Gotovo dvesta godina nakon što je Meri Šeli odlučila da kratku priču o duhovima proširi u svoj prvi roman, čudovište iz njenog
Frankenštajna upotrebljeno je kao metafora političke stvarnosti na drugom kraju sveta. Centralni motiv gotičkog klasika – večni život, tačnije njegova esencija, omogućio je pokretanje niza pitanja etičke, socijalne i političke prirode. Frankenštajn, plod nezajažljive ambicije svog tvorca, postaće sinonim kazne za svakog ko se usudi da iskorači van okvira moralno prihvatljivog.
Ahmed Sadavi, irački pisac, scenarista i autor dokumentaraca, aktuelizuje Frankenštajnovo čudovište u svom romanu o dešavanjima u Iraku da bi ukazao na razarajuće posledice američke vojne intervencije i pada Sadama Huseina 2003. godine.
Frankenštajn u Bagdadu dobitnik je Međunarodne nagrade za arapsku književnost i prvi arapski roman koji koristi metaforu modernog Prometeja u kontekstu goruće problematike Bliskog istoka.
Hadi, neugledni staretinar, nalazi na ulici nos i odnosi ga u svoju šupu. Tamo, među prašnjavim komadima nameštaja i pohabanim kuhinjskim elementima, leži telo čoveka – bezimene žrtve nasilja na bagdadskim ulicama. Lice leša je unakaženo. Hadi mu pažljivo prišiva novi nos. Smatra da je time učinio leš kompletnim, da više neće biti tretiran kao đubre i da će mu biti obezbeđena dolična sahrana. Ono što će uslediti možemo okarakterisati kao geopolitičku horor-fantastiku. Baš kao što Hadi to čini sa delovima tela koje prišiva
Onom čije se ime ne zna, Sadavi se ne libi da ukrštanjem žanrova i iskakanjem iz formalnih okvira tradicionalnog pripovedanja naglasi apsurdnost istorijskog trenutka u kom se nalazi Irak. Njegov Frankenštajn, obuzet pravedničkim besom, sveti se onima koji su od Bagdada napravili klanicu.
Nema nevinih koji su dokraja nevini, niti zločinaca koji su dokraja zločinci. Bila je to spoznaja koja će podriti njegovu misiju – zato što je svaki zločinac koga je ubio bio ujedno i žrtva. Udeo žrtve u nekima od njih možda je čak bio i veći od udela zločinca, pa je tako moglo biti da je slučajno sazdan od najnedužnijih delova tela zločinaca.
U Sadavijevom romanu nasilje je opšteprisutno, svi se međusobno ubijaju. Zavađene strane smatraju da se bore iz valjanog razloga, a teror koji sprovode vide kao zakonit. Dok se pitanja nevinosti i krivice beskrajno prepliću, granica između dobrog i lošeg sve je zamagljenija. Šta je po zakonu, a šta nije? Čija je verzija pravde ispravna? Glavna Sadavijeva preokupacija je da ukaže na apsurdnost ratova.
U postkolonijalnom svetu gde okolnosti postaju sve komplikovanije, naročito u kriznim područjima, iz previranja izranjaju vođe i svaki tvrdi da je zaštitnik zakona i ljudskosti, dok nasiljem izvojeva ono što smatra pravednim. Ovde uočavamo još zajedničkih premisa Sadavijevog i
Frankenštajna Meri Šeli – ljudi nisu rođeni jednaki i zakon nije isti za sve, što je srž svih tenzija u konfliktnim zonama. Pored borbe sa čudovištima koja se množe, ostaje i da se suočimo sa onima koji ih stvaraju.
Autor teksta: Ivana Veselinović