Hana Adrović: Odgovor na nasilje je samo jedan

Urednica i voditeljka podkasta „Nešto Drugačije“ Hana Adrović, jedna od najuticajnijih ličnosti u takozvanoj urbanoj digitalnoj zajednici na Balkanu, nedavno je objavila svoju prvu knjigu pod nazivom „Odgovor“, koja će služiti kao pomoćno sredstvo novim generacijama koje primarno i dominantno žive u sajber-sferi. Odgovor na nasilje je samo jedan, a pitanja koja nas muče su brojna, kaže Bazarova sagovornica, jedna od najatraktivnijih voditeljki i novinarki na javnoj sceni, koja za naš magazin pojašnjava fenomen digitalnog nasilja, čineći to iz prve ruke, kao osoba koja je godinama trpela nasilje a da toga nije bila ni svesna. Prenosimo vam deo razgovora.



Adrovićeva je stekla slavu i popularnost u javnosti kroz serijale „Nešto Drugačije“, u kojima je ugostila više od 120 svetski poznatih ličnosti, poput Marine Abramović, Miloša Bikovića, Senide, Sajsi MC, Bojane Vunturišević i mnogih drugih, a kroz koju je postala meta ogromnog broja seksističkih komentara na Jutjubu i Instagramu. Hana je danas već poznato TV lice. Njena nedavno objavljena autobiografska knjiga „Odgovor“ izašla je za našu najveću izdavačku kuću – Lagunu, a deo prihoda od prodaje Hana će donirati organizaciji „Atina“, koja se bori protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja. Prvi put se zapravo oglašava o temi digitalnog nasilja, i za Bazar govorila o svojoj karijeri, autorskoj emisiji, ali i o svom prvom književnom ostvarenju – „Odgovor“, koja se baviti temom nasilja na društvenim mrežama. Hana je neverovatna svestrana ličnost, koja je u javnosti prepoznata kao jedna od najlepših televizijskih novinarki u Srbiji. Zbog svog atraktivnog izgleda često je privlačila neumesne komentare onih kojima je, čini se, postao trend da seksualizuju novinarku do granice u kojoj neumesni komentari postaju uvrede.

Ali ova mlada žena se ne plaši da zauzme stav o svakoj temi i brani poziciju na kojoj stoji. „Tema sajber-nasilja, naročito nad ženama, ne predstavlja problem samo kod nas već u čitavom svetu. Kao neko ko svakodnevno prolazi kroz to, osećala sam obavezu da svoja iskustva sagledam kako subjektivno tako i objektivno kroz knjigu koja je namenjena onima koji trpe nasilje na internetu u nadi da ću nekome pomoći da prebrodi teške trenutke“, kaže Adrovićeva.

Na koricama svoje knjige „Odgovor“ već nagoveštavate temu o kojoj pišete, tako što kažete: Mnogo je pitanja o digitalnom nasilju. Odgovor je samo jedan. Kako bi ukratko taj odgovor glasio?

Odgovor je samo jedan i nalazi se svuda između prednjih i zadnjih korica knjige „Odgovor“. Teško je objasniti fenomen digitalnog nasilja jer je ono kao kameleon – često menja oblik, neuhvatljivo je. A to je prvi korak ka odgovoru – prepoznati da se nasilje dešava, kako ono izgleda. Nakon što utvrdimo da postoji nasilje, kreće borba koja nije laka. Često čujem opaske poput zašto samo ne ugasiš telefon ili zbog čega ne obrišeš Instagram ako ti smeta. Odgovor ne leži u brisanju i bežanju nego u edukaciji i kohabitaciji – zajedničkom postojanju na mrežama i komuniciranje u okviru nekih normi. Problem je to što kod nas ne postoje institucije koje se adekvatno bave problemom digitalnog nasilja. Zbog toga je devojkama i devojčicama ostavljeno da same brinu o sebi i svojim prijateljicama i da nekako izađu na kraj sa ovim problemom koji, nažalost, zahvata sve veći deo mlade ženske populacije. Zato je „Odgovor“ važna knjiga, jer u ovom trenutku kada svi o sajber-nasilju samo šapuću, ova knjiga o tome glasno govori. Iz prvog lica.

Šta je zapravo sajber-nasilje?

Ovaj vid nasilja predstavlja izuzetno kompleksan fenomen koji često obuhvata kombinaciju različitih oblika zlostavljanja, počev od verbalnog, emocionalnog, seksualnog zlostavljanja, pa sve do fizičke torture ili makar osećaja fizičkog bola u duši. Posebnu težinu daje prisustvo velikog broja ljudi koji prate proces zlostavljanja i trajnost samog zlostavljanja jer se tragovi zauvek zadržavaju na internetu. „Odgovor“ je pre svega namenjen devojkama i devojčicama koje prolaze kroz digitalno nasilje. Često ni same nisu svesne da baš one ili njihova drugarica prolaze kroz nasilje u sajber-prostoru. Važno je prepoznati nasilje da bismo na njega reagovali, što je svakako najveća snaga koju „Odgovor“ nosi, a to je poziv da se na nasilje odgovori. U suštini, knjiga je napisana za muškarce, žene, sve one koji se osećaju kao jedno, drugo ili nešto treće. Za one koji komentare dobijaju, za one koji komentare čitaju, ali i za one koji komentare pišu i ostavljaju. Knjiga je namenjena onima koji nasilje trpe i onima koji nasilje čine, ali i tihoj većini koja na nasilje ostaje nema.

Da li je u našem društvenom sklopu (kad kažem našem, mislim na ovdašnji, naš balkanski prostor) koji je ceo zaključan u nasilju biti žrtva nešto najnormalnije?

Kod nas ne postoje institucije koje se adekvatno bave borbom protiv digitalnog nasilja, odnosno rodno zasnovanog nasilja posredstvom tehnologije, što je tačan termin za fenomen koji obrađujem u knjizi „Odgovor“. Izuzetak čini nekoliko organizacija koje se ovom problematikom bave, poput organizacije „Atina“ kojoj ću donirati deo prihoda od knjige u želji da se obezbedi pravna pomoć žrtvama digitalnog nasilja.

Negujemo li narativ da su žrtve krive za sve? Kako se s tim živi?

Ovde se gaji narativ da je žrtva kriva za sve. Često sam bila upitana što ne izbrišem ili ne zaključam objave, da ljudi ne mogu da ostavljaju komentare. Opet, na neki način, žrtva podleže krivici ili obavezi da nešto preduzme. Krivica je na onome ko komentare piše i komentar uvek više govori o njemu ili njoj nego o osobi kojoj je komentar upućen. Onog trenutka kada odlučiš da uđeš u „fajt“ sa nasilnikom, prestaješ da budeš žrtva.

Kažete za sebe: „Često sam bezobrazna.“ Znači li to da je ova Vaša knjiga nastala kao pokušaj da se rekonstruiše jedno lično sećanje koje se otima, opire i potiskuje, traumatsko sećanje koje leprša po glavi jedne devojčice, devojke i ostaje neimenovano i osporeno, zaključano u jednom malom gradu – u odnosu na onaj u kome danas živite, a koje sa sobom vuče u ekstazu i ponor istovremeno?

Komentari nikada nisu bili nežni prema meni, ali nijednom nisam podlegla pritisku da se isključim sa mreža, da zaključam komentare ili da onemogućim feedback na svoj rad i pored toga što sam dobila barem stotinu saveta da to učinim. To je bezobrazluk u svetu gde treba da se smanjiš i asimiluješ da bi stala u kalup onoga što većina smatra normalnim. Smatram da je povratna informacija koju autor može da dobije kroz konstruktivan komentar zlata vredna i nijednom nisam došla u iskušenje da cenzurišem javnost. Sve je to ogledalo društva u kom živimo, eksperiment. Komentar koji dobiješ ne oslikava tebe, već javnost i pojedinca koji ga je napisao. Svi mi koji koristimo internet možemo biti izloženi digitalnom nasilju u bilo koje doba dana (24/7) i na bilo kom mestu, od nasilnika se ne može pobeći jer je on u telefonu, znači u džepu, torbi, ispod jastuka. Informacije se brzo šire, pa se broj osoba koje su direktno ili indirektno uključene u digitalno nasilje može znatno i nekontrolisano povećati za veoma kratko vreme. Kada se jednom postave na internet, zlonamerne informacije teško je ukloniti i mogu se, po potrebi, ponovo iskoristiti, što svaki put dodatno povređuje žrtvu. Svaka osoba, a naročito žena, koja sebe stavi u javni prostor, ne samo u Srbiji, mora da bude svesna da je podložna komentarima, sagledavanju načina kako priča, kako se oblači… To sve se u javnom poslu smatra negde normalnim. Nije normalno i nisi ti kriva. Ne, nisi mogla da sprečiš da si se obukla ili našminkala drugačije.



„Odgovor“ počinjete rečenicom: „Puče mi žica na čarapi“, i u nastavku tog pasusa dodajete da Vaša generacija „zgužva i baci ono što ne valja, nema popravke“. Koja je to ključna razlika između Vaše i generacije Vaših roditelja (da ne idemo dalje u prošlost)?

Mediji i društvene mreže i svakodnevno „skrolovanje tajmlajnovima“ učinilo je da događaje u životu posmatramo kao instant senzacije. Danas je tu, sutra će se već pojaviti nova vest, novi „mim“. Sve je prolazno, samim tim ne ostavlja posledice. To naravno nije tačno jer sve što pročitamo i doživimo ostaje u nama. To je ključna razlika – ideja da smo superiorniji od generacija pre nas zbog tehnologije koja nam je dostupna, koja nam dosta daje, ali dosta i uzima.

Postoji puno načina da priča počne. Na koji se Vi način borite sa belim papirom, iliti belinom na ekranu – kako se opredeljujete koju ćete od fioka sećanja otvoriti?

Od pojedinačnog ka opštem. Počnem od jednog dominantnog fragmenta – mesta, vremena… mirisa, ukusa ili boje po uzoru na Danila Kiša, nakon čega počne da navire sećanje i pre nego što stignem da primetim da belina papira više ne postoji. Umesto nje, ispred mene se ocrtava figura rukopisa sa svim svojim ukrasima od slova, pasusa i redova. Knjiga „Odgovor“ nastala je kao rezultat opširnih i inspirativnih razgovora koje smo urednica Marija Ratković i ja vodile nekoliko meseci snimajući se. Uvek je zanimljivo mesecima kasnije preslušati šta o nečemu misliš i zaključiti koliko stav može da evoluira u odnosu na početak kada se nekom temom dovoljno baviš. Tema digitalnog nasilja je nažalost tek načeta tema, ne samo za mene i ne samo na ovom području, već globalno – u ovom trenutku tek svaka deseta osoba na svetu staje u odbranu nekoga ko trpi digitalno nasilje. Ja sam imala tu sreću da je u moju odbranu stala moja najbolja prijateljica, čime je otvorila jedan potpuno novi i do tada nepostojeći prostor za pozitivne komentare i podršku.

Prvi posao u medijima ste dobili pre gotovo 20 godina. Šta Vas je opredelilo za bavljenje sadržajem koji je namenjen mladima? Šta je bio okidač?

Oduvek sam bila fascinirana televizijom. Još od prvih dana kada me je tata dovodio na TV Politiku, sećam se reflektora i ogromnih ekrana u prostorijama režije, za mene je to bilo kao putovanje svemirskim brodom na neku drugu planetu. Prvo jasno sećanje koje nosim vezano za televizijski program jeste unplugged koncert benda Nirvana koji je emitovala televizija MTV, za koju sam kasnije i radila, a čiji program je ponekad noću prenosio Treći kanal RTS-a. Sve posle toga vodilo me je dalje putem muzike i televizije i, konačno, spoju ta dva velika uticaja kada sam počela da vodim i uređujem emisiju „Time Out“ na tadašnjoj Fox televiziji, a potom i da radim na regionalnoj MTV Adria.

Od 2013. godine imali ste spreman koncept emisije „Nešto Drugačije“ od koga ni do danas niste odustali. Zbog čega baš „Nešto Drugačije“ i kako se desilo da se šest godina kasnije nađete u Americi, u Majamiju na istom zadatku?

Za dobru ideju ne postoji rok trajanja. Kao što Napoleon Hil kaže: „Ako ka nečemu stremite, pre ili kasnije okolnosti će se urediti tako da vam se želja ostvari, ali treba prepoznati priliku.“ Mnogi očekuju da im se ostvarenje želje ili sna desi baš onako kako su oni zamislili, ali prilika često dođe uvijena u nepriliku ili ono što izgleda kao trenutni neuspeh. Takvo nešto se i meni desilo, pisala sam o tome u knjizi. Nešto što je delovalo kao neuspeh postalo je moj najveći uspeh do sada.

Kako je krenulo sve vezano za nasilje? Ali kako je to strašna tema, da li se u nju kreće iz neke lične, biografske priče? Da li na taj način sve nas koji čitamo ovu Vašu knjigu, kao i one koji Vašu emisiju gledaju na Jutjubu, uvek i iznova uvlačite u nečije biografije koje obrađujete, uslovno rečeno, uvodite li nas i nesvesno u nečija sećanja?

Kako kreće sve vezano za nasilje? Tako što neko odluči da nasilje počini. Nikada nije suvišno napomenuti da ne postoji nijedna stvar na svetu koju neko može da učini da zasluži nasilje. Nijedna! U slučaju mojih komentara sve je krenulo od Jutjuba. Čini mi se da je on najlakši za manipulaciju komentarima jer je to platforma na kojoj je malo kreatora, a mnogo posmatrača, i to uglavnom onih koji ne stoje iza imena, prezimena i fotografije. Lakše je bacati kamenje iz mase gde vas niko ne može prepoznati, nego izaći na videlo i reći, odnosno napisati takvo nešto. Zanimljivo je da mi uživo nikada niko nije prišao i izgovorio bilo šta od onoga što su mi ljudi godinama pisali na Jutjubu i Instagramu.

Šta je to tako značajno, a što doprinosi činjenici da emisija „Nešto Drugačije“ opstaje na Jutjubu, dok se mreže i ceo svet menjaju?

Pre svega moja istrajnost i upornost, bezobrazluk i tvrdoglavost. Želja za napredovanjem i stalnim inoviranjem, koju imam kada je podkast u pitanju, verujem da je dovela do toga da „Nešto Drugačije“ opstaje, pa sad evo i na engleskom jeziku. Davno sam zaključila da je pobediti konkurenciju lakše ako se ne guraš u isti ring sa ostalima, već ako napraviš svoju igru po svojim pravilima.

Kao recenzenti Vaše knjige pojavila su se dva javnosti poznata imena – Sajsi MC i Senidah. Na osnovu čega ste izabrali upravo ove ličnosti?

Sajsi i Senidah su napisale recenzije, i to je naravno napravilo prostora za maštanja ili, bolje reći, produžetak fantaziranja o tome u kakvim odnosima sam sa njima. Neću previše redova trošiti na priču o tome, obe su mi veoma drage prijateljice. Senidah i ja vodimo poreklo iz istih predela na severu Crne Gore i možda je to dodatan razlog zašto smo se odmah ukačile i zbog kog ponosno mogu reći da je volim i to je istina. „Odgovor“ je knjiga o prijateljstvu. Nisam je pisala sama, tu je urednica Marija Ratković, koja je moja prijateljica i ključno je bilo okružiti se prijateljima tokom stvaranje ova knjige. Najviše me je ipak ohrabrila Iva Voneve, kreativna direktorka i rediteljka mog podkasta, kojoj je posvećeno jedno od važnijih poglavlja u knjizi jer je svojim ulaskom u ring sa komentatorima uspela da ih satera u ćošak i otvori prostor za nove i pozitivne komentare. To je moja glavna poruka devojčicama, devojkama i ženama – okružite se dobrim i hrabrim prijateljima koji će stati u vašu odbranu na internetu.

Danas kada Vam se, verujem, retko dešava sajber-nasilje, da bismo probili teške teme i vratili fokus na leto, pitaću Vas koji ukus sladoleda bi čitaocima dalo Vaše književno delo „Odgovor“...

Ukus leta 2024. Probajte.

U medijima ste gotovo od rođenja, to je opet zasluga Vaših roditelja, pre svega Vašeg oca čijim posredstvom ste rano stali ispred malih ekrana, tako što ste radili dečje emisije. Koliko se razlikuju te dve strane Vaše ličnosti – javna Hana Adrović od ona privatne?

Kada se uključe kamere, postajem neka forma sopstvenog superheroja sa misijom i bez prava na grešku.

Jesu li žene zaista „poput vrećice čaja – nikad ne znaš koliko je jaka dok se ne nađe u vrućoj vodi“?

Ako Eleonor Ruzvelt tako kaže, moramo da joj verujemo na reč, a neretko i da se prepoznamo.
 
Autor: Gordana Mašić
Izvor: Bazar