Glas Javnosti o Lutajućem Bokelju
ROMAN NIKOLE MALOVIĆA „LUTAJUĆI BOKELJ“ GOVORI O SVETSKOJ VLADI, VERI, MORALU...
Izlaz je u vertikali
Da teritorijama suvereno ne gospodare demokratske ajkule, ljudi bi se već nekako našli ujedinjeni u okeanu globalne nepravde
Roman „Lutajući Bokelj“ Nikole Malovića, proglašen za književno otkriće 2007, ovenčan je do sada prestižnim nagradama „Borislav Pekić“ i „Laza Kostić“. Na zvaničnim mesečnim listama najprodavanijih knjiga iz regiona sajta knjizara. com roman slovi za bestseler od dana pojavljivanja. Dobitnik je nagrade Banjalučkog sajma za knjigu godine i „Majstorsko pero“. Moskovska izdavačka kuća „Metafora“ prevodi ga na ruski.
Prva rečenica romana čije se četvrto izdanje pojavilo za nepunu godinu, glasi: „Još uvijek mislim na srpskom“. Kritika je saglasna da ovo mišljenje na srpskom znači zapravo mišljenje koje je u suštini antiglobalističko. Da li je tako?
- Jeste, jer smo zapljusnuti delima koja su, da bi bila dopadljiva, programski evropska i globalistička. I to u perspektivi koja je naizgled bez alternative. Ponavljam, samo naizgled bez alternative. Po meni se radi o računu bez krčmara. Ne treba se dodvoravati, pa ni programski. Naša je perspektiva u originalnoj retrospektivi. U čemu bi drugom bila? Da nije u tome da Evropu fasciniramo kako se to urbano živi po našim very onjn gradovima? Život na planeti postaje sve nesnošljiviji. Da teritorijama suvereno ne gospodare demokratske ajkule, ljudi bi se već nekako našli ujedinjeni u okeanu globalne nepravde.
Ponovljena izdanja su pre izuzetak nego pravilo. Posebno kada se ima u vidu da je „Lutajući Bokelj“ postavljen u visokom stilu. Ako biste u jednoj rečenici, ipak, morali da se odredite u odnosu na uspeh vaše recepture, kako bi ta rečenica glasila?
- Bila bi ista kao iz kljuna nekog od mnogih brodskih papagaja: „Mora je uvek bilo malo u srpskoj književnosti, mora je uvek bilo malo u srpskoj književnosti... „
Generalni je utisak da je roman obogatio srpsku književnost slikama, mirisima i ukusima Mediterana. O čemu se zapravo pripoveda na njegovim stranicama?
- Za razliku od tradicionalnih romana sa samo jednom tematskom kičmom teško je govoriti o čemu kazuje roman na tri tematske ravni. „Lutajući Bokelj“ je roman o baš svemu: o svetskoj vladi, veri, moralu, generisanoj budućnosti, o nama samima, o životu na moru, genetski netaknutim jelima i pićima, o fenomenu turizma, o vladavini drugih nad nama, o odnosu nas sa nama, o rodonačelnoj srpskoj obalnoj kulturi i državnosti. O ljubavi, Bogu i o smrti. Teško je pobrojati. Roman vrvi od neobičnih likova i karaktera, stalno se nešto događa, premda nije reč o fabularnom romanu. Radi se o veoma složenom sistemu pisanom pet godina, o avanturi u mestu, antiodiseji sa njorlnjide epizodama.
Imajući sve vreme prvu rečenicu romana na umu, zar je bilo nužno otcepiti Boku Kotorsku i od nje napraviti zasebnu zalivsku državu?
- Mnogo je tim do sada mnogopominjanim otcepljenjem na romanesknom referendumu ubijeno muva. Unutar stranica jasno vidite da globalno uvezani svet, razbijen paradoksalno na paramparčad vapi za kraljem ujediniteljem. Neko u njemu vidi mesiju, neko antihrista, po čemu ram „Lutajućeg Bokelja“ prevazilazi granice naših prostora.
Ima li izlaza iz Boke kao slike sveta? Kako se napušta to ostrvo za koje ste rekli da je sa tri strane okruženo morem kamena, a sa jedne morem mora?
- Ne potežući sada činjenicu da je Boka Kotorska 1945. pravno ništavno ujedinjena sa Crnom Gorom, sve vreme sam se držao jedne od mogućih definicija književnosti, po kojoj je ona zbirka delotvornih recepata. Izlaz postoji, ali nije oličen u bežanju, u fizičkom napuštanju geografije. U romanu su dva junaka - Niko, moderni Odisej i Zaliv kao kod Andrića Most ili kao kod Rutmana Grad. Junak Niko ne nalazi da je uputno otploviti ili otići iz zvanično najlepšeg Zaliva na svetu. Ko bi bio toliko lud da napušta povlašćenu poštu? Izlaz postoji u drugom pravcu: nije on horizontalna, nego je vertikalna kategorija.
U romanu se nigde ne pominje Crna Gora. Ipak, kakve su reakcije tamo? Neke reakcije mora da postoje?
- Grešite. Tvorevina koju pomenuste, a čije se ime u romanu nigde ne navodi, rukovodi se i dalje na svima ravnima zakonima ćutanja. Po sredi je despotizam u tamošnjoj kulturi. Tu i tamo medijski oslovljen da bi se zadovoljila novinarska forma objektivnog izražavanja, „Lutajući Bokelj“ je generalno nepostojeći, iako je de facto i uprkos svemu, jedan od najtraženijih romana.
Tokom pet godina pisanja romana, da li ste se ikad nadali ovolikom uspehu?
- Ne. Kako bih mogao? Trudio sam se da godinama popunjavam nedostajući plavi kontekst, pa što Bog iza svega da, čitaoci i kritika.
Priča se da je na mala vrata „Lutajući Bokelj“ ušao u srednjoškolsku lektiru?
- U Herceg Novom jeste, kanda spontano. Čita se i u jednoj beogradskoj specijalizovanoj školi koliko čujem.
Deca u Crnoj Gori od ovog septembra uče na crnogorskom, kako na to gledate?
- Po sredi je organski lingvistički bezobrazluk. I ustavni bezobrazluk. Većina i dalje misli i priča na srpskom. Taj jezik je fantomska tvorevina, i biće čak i kad ga međusobno posvađani pseudolingvisti jednoga dana kanonizuju.
Crnogorski se izdavači odnedavno na beogradskom Sajmu knjiga tretiraju kao inostrani. Da li ste vi domaći ili inostrani pisac?
- Kazaću vam posredno, a kristalno jasno. Dana 24. marta 1999. nedostajalo je svega tri dana da supruga i ja medeni mesec provedemo u miru. Ali nam nije bilo dato, jer nas je NATO uzeo da bombarduje. I to da nas bombarduje tokom svih 78 narednih dana, nadam se da pamtite broj dana. Mogao sam po 1001 put da napustim Beograd i da spas potražim u sigurnosnoj bokokotorskoj luci. Nego nisam. Domaći ne odlazi jer nema kuda da ode. I dalje sam kod kuće, makar i na vlastitom obalnom zalivskom ostrvu. Ko hoće da me prizna, iza četiri tiražna izdanja odavno više ne bi bio jedini.
Mila Milosavljević
Podelite na društvenim mrežama: