Četrnaesti roman Haurada Jakobsona, dobitnika Bukerove nagrade za književnost, kritika jednoglasno karakteriše kao provokativno istraživanje Šekspirove drame i Šajloka, čije je ime postalo sinonim za zelenašenje i zlobu, ali i za antisemitizam.
„Da li je Šajlok žrtva ili zlikovac?“ uz pitanje „Da li je Hamlet lud?“ decenijama je jedno od najuobičajenijih pitanja na ispitima iz engleske književnosti. „Rasprava o Šajloku je neretko veoma polemična“, pisao je prošle jeseni za BBC Jakobson. Taj tekst je deo njegovog dokumentarca „Duh Šajloka“ koji pokušava da se odgovori na ovo istrošeno pitanje na nov način. „U našim intervjuima smo uočili da nema ni dvoje ljudi koji se slažu po pitanju prirode Šajlokovog unutrašnjeg života.“
Jakobson je omogućio Šajloku da govori u svoje ime. Nije ga zamenio drugim, sličnim, a izmišljenim likom, već je lik sam Šajlok, koji se jednog dana pojavljuje na češirskom groblju, oslobođen okova priče iz koje je nastao i sposoban za putovanje kroz vreme i prostor, kao Lutajući Holanđanin (u ovom slučaju Jevrejin) iz legende. Jakobsonov Šajlok postaje gost bogatog kolekcionara umetničkih dela Simona Struloviča, Jevrejina koji se uopšte ne pridržava jevrejskih običaja izuzev u slučaju ljubavnih veza svoje ćerke Beatrise:
„Pa ako mi ne radimo jevrejske stvari, i nemamo prijatelje Jevreje, i ne jedemo jevrejsku hranu i ne slavimo jevrejske praznike, zašto onda ja moram da izlazim samo sa jevrejskim momcima?“, upitala ga je kasnije.
„Zarad nastavljanja“, odgovorio joj je.
„Šta to želiš da ja nastavim?“
„Ono što si rođena da budeš.“
„Da budem Jevrejka?“
„Da budeš nastavljačica.“
Jakobson to delimično osuđuje, ali ne i definitivno.
Strulovičevi problemi sa ćerkom Beatrisom predstavljaju eho Šajlokovih problema sa Džesikom u originalnoj verziji. U razgovoru sa Šajlokom, Strulovič shvata da ima mnogo toga zajedničkog sa svojim zagonetnim gostom, uprkos sopstvenoj antipatiji prema spoljašnjim manifestacijama vere. Ovi oštri i gorko-smešni verbalni dueli između dva muškarca, moderne i svevremene verzije istog čoveka, pokreću roman dok njih dvojica tragaju za odgovorom na pitanje šta znači smatrati sebe Jevrejinom ili biti smatran Jevrejinom.
Između ovih dijaloga se razvija radnja koja prati Šekspirovu dramu, ali sa manjim izmenama u naglašenosti određenih delova. Porcija je sada Plurabela, naslednica koja postaje rijaliti zvezda, Antonio je D'Anton, gej uvoznik umetničkih dela i filantrop, koji se već dugo vremena odnosi neprijateljski prema Struloviču. Beatrisa (uz pomoć Plurabele i D'Antona) beži u Veneciju sa fudbalerom koji je na zlom glasu zbog nacističkog pozdrava na terenu. Ovo bekstvo ima za posledicu novi obrt starog motiva – zahtev za funtom mesa. Međutim, u poređenju sa Šajlokom i Strulovičem svi ovi likovi izgledaju komično, kao drečavi tabloidni likovi iz stripova, koji razmenjuju pošalice. Čak i Beatrisa, mada izgovara poneke pametne dosetke, postoji pre svega da otelotvori određeni buntovni stav. Jedino D’Anton, sa svojim tvrdoglavim žrtvovanjem i slabo prikrivenim predrasudama, ostavlja utisak pritajene dubine.
Ali sve ovo je samo sredstvo koje baca svetlost na Šajlokov lik. Uostalom, ovaj roman i jeste studija njegovog unutrašnjeg života, i gubi nešto od svoje snage svaki put kada Šajlok nije na sceni. Kao i u Šekspirovom originalu – nijedan drugi lik ne ostavlja jači utisak od Šajloka. U debatama sa Strulovičem Šajlok raspravlja o osveti, dužnosti, očinstvu i istoriji, dok kroz dijaloge sa svojom preminulom suprugom Leom Jakobson prikazuje i Šajlokovu nežniju, tragičnu, ljudsku stranu, koja prevazilazi okvire žrtve ili zlikovca.
„Ti Jevreji, Lea, ti Jevreji! Ne znaju da li da plaču za mnom, da me se odreknu ili da me objasne”, vajka se Šajlok u knjizi. Jakobson se odlučio za poslednju opciju i to je učinio sa saosećanjem i naklonošću, nudeći delimično opravdanje, ali ne i konačan sud. Lik Šajloka izmiče objašnjenju i zbog toga će nas večito intrigirati.
Autor: Stefani Merit
Izvor: theguardian.com