Ejmor Touls odgovara na pitanja o svom romanu „Džentlmen u Moskvi“

Roman o prinudnom emigrantu iz sopstvenog života „Džentlmen u Moskvi“ je osvojio srca naše publike već od Sajma knjiga. Topla priča o čoveku koji i pored neobičnih životnih okolnosti ne gubi dostojanstvo i umeće življenja, predmet je velikog interesovanja čitalaca širom sveta. U ovom intervjuu autor govori o svojoj inspiraciji za stvaranje romana.

„Džentlmen u Moskvi“ govori o ruskom aristokrati koji živi u pritvoru u luksuznom hotelu više od trideset godina. Odakle je potekla ova ideja?

Preko dve decenije sam se bavio investicijama i zbog posla sam mnogo putovao. Svakoga dana bih se sastajao sa klijentima i potencijalnim saradnicima u hotelima u najrazličitijim gradovima. Kada sam 2009. (osmu godinu zaredom) stigao u hotel u Ženevi, prepoznao sam određene ljude u holu koje sam video i prethodne godine. Delovalo je kao da nikada nisu ni otišli. U sobi sam počeo da razvijam ideju o čoveku koji je zarobljen u velikom hotelu. Razmišljajući o tome da on tu nije po sopstvenom izboru, već je prisiljen, misli su me odmah odvele u Rusiju – mesto gde je kućni pritvor postojao još od vremena careva. U narednih nekoliko dana sam napravio skicu većine događaja za „Džentlmena u Moskvi“, tokom narednih nekoliko godina sam ih detaljno razradio, a onda sam se 2013. godine povukao sa posla i počeo da pišem.

Zbog čega vas Rusija fascinira?

Teško da sam rusolog. Ne govorim jezik, nisam učio njihovu istoriju u školi i u zemlji sam bio svega par puta. Ali sam se u svojim dvadesetim godinama zaljubio u pisce iz zlatnog ruskog doba: Gogolja, Turgenjeva, Tolstoja i Dostojevskog. Kasnije sam otkrio divlje i inventivne stilove ruskih avangardista poput pesnika Majakovskog, plesača Nižinskog, slikara Maleviča i reditelja Ajzenštajna. Prateći njihov rad, delovalo mi je da svaki ostvareni umetnik u Rusiji ima sopstveni manifest. Što sam dublje zalazio u idiosinkratičku psihologiju zemlje, to sam bio više fasciniran.

Kazanjska saborna crkva je za mene savršen simbol ruske mistike tokom sovjetske ere. Izgrađena 1636. godine na Crvenom trgu, ona je jedna od najstarijih i najpoštovanijih crkava u Rusiji. Tokom 1936. godine kada su boljševici raščišćavali Crveni trg zbog vojnih parada i označavanja kraja hrišćanstva u Rusiji, odlučeno je da crkva bude srušena. Tada je Petar Barjanovski, arhitekta koji je nadgledao rušenje, tajno napravio detaljne crteže hrama i sakrio ih. Više od pedest godina kasnije, kada su komunisti otišli sa vlasti, Rusi su upotrebili crteže Barjanovskog kako bi iznova izgradili crkvu.

Svaki aspekt ove istorije mi je očaravajući. Sama Saborna crkva je podsetnik na rusko nasleđe – drevno, ponosno i pobožno. Kroz uništenje svetog mesta možemo videti koliko nemilosrdni i bezosećajni Rusi mogu biti. A onda, gledajući koliko su pažljivo izvršili restauraciju, uočavamo njihovu gotovo donkihotovsku veru da se dela prošlosti ne mogu obrisati. Ali najvažnije je da je u srcu istorije pojedinac koji je mnogo rizikovao pažljivo dokumentujući ono što uništava iako su šanse da će biti ponovo izgrađeno zaista bile male. Sovjetska era je prepuna kulturnih promena i stoičkih heroja koji su u izolaciji stvarali uprkos trenutku istorije u kome su se našli zarad neke svetlije budućnosti.

Ovo je vaš drugi roman smešten u prvu polovinu dvadesetog veka. Zašto vas toliko zanima taj period?

Moje interesovanje za taj period nije odraz moje ljubavi prema istoriji niti je nostalgija za prošlim vremenima. Ono što me privlači u vezi sa tim periodom je to što je na neposrednoj udaljenosti od sadašnjeg trenutka. Dovoljno je blizu da deluje poznato većini čitalaca, a opet dovoljno daleko da niko nema sopstveno iskustvo u događajima koji su se odvijali. To mi daje slobodu da istražujem tanku liniju između neverovatno tačnog i ubedljivo zamišljenog.

Koji je najveći izazov sa kojim ste se susreli prilikom pisanja ove knjige?

Na početku sam mislio da je osnovni izazov koji knjiga ima to da zarobim sebe, svog junaka i svoje čitaoce u jednu zgradu na trideset i dve godine. Ali iskustvo tokom pisanja se pokazalo sličnim onom u kom se sam grof našao tokom pritvora: hotel se neprestano otvarao preda mnom otkrivajući sve dublje aspekte života.

Na kraju, mnogo veći izazov predstavljala je geometrija romana. „Džentlmen u Moskvi“ ima oblik dijamanta. Od trenutka kada grof zakorači u hotel, narativ se polako otvara. Tokom narednih dve stotine stranica, tu su detaljni opisi ljudi, soba, predmeta, sećanja i epizodnih dešavanja od kojih mnoga deluju slučajna. A zatim, u drugoj polovini romana, narativ se sužava i svi različiti elementi prvog dela se spajaju. Svi likovi, opaske i predmeti se uvijaju i zajedno igraju ključne uloge u dovođenju priče do njenog zaključka.

Postoji li centralna tema knjige?

Iskreno se nadam da ne. Napisao sam roman, nemam esencijalnu poruku koju sam želeo da iskažem. Nadam se da sam pre stvorio umetničko delo koje je zadovoljavajuće kohezivno i sadrži bogatstvo slika, ideja i ličnosti koje mogu izazvati različite reakcije kod čitalaca, čak i kada ga ponovo čitaju.

U suštini, želeo sam da sakupim gomilu svetlo obojenih komadića stakla. Ali umesto da te komadiće sklopim u mozaik koji predstavlja određenu sliku, želim da oni budu na dnu kaledioskopa gde će uz pomoć sunčeve svetlosti i ogledala stvarati određeni oblik koji čitalac može promeniti malim pokretom zgloba.

Šta nam možete reći o strukturi romana?

Verovatno ste primetili da knjiga ima pomalo neobičnu strukturu. Od dana početka grofovog kućnog pritvora, poglavlja napreduju duplirajućim principom: jedan dan nakon hapšenja, dva dana kasnije, pet dana, deset dana, tri nedelje, šest nedelja, tri meseca, šest meseci, godinu dana, dve godine, četiri godine, osam godina i šesnaest godina od hapšenja. U sredini se ovaj princip okreće i ide od osam godina pre grofovog bekstva, četiri godine, dve godine, jedna godina, šest meseci, tri meseca, šest nedelja, tri nedelje, deset dana, pet dana, dva dana, jedan dan i konačno do prolaska kroz rotirajuća vrata.

Iako čudna, ovakva struktura dobro služi priči i dobijamo detaljne opise prvih dana grofovog zatvaranja; zatim se krećemo kroz periode definisane karijerom, roditeljstvom i promenama u politici; i na kraju dolazi povratak na neophodne detalje dok se bližimo oslobođenju. Mislim da je ovakav pristup veoma sličan životu jer se sećamo toliko događaja iz jedne godine ranog odrastanja, ali odjednom se cele decenije sećamo kao faze u našoj karijeri ili roditeljstvu.

Možete li nam reći nešto o hotelu „Metropol“?

„Metropol“ je stvaran hotel koji je izgrađen u centru Moskve 1905. godine i koji i dan danas radi. Suprotno onome što biste očekivali, hotel je bio oaza slobode i luksuza tokom sovjetske ere iako je odmah u blizini Kremlj, a par blokova dalje sedište tajne policije.

S obzirom na to da je „Metropo“ bio jedan od malobrojnih dobrih hotela u Moskvi u to vreme, gotovo svako poznat ko je posetio grad, jeo je, pio ili spavao u njemu. Rezultat toga je da danas imamo mnogo zapisa o iskustvima iz prve ruke o životu u hotelu – i to od značajnih Amerikanaca poput Džona Stajnbeka, E. E. Kamingsa i Lilijan Helman. Na mom sajtu možete naći ove izvešaje i čitati o istoriji hotela u sekciji „The Metropol“.

Da li su neki od likova u romanu zasnovani na stvarnim ljudima?

Nijedan od centralnih likova nije zasnovan na istorijskim ličnostima ili ljudima koje poznajem. S druge strane, izabrao sam nekoliko situacija iz svog života koje sam izmenio i uključio u roman, a neki od takvih primera su:

Igra sa naprstkom koju grof igra sa Sofijom potiče iz mog detinjstva. Moja pra prabaka je bila član visokog društva u Bosonu i živela je sto godina. Kada bismo je moji rođaci i ja posećivali (u malim plavim blejzerima), dočekivala nas je u salonu. Nakon određenog vremena učtivog razgovora, rekla bi nam da je u sobi sakrila nekoliko naprstaka i da će svako ko pronađe jedan dobiti dolar – što je dovodilo do jurnjave po prostoriji.

Kada sam imao deset godina, bacio sam bocu sa porukom u Atlantski okean pred kraj leta. Kada sam se vratio kući nekoliko nedelja kasnije, sačekalo me je pismo sa zaglavljem „Njujork tajmsa“. Ispostavilo se da je moju bocu pronašao Harison Sejlsberi, urednik „Tajmsa“. Nastavili smo da se dopisujemo nekoliko godina i na kraju sam ga upoznao tokom prve posete Njujorku kada sam imao sedamnaest godina. Sejlsberi je bio u moskovskom uredništvu „Tajmsa“ od 1944. do 1954. godine tako da nekoliko živopisnih detalja u „Džentlmenu u Moskvi“ potiču iz njegovih memoara, a takođe se i pojavljuje pred sam kraj romana – a njegov šešir i kaput grof ukrade kako bi se maskirao prilikom bekstva.

Na kraju, situacija u kojoj temperamentna Ana Urbanova odbija da pokupi svoju odeću, izbacuje je kroz prozor na ulicu, a onda se iskrade usred noći da je pokupi je scena koja se odigrala između mojih roditelja ubrzo nakon što su se venčali. Iako je moja majka bila ta koja nije htela da pokupi odeću, a otac onaj koji je izbacio kroz prozor. Ostaviću vam da pogađate ko se usred noći iskradao da je pokupi.

Na čemu sada radite?

Prošle godine sam potpisao ugovor sa izdavačem „Viking/Penguin“ za objavljivanje sledeća dva romana; sada samo treba da ih napišem. Kao što sam već naveo, veoma pažljivo razvijam svoje knjige i počinjem sa pisanjem tek kada imam obimno sastavljen kostur romana. Još uvek sam u procesu skiciranja sledeće knjige, ali mislim da će govoriti o tri osamnaestogodišnjaka na putu od Srednjeg zapada do Njujorka tokom ranih pedesetih godina prošlog veka.
 
Izvor: amortowles.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: © David Jacobs