Intervju sa Arundati Roj

Debitantski roman Arundati Roj iz 1997. godine „Bog maih stvari“ bio je senzacija širom sveta i to je potpuno zaslužio. Inovativan i svež, roman je osvojio Bukerovu nagradu i autorku predstavio kao jednu od najsjajnijih u novom talasu indijskih pisaca. Ali u narednim godinama Rojova je postala nešto poput ikonoklevetnice, čak i kontroverzna ličnost u svojoj domovini, objavivši seriju oštrih kritika na račun zloupotrebe vlasti i globalnog kapitalizma u delima poput „The End of Imagination“, „The Algebra of Infinite Justice“ i „Walking with the Comrades“.

Usledio je i njen dugoočekivani drugi roman „Ministarstvo neizmerne sreće“ – kaleidoskopska vizija savremene Indije napisana sa autorkinim karakterističnim elanom i opravdanim besom. Knjiga je obminija i zgusnutija, a kreće se od zagušenih četvrti Starog Delhija do ratnih oblasti u Kašmiru i nastanjuje je razrađena plejada autsajdera – među njima su i transrodna osoba, kašmirski vojnik i beba koja je ostavljena na ulicama Delhija.

Saradnik Gudridsa Endi Teper uspeo je da porazgovara putem telefona sa Arundati Roj o dugom vremenskom razmaku između dva romana, različitim „oblicima sebe“ u kojima piše i poeziji koja se nalazi u srcu „Ministarstva neizmerne sreće“.

 „Bog malih stvari“ je na neverovatan način zapao za oko čitaocima. Vi ste zatim svoju energiju usmerili na polemičke eseje i aktivizam. Ovaj roman je spoj vaših političkih stavova i imaginacije. Da li se slažete?

Dobro, znate, to se odnosilo i na „Boga malih stvari“. Zapravo, u vreme kada je objavljen, protiv mene su već bile podnete krivične tužbe. Levica je bila veoma ljuta na mene zbog tog problema sa kastama, levicom i mojom kritikom. Sigurna sam da ovakva pitanja mogu da se prenesu i na ovaj deo sveta – na rase i kako levica nije u stanju da se o njima brine. Ali takav sam pisac, bilo da je reč o „Bogu malih stvari“ ili novom romanu. Da bih izbegla ove vrste problema tokom pisanja, morala bih pronaći komplikovanu poziciju u jogi kako bih se pretvarala da ne postoje. To bi bilo kao da pokušavate da napišete roman u Južnoafričkoj republici u vreme aparthejda i da ne spomenete aparthejd!

„Ministarstvo neizmerne sreće“ govorio o dva najveća problema prethodnih decenija u Indiji: usponom hinduističke desnice i ratovima u Kašmiru.

Da, kao i o nasilju u Centralnoj Indiji, u šumama, sa maoističkim gerilama. Zatim se bavi i kastama, celim tim problemom kako su kaste i dalje užasna praksa koja se tamo sprovodi.

Govorite o polovima i o seksualnosti kroz priče o hidžrama u Delhiju. Dopada mi se kako ste opisali njihove unutrašnje „indopakistanske“ borbe identiteta.

Takođe je istina da se ta „indopakistanska“ podela nalazi u svim likovima: tu je Sadam, sa svojom kastom i promenom religije; Musa u kome se graniče nacionalnosti i drugi. Mnogo likova ima „indopakistansku“ podelu u sebi na različite načine.

Nekoliko članova Gudrids zajednice pitalo je o tečnoj strukturi Vaših knjiga. Kako ste se odlučili na to da utkate mnogo različitih priča u „Ministarstvo neizmerne sreće“? Da li je to bio prirodan proces ili nešto mnogo zamršenije?

Ne mislim da je planirano, a ni da je potpuno prirodno. Živela sam sa ovom knjigom punih deset godina, kao kada iznova počinjete u različitim tačkama i posle nekog vremena one odjednom postaju koherentna slika. Reč je o takvoj vrsti priče za koju mi je bilo potrebno mnogo vremena da je napišem, a moguće je da će i čitaocima trebati mnogo vremena da je pročitaju. Mislim, svaki put kada je čitate, otkrivate nove slojeve. I to je nešto što je veoma važno za mene: ideja da priča nije samo nešto što ćete konzumirati u sekundi i misliti da je znate. Ali da, kao i sa „Bogom malih stvari“, prvo poglavlje romana, sam početak, nije ono odakle sam počela sa pisanjem. Konci se sami pojavljuju i počnete da ih pratite, a zatim idete unapred i unazad.

Jednog od čitalaca zanima da li je postojao određeni događaj koji je inspirisao Vaš novi roman ili je on izrastao kao kulminacija više stvari?

Mislim da sam u poslednjih dvadeset godina – što pretpostavljam da čitaoci znaju iz mojih eseja – imala priliku da posetim mesta u Indiji na koja većina ljudi ne bi išla. Očigledno je da su se sva ta iskustva sakupljala u meni. Ali tek pre desetak godina je sve to počelo da se sjedinjava u roman. Nije to kao dogodila se jedna stvar i sad naprasno imate roman! Ne, ali nešto se dogodi i vaš um počne da brine o tome. Mislim da je prva slika koju sam opisala kada sam počinjala bila o tome kakav je osećaj biti na ulicama Delhija u dva sata noću sa svim tim protestantskim grupama kada se odjednom pojavi beba – i niko ne zna šta da radi sa njom!

Sam Delhi je veoma snažna figura u knjizi. Postoji ceo jedan deo o njegvoj transformaciji u takozvani „super glavni grad nove svetske supersile“.

Da, Delhi je zaista jedan od likova romana. To je jedna od scena kojom sam želela da eksperimentišem. Želela sam da napišem priču u kojoj lik iz pozadine postaje glavni, a glavni junak postaje sporedni. Nisam želela da napišem priču o nekoliko likova i onda dodam politički narativ kao podlogu.

Čitaoce zanima i Vaše mišljenje o tome koje su najvažnije promene koje je Indija sprovela u prethodnih dvadeset godina, od objavljivanja romana „Bog malih stvari“, kao i kako ste se Vi kao pisac menjali od tada? Velike promene u Indiji pretpostavljam možemo videti u novoj knjizi, ali mislite li da se Vaš pristup pisanju promenio?

U poslednjih dvadeset godina, osnovna stvar koju bih govorila je da postoji velika razlika između mene kao spisateljice romana i kao autorke ostalih dela – čak i u fizičkom smislu. Eseji su uvek veoma hitna intervencija u određenoj situaciji u Indiji. Neprestano sam u pokretu i ne mogu da sedim, bude tu i žustrih rasprava. Pisanje romana je potpuna suprotnost – radim to u potpunoj osamljenosti i miru, bez imalo žurbe. Postoji u tome poseban element eksperimentisanja, kapricioznosti, kako biste to postigli. Kao da igrate umesto da se borite! I da, naravno, promenila sam se: nisam želela da napišem nastavak „Boga malih stvari“. Mislim da će  svako ko pročita ovu knjigu shvatiti da ona ne bi mogla biti napisana pod bilo kakvim ugovorom ili sa predujmom. Želela sam da imam slobodu da kažem: „Oh, nije uspelo“, ako ne bih bila zadovoljna napisanim. Za to su potrebni određeni rizici.

Da li se knjiga menjala tokom godina rada na njoj? Ili ste od samog početka znali šta želite da uradite?

Ne, uvek pratite svoj osećaj kroz stvaranje. Nisam imala priču koju želim da ispričam da bih morala da tražim način na koji ću to uraditi. Nimalo! Jezik, struktura, narativ, sve je tako intuitivno. Tako da sam sve vreme iznenađivala samu sebe.

Jednog od članova našeg sajta zanima da li mislite da vaši romani imaju drugačiji uticaj na svet od vaših eseja i drugih dela?

Kada pišem romane, ne razmišljam o tome. Kada pišem na primer esej, svakako da razmišljam. To je kao oštrica koja nešto seče. Ali kada pišem romane, ne radi se samo o informacijama i uticaju. Nisam u potrazi za momentalnim zadovoljenjem niti pokušavam da promenim nečije mišljenje. To je samo stvar po sebi: poput molitve. Kao pokušaj da stvorite svet – kakav će uticaj to imati je zasebna stvar, a i nije na meni da o tome govorim, takođe.

Imate li neku rutinu pri pisanju? Kako ste uspeli da se stisnete u vremenu i prostoru da biste napisali ovaj roman?

Nije bilo potrebe za stiskanjem; to je moj život! Na početku je to bilo kao da puštate delo da se dimi, dozvoljavate mu da diše. Zatim je pri kraju sve postalo pitanje toga kako mu dati oblik i formu. Nije moglo biti ni brže ni sporije; imalo je sopstveni ritam. Na samom kraju postane opsesija, noć i dan – zamalo upalite kuću jer zaboravite da ste ostavili određenu stvar na šporetu! Ne verujem u to da je pisanje samo fizička stvar koja podrazumeva sedenje za stolom. U mom slučaju, gde god bila, pisala sam; sve vreme se to glačalo u mom umu. Osećam se kao da sam tokom deset godina bila unutar ove knjige. Znala sam da će i putovanja u prašume koje sam opisala u esejima, na neki način, postati deo romana. To je krajnja stvar za mene: sve je položeno na oltar fikcije.

Koji pisci su uticali na ovu knjigu? Koristili ste citate Džejmsa Boldvina, Pabla Nerude...

Da, i Žana Ženea. Sećam se da sam čitala Osipa Mandejštama dok sam radila na ovoj knjizi. Memoari njegove supruge Nadežde Mandeljštam „Hope against hope“ su sjajni. Ali kada pišem romane, zamisao mi je da eksperimentišem. Čak i sa „Bogom malih stvari“, nisu me samo knjige inspirisale. Bilo je tu svega – sećam se kako sam gledala katakali ples, na način kako je opisan u epovima, i mislila: „Kako se tako lako prebacujemo sa nežnosti na nasilje, sa groznice na poremećenost?“ Znate, mnogo ljudi je reklo za „Boga malih stvari“ i novi roman da su magijski realizam. Zaista nisu! One su samo drugačija vrsta realizma koji deluje magično. Ali, zapravo, grozničava imaginacija potiče od likova, ne od autora.

Zanima me šta trenutno čitate?

Trenutno čitam „Simpatizera“ Vijet Tana Nujena.

Želeo bih da još malo popričamo o Kašmiru. Postoji deo u knjizi gde neko na temu Kašmira kaže: „Tu ima previše krvi za dobru književnost.“ Da li je bilo teško napisati tako živopisne scene mučenja i nasilja?

Mislim da bi mi bilo teže da ih nisam napisala; bilo bi manje iskreno. Ali nije reč samo o mučenju i smrti. Oduvek sam instinktivno znala da istina o tome što se dogodilo u Kašmiru može biti ispričana samo u romanu. Previše je komplikovano. Nije reč samo o dokazanoj vrednosti i izveštajima o ljudskim pravima. Tokom poslednjih dvadeset i više godina, vazduh je zagađen tolikom brutalnošću, tim košmarnim stanjem koje se ponavlja kroz cikluse gubitaka i obnavljanja. Tako da je za mene bio izazov kako da izaberem pravi načina da pišem o tome.

Kroz romane ste u mogućnosti da istražujete i igrate se sa različitim slikama koje se vraćaju. Jedna od njih su groblja, uključujući i ono koje postaje utočište za Andžum i njenu zajednicu izgnanika.

Da, nisam sigurna kako je sve to našlo svoj put do knjige i na kraju postalo sama knjiga na neki način. Takođe, na mestu poput Kašmira čovek postane bolno svestan da tu mrtvi hodaju među živima. Odjednom to postaje veoma osmotska i porozna granica. Pretpostavljam da, i pored toga što nas događaji neizbežno guraju na margine, još uvek odbijamo da samo legnemo i umremo!

Otkrivate takođe i opasnosti od hindu nacionalista. Nemiri u Gudžartu iz 2002. godine su u središtu jedne od priča u romanu.

Naravno da je velika ironija to što je Indija zemlja masakara. Masakri često izbijaju naočigled svih u metropolama, a život teče dalje. Stiče se utisak da krv dobro izgleda u radnim biografijama političara. Zapravo, naučili smo da očekujemo masakre pre izbora jer to najbolje podgreva polarizaciju.

Da li očekujete da ćete imati probleme u Indiji zbog ovog romana?

O, samo ću se pritajiti. Indija je postala jako opasno mesto. Mislim, svakoga dana čujete priče – linčuju dalite, tuku Afrikance po ulicama, šibaju ljude. Jednostavno je postala mesto osvetnika... tako da ne znam kako da odgovorim na ovo pitanje. Ali, znate, knjiga nije samo kritika; ona govori i o lepoti, muzici, poeziji. O ljubavi je, najneobičnijoj stvari na svetu, o svim vrstama ljubavi. Bila bi velika šteta da to ljudi ne vide.

Izvor: goodreads.com
Prevod: Dragan Matković