Galerija likova kao portret vremena

Savremenik je za mene zaista svako živo biće koje je sa mnom disalo u isto vreme vazduh i delilo sa mnom neki prostor na ovoj čudnoj planeti Zemlji, kaže za „Blic“ Jovan Ćirilov, autor upravo objavljene dvotomne knjige „Svi moji savremenici“ („Laguna“) u kojoj su sakupljeni njegovi tekstovi koje je deceniju unazad i više objavljivao u štampi, prevashodno u „Blicu nedelje“ i „Blic Newsu“, a u kojima su glavni junaci, kojih ima više od 300, ljudi iz sveta kulture i umetnosti, sa vrha društvene piramide, kao i tzv. obični ljudi.


Tokom svoje bogate, plodne karijere i intelektualnog angažmana Jovan Ćirilov je upoznao ogroman broj ličnosti iz sveta umetnosti i kulture, ali i iz drugih sfera. Pišući o njima, o tim susretima, o okolnostima u kojima su se odvijali ocrtao je i kroki jednog vremena, portret jednog sveta.

Na koricama prvog toma, u kome su „savremenici“ Tito, Andrić, Handke, Makavejev, Sartr, Nevenka Urbanova i mnogi drugi, Jovan je zapisao: „Nisam krio slabosti niti vrline mojih savremenika, ali nisam bio ni indiskretan i zajedljiv.“
Upućeni ističu da Jovanovi tekstovi govoreći o drugima odišu i za njega tako karakterističnom mladalačkom vedrinom i snažnom erudicijom kakvu mogu imati samo vremešni ljudi čiji je čitav život obeležen umetnošću učenja.

Na stranicama drugog toma čitaoce čekaju medaljoni od reči za čiju su slast zaslužni Zoran Ðinđić, Anžej Vajda, Milorad Pavić, Artur Miler, Rade Šerbedžija i mnogi drugi Jovanovi savremenici. „Nijednom rečenicom nisam naknadno šminkao svoje savremenike, niti sam ih ružio ako sam o njima posle godina koje su prošle promenio mišljenje“, zapisao je Ćirilov na kraju drugog toma. A govoreći o ovim svojim knjigama, kaže: „Ne mogu da verujem da sam toliko znanih i neznanih u životu sreo, iako taj život nije više kratak. Još je veće čudo da skoro sa svima njima imam zajedničku fotografiju jer sam, ne znam ni sam zašto rešio, da u ‘Blicu’ pišem svake druge nedelje samo o onima s kojima imam fotku.

Izuzetaka je manje od deset. A jedino nikad nisam sreo Artura Milera, ali sam bio pod istim krovom iste večeri u brodvejskom teatru kad smo obojica gledali Mametov komad ‘Glengeri Glen Ros’. Sedeo je tačno u redu ispred mene u za njega tipičnoj kariranoj košulji. Iz ovih knjiga se vidi i da su za mene savremenici i moji nekadašnji ljubimci seter Denis i sijamka Džipsi, kao i moja mama. Voleo bih da za života još sretnem i neko biće sa udaljene planete. Verujem da i tamo ima naših savremenika.“

Izvor: www.blic.rs