U ovom romanu o ženskom identitetu i aktivnosti u srednjim godinama, Lorans istražuje zavodljivu opasnost digitalne fontane mladosti.
Kamij Lorans u romanu „Mogla bih to biti ja“ sukobljava tehnologiju sa rodnim standardima. U pitanju je izazovna i napeta knjiga koja se bavi problemom kontrole u doba digitalne opsesije.
Kler Milkam se bliži pedestim godinama i prolazi kroz nešto poput krize identiteta. Razvedena je, profesor je i ima aferu sa mlađim čovekom po imenu Žo, čije surove manipulacije raspaljuju njenu želju za njim, zbog čega ona pokušava da dobije prevagu nad njim. Kako bi to uradila, otvara lažan profil Portugalke od dvadeset i nešto po imenu Kler Antunes. Sa identitetom ove mlade žene započinje dopisivanje sa Žoovim prijateljem Krisom, koji je jednom pravoj Kler rekao: „Crkni dabogda.“ Ali ono što je u početku bilo samo sredstvo za praćenje Žoa, brzo evoluira u kompleksnu i stvarnu digitalnu vezu – pseudoljubavni trougao između Kler, Krisa i digitalnog lika. Vremenom, Kler počinje da se muči da prepozna gde počinje stvarna ona, a gde lažna. Polako se razotkriva u pokušaju da nađe ravnotežu između nesmotrenosti koju Kris prikazuje u stvarnom životu i ljubaznosti koju pronalazi u njegovom prisustvu na mreži.
Priča o Klerinom uzdizanju i slomu ispričana je njenim glasom kroz razvrstane primarne izvore (policijske intervjue, psihijatrijski transkript i između ostalog, kroz pismo). Budući da je profesorka, i intelektualno angažovana, Kler duboko razume šta znači biti sredovečna žena u društvu koje favorizuje mlade, pa su junakinjine opservacije oštre, komparativne i povremeno zajedljive. Ali bogatstvo knjige delom proizlazi iz ideje da ona odgovara ili priča nekome – muškarcu, svakako – i da, na neki način, muški pogled oblikuje njene reakcije. Činjenica da se osvrće na sopstvene greške i prihvata digitalni identitet daje odbrambenu crtu mnogim njenim napomenama; ona se bori sa nepoznatim neprijateljima i pokušava da dobije prednost nad njima. Ali joj i treba nešto od njih, što je tera da bude stalno angažovana.
Podudarnost besa i želje je vrlo duboka kod Kler. Želi da bude željena i pravi korake za koje smatra da su potrebni kako bi dobila pažnju muškaraca; jasno vidi pakost koju Kris i Žo naizgled osećaju prema njoj, ali ne može da se odupre potrebi da je primete. Alternativni profil je odjednom sredstvo za postizanje nečeg što podseća na kontrolu i način da sebe učini poželjnijom – koristi se sjajem mladih kako bi dobila ljubav koju očajnički želi.
Stalno se vraća prirodi „smrti“ za žene, bukvalnoj, kao i smrti želje. Kler je opsednuta time što joj je Kris, u trenutku bezumne surovosti rekao da „crkne“, što, po njoj, definiše šta znači biti žena. Na početku kaže, „nesreća je biti žena. Gde god da ste. Uvek. Svuda. To je bitka, ako hoćete. Ali pošto je gubimo, to je nesreća... Žene su osuđene da nestanu, bilo zbog nasilja, bilo zbog prezira. To je činjenica: muškarci uče žene smrti; svuda i sve vreme.“
U svetlu ovoga, njen lažni profil je na neki način duh, jer Kler koristi sliku nećake preminule nekoliko godina ranije, stvarajući međugeneracijsku konfuziju, koja je podjednako ekspolatiše i progoni.
Lorans je uspela da stvori širok i hiperfokusirani narativ. Čitaoci imaju osećaj da gledaju životinju u kavezu, posmatrajući je i terajući je da bude posmatrana. Linija između dobrovoljnog i nasilnog odavanja njene priče je tanka i dok se Kler koleba između mogućnosti da objasni i osećaja da je saterana uza zid, uloga čitaoca se menja od publike do protivnika. U kombinaciji sa preokretima i zaokretima, konačni efekat je kompleksno ispitivanje mesta žene u društvu – i uloge društvenih mreža u stvaranju iluzije da posedujemo kontrolu.
Autor: Brajdi Hing
Izvor: worldliteraturetoday.org
Prevod: Miloš Vulikić