryman Number, dobio je nagradu
Edgar za najbolji prvenac, nakon što je 30 izdavača odbilo da ga objavi (smeh). Mada mislim da deo razloga zbog kog je roman osvojio nagradu, i što je bio kvalitetan, leži upravo u tome što sam jedva nešto znao o detektivskim romanima.
Čini se da je glavna tema tvojih romana detektivska istraga ubistava. Tu je serijal Ženski klub za rešavanje ubistava, romani o Aleksu Krosu i Majklu Benetu a sada i serijal Private, čije su glavne okosnice ubistva pod istragom.
Ono što je meni najzanimljivije u tim knjigama nisu sama ubistva. Uvek se trudim da se navučete na priču i da vas iznova iznenađuje. Ali mislim da su [ubistva] korisna stvar. Ipak, junaci su ti koji su mi zanimljivi i drugačiji. Znate, Aleks i njegova porodica, šta će se dogoditi u njihovim odnosima i kako se on ophodi prema njima, to su stvari koje mene privlače.
Majkl Benet je junak koji se razvija brže od svih ostalih junaka. Mislim da njegov glas postaje sve razgovetniji, kao i odnos sa njegovom porodicom i način na koji se hvata ukoštac sa napetom situacijom u kojoj je on očinska figura desetoro usvojene dece, dok uporedo radi kao policajac u njujorškoj policiji. To mora da je jedna od najupečatljivijih životnih situacija među svim krimi romanima.
E sad, smatram da se serijal
Ženski klub za rešavanje ubistava dosta razlikuje zato što govori o četiri žene koje se bave različitim oblastima: jedna je policijski detektiv, druga medicinski istražitelj, treća novinarka i četvrta pomoćnik okružnog tužioca; one su prijateljice, što je uverljivo. To što se ostale druže sa novinarkom može biti malo nategnuto zbog pitanja koje povlači: „Da li može da drži jezik za zubima?“.
Ali uvek postoji nešto što pobuđuje emocije – razočaranje koje ljudi osećaju prema većini institucija u našem društvu, prema vlasti, radu policije, itd. – koje će uticati na to da se ovakva istražiteljska družina okupi, koja je bolja od FBI-a ili vaše lokalne policijske uprave, ili obaveštajne agencije Mosad. Ovi su bolji samo zato što mogu da priušte da plate bolje ljude i da nabave bolju tehnologiju. A to meni predstavlja izazov kojim volim da se bavim dok pišem.
Negde sam pročitao da pišeš skoro svakog dana u godini. Da li je to istina?
Poprilično. Neko je nekad rekao da ste pravi srećnik ukoliko spoznate ono što volite da radite, a da je pravo čudo ako nađete nekog ko će za to da vas plaća. Pripovedanje je moja ljubav. To mi predstavlja zadovoljstvo. Veoma sam posvećen – uživam u društvu moje žene i sina. To predstavlja ogroman deo mog života. Trčkaram po terenu za golf u ranim jutarnjim satima, nekih sat, sat i po, što predstavlja malo fizičke aktivnosti. Samo se prepustim i jurim za blesavom lopticom nekih sat vremena ili više. Ostatak dana je uglavnom posvećen pisanju i pripovedanju, što obožavam. Ne socijalizujem se previše.
Kako se osećaš kada na kraju dana odložiš olovku kojom pišeš?
Depresivno! (Smeh.) Opet sam upropastio odgovor.
Osećaš li se ushićeno?
To zaista zavisi od dana do dana. Mislim da to važi za bilo kog pisca. Ako je dan bio produktivan, osećate polet. A ako dan nije bio baš dobar... Jedino što se razlikuje sada, od onog sa čime sam se pre suočavao i sa čime se mnogi mladi pisci susreću, jeste to što sam prilično samouveren da ću rešiti problem u nekom trenutku. Iako je slučaj takav da kada većina nas počinje sa pisanjem, osim ukoliko nismo neverovatno arogantni, nikada nismo potpuno sigurni u to.
Da li uvek istovremeno radiš na više romana odjednom?
U smislu nacrta – da, pratim inspiraciju. Skoro sam bio srećne ruke i završio sam četiri nacrta za pet nedelja. Samo puštam da sve to samo izbija iz mene. Posle ponovo čitam šta sam zapisao i dopunjavam, ili skraćujem i pustim da se malo slegne. Sada imam pripremljenih pet ili šest, možda čak sedam potencijalnih priča.
Sve romane povezuje osećaj stvarnog razumevanja posla kojim se tvoji likovi bave, kako im posao kojim se bave pomaže da spoznaju sebe i šta im je bitno u životu, ali i kako doživljavaju svoj posao na dnevnom nivou, što ponekad može biti veoma naporno. Takođe, kako se poslovni život prepliće sa porodičnim.
Tako otprilike i ja sagledavam junake o kojima mi je zanimljivo da pišem. Pročitao sam tonu knjiga u kojima samotnjak nakon posla odlazi kući, pije i puši sve dok ne legne da spava. Ne mislim da se to ne dešava. Samo smatram da se mnogo češće događa u detektivskim romanima nego u stvarnom životu, makar na osnovu policajaca i FBI agenata koje sam imao priliku da upoznam i sa kojima se družim. Mislim da su njihovi životi ipak malo povezaniji sa drugim ljudima.
Napisao si dirljive ljubavne priče. Nakon dužeg vremena posvećenog pisanju napetih trilera, da li si se iznenadio kada se iznedrila ljubavna priča?
Ne, nisam bio iznenađen. To je žanr koji povremeno volim da čitam. I imao sam osećaj da bih i ja mogao da napišem ljubavnu priču zbog toga što je jedna od glavnih odlika mog stila mnoštvo zapleta i preokreta i popriličan naboj emocija – dosta zastupljenije od onog što očekujete u većini misterija i trilera. Tako sam imao osećaj da mogu da napišem ljubavnu priču – ne ove moderne erotsko-istorijske ljubiće... kako god da se zovu...
„Erotski triler“ je uobičajeni termin za taj žanr.
(Smeh.) Pročitao sam ih nekoliko, ali ga ne razumem u potpunosti. Nisam siguran da bih mogao to da pišem. Ali ljudsku ljubavnu priču, to sam već mislio da mogu. Ono što je zanimljivo je to da sam knjigu odneo kod izdavača u trenutku kada sam razmišljao da bi trebalo da pišem više od jedne knjige godišnje. Predao sam im „Suzanin dnevnik za Nikolasa“. To je bila ideja... i knjigu sa naslovom „Kuća na plaži“.
A onda je čovek, koji je tada upravljao kompanijom, počeo da plače kada sam mu ispričao radnju romana „Suzanin dnevnik za Nikolasa“. Potom mi je rekao: „Ipak mislim da ne treba da objavimo knjigu zato što ne potpada pod tvoj žanr.“ (Smeh.) Oduvek sam imao osećaj da takav stav ima većina izdavača: Ti si pisac trilera. Ti pišeš o sportu, šta god. Smatram da su oni koji čitaju moje knjige oduvek u njima tražili ono zbog čega gore od želje da pređu na sledeću stranicu. Tako da, o čemu god da knjiga govori, neka je to i ljubavna priča, biće ljubić zbog kog čitaoci neće ispuštati knjigu iz ruku. U svakom slučaju, ipak se desilo to da sam napisao knjige koje sam želeo.
Pisanje ljubavnih priča mi teže pada. Roman
Sundays at Tiffany's sam napisao u saradnji sa još jednim autorom. Napisao sam nešto između 9 i 11 verzija za tu knjigu. Jednostavno je teže pisati ih, naročito ako ste sebi zacrtali „da ne sme da se ispušta iz ruku“. Zato što se u ljubavnim romanima uglavnom ne dešava dovoljno stvari koje bi me terale da gutam stranice. (Smeh.)
Uspevaš da pročitaš mnogo knjiga zarad sopstvenog zadovoljstva. Uvek mi pričaš o knjigama koje si pročitao. Da li se radije opredeljuješ za dela fikcije ili za pubilicistička dela?
U poslednje dve godine sam znatno smanjio tu naviku. Opterećen sam pisanjem i za odrasle i za mlade. Ali ipak postižem da pročitam između 30 i 40 knjiga godišnje, tako da je to i dalje pristojna brojka. A što se tiče fikcije i publicistike, tu skačem s jednog na drugo. Često se na mom stolu može naći tri ili četiri započete knjige, poneka na krevetu ili audio-knjiga u kolima.
Veoma si posvećen tome da omogućiš deci da čitaju o stvarima koje njih zanimaju. Osim toga što i sam pišeš za tu publiku, da li imaš neke savete kako roditelji mogu da podstaknu svoju decu da čitaju?
Roditelji, bake i deke moraju da shvate da je njihov zadatak – a ne zadatak škole – da pronađu knjige koje će se svideti njihovom detetu. Ne razumeju da su oni ti koji moraju to da obave. Jedan od razloga zbog kojih je važno da se što ranije počne sa čitanjem, dok dete ne dostigne određenu veštinu, jeste jedna jednostavna stvar ali i stvar zdravorazumskog promišljanja: što dete više čita, to će bolji čitalac da postane.
Što se tiče našeg sina Džeka, postizao je odlične rezultate u školi i umeo je fino da čita, ali prosto nije čitao mnogo. Tako smo moja žena i ja odlučili: „Tokom ovog letnjeg raspusta ima da čitaš. Ima da čitaš svaki dan. Ne moraš da kosiš travu ali moraš da čitaš.“ Prvog leta je upitao: „Da li ozbiljno moram?“ A mi smo mu odgovorili: „Naravno da moraš. Ali ćemo prvo svi zajedno otići da izaberemo hrpu knjiga koje ćeš čitati.“ Tako smo nabavili „Persija Džeksona“ i „Kapije vremena“ i jednu od knjiga iz
Warrior serijala. Pa, i jednu od mojih – „Maksimum Rajd“, i čitao ih je svakog ili skoro svakog dana.
I tako su se krajem leta njegove čitalačke sposobnosti učetvorostručile. Bio je znatno bolji. I pročitao je pola tuceta knjiga koje su mu se svidele – što je jako velika stvar. U ovoj zemlji ima milion dece koja nikada nisu pročitala knjigu koja im se svidela. Nikad, ikad... ni jednu jedinu. To je užas. Ali čujte roditelji: nije toliko teško pronaći odgovarajuće knjige. Baš iz tog razloga sam pokrenuo sajt www.ReadKiddoRead.com.
Da li si doživeo da ti se dopadnu i knjiga i njena filmska ekranizacija?
Naravno. „Kad jaganjci utihnu“, na primer. I poslednja adaptacija Aleksa Krosa. Aleks Kros je nakon svih ovih godina tek načeo svoju karijeru u Holivudu, to je bilo veoma uzbudljivo iskustvo. Tajler Peri, Metju Foks, Ed Berns i ostatak postave su odradili sjajan posao i publika je jednoglasno, nakon napuštanja bioskopske sale, dala filmu najbolje ocene. A što se tiče daljih holivudskih planova za Aleksa... to samo Holivud može da zna!
Da li imaš neki plan za budućnost kom težiš? Da li imaš cilj ili možda ciljeve?
Serijali moraju imati svežinu i prekinuću ih ako me dovoljno ne zainteresuje naredna priča. Upozoreni ste.
Knjige koje pišem za decu me veoma inspirišu jer smatram da je to ispravno raditi. I tu mogu da pustim mašti na volju. Roman
Middle School, the Worst Years of my Life („Srednja škola, najgori dani mog života“) je veoma zabavan i odlično ilustrovan – to je knjiga koju ne očekujete iz mog pera. Ne bi me čudilo da me ta knjiga vine u zvezde i da se prodaje i prodaje. Neobična je zato što je smešna, ali priča zaista pogađa. A pripremam još jedan serijal koji govori o detetu koje želi da postane
stendap komičar. I ta knjiga je mnogo smešna, ali i dirljiva i neočekivana u smislu smera u kom nas priča vodi.
Znate, pokrenuti priču oko filmova, a da pritom napravite dobro ostvarenje, veoma je zahtevan posao, pogotovo kada se radi o romanu poput „Veštice i vešca“, u čiji proces sam dosta angažovan, „od glave do pete“. To predstavlja izazov. U pripremi je i nekoliko knjiga. Jedna od njih, neću vam reći naslov, napisana je u saradnji sa piscem Dejvidom Elisom, u čemu sam izuzetno uživao. Radili smo zajedno na knjizi „Okrivljene supruge“ i započinjemo rad na još jednoj. A ta knjiga jedna je od onih čiji je siže baš, baš zanimljiv i drugačiji. To me poptpuno uzbudi kada imam priču čiji je okvir sjajan, ili čija se radnja odvija u zanimljivom smeru, što se ne dešava uvek. Ali kad se desi – to je stvarno super.
Autor: Nejtan Rostron
Izvor: usatoday.com (originalni izvor: bookish.com)
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: © Deborah Feingold