Pomalo sam nervozna jer se prvi put susrećem sa Dejvidom Vanom. Njegov otac je počinio samoubistvo kada je Dejvid imao samo deset godina, a roditelji njegove maćehe stradali su počinivši ubistvo i samoubistvo. Samoubistvo nije nimalo laka tema za razgovor, ali ne mogu ni da je izbegnem: to je tema i njegove odlično ocenjene knjige „Legenda o samoubistvu“, a njegov novi roman „Caribou Island“ počinje jednim samoubistvom. Za nekoga ko je u životu preživeo mnoge tragedije – da ne pominjem da se gotovo udavio i imao okršaj sa piratima – Dejvid Van se drži odlično.
Kada smo se sreli jednog uobičajeno hladnog i kišovitog januarskog popodneva u Londonu, dočekao me je dečački osmeh i tople plave oči. Čini se da je Dejvid očuvao dečačku nevinost uhvaćenu na fotografijama objavljenim uz članak koji je napisao za „Sandej Tajms magazin“. Sa njim je lako razgovarati – vrlo brzo je nestao strah od postavljanja pitanja koja bi mi inače bilo teško da postavim. Zapravo, na moje iznenađenje, veći deo intervjua proveli smo smejući se.
Svoju sposobnost da pronađe komično u tragediji preneo je u svoje romane. Romani su prožeti crnim humorom, a njegovi likovi – parodije članova njegove porodice, uključujući i njegovog oca – predstavljaju Dejvidov način da teške stvari učini malo lakšim. Dok razgovaramo, jasno je da je to pogled na svet od kog ne odstupa. Trebalo je da prođe dvanaest godina pre nego što ga je neko objavio – knjigu „Legenda o samoubistvu“, u kojoj iznosi tri verzije očevog samoubistva, završio je kada je imao dvadeset devet godina; sada ima četrdeset četiri.
Umesto da žali za godinama kada niko nije objavljivao njegove knjige, danas je prosto uzbuđen što njegova knjiga može, kako sâm kaže, „da vodi novi život“. „Legenda o samoubistvu“ prevedena je na 15 jezika. Roman „Caribou Island“ ugledao je svetlost dana sa manje muke, budući da je otkupljen pre nego što je završen. Smeštena u hladne i nepristupačne predele Aljaske, radnja romana se bavi propalim brakom između Gerija i Ajrin i njihovim pokušajima da se izbore sa nemilosrdnim vremenskim prilikama i izgrade kolibu. Dok se oni bore sa vremenom i jedno protiv drugog, njihova kći Roda – verena za zubara – počinje da preispituje sopstvenu sreću. Budući da obrađuju veliki broj istih tema, ove dve knjige se neizbežno nadovezuju jedna na drugu.
Čitajući „Legendu o samoubistvu“ imala sam utisak da ste izbacili sve ono što ste držali u sebi još od očevog samoubistva. „Caribou Island“ je mnogo lakše štivo – i tu su obrađene slične teme, ali zahvaljujući činjenici da samoubistvo nije dominantna tema više sam uživala u toj knjizi.
Da, „Legenda o samoubistvu“ je mnogo sirovija. Radio sam na njoj čitavih deset godina, od devetnaeste do dvadeset devete. Nisam znao kako da pišem o svom ocu i svako u porodici je imao svoju verziju o tome kakav je bio i šta se dogodilo, što objašnjava odakle tolika konfuzija u priči. U isto vreme, učio sam i kako da pišem – na svaku priču je uticao drugi pisac. Na kraju, priče kao da vode neku vrstu rasprave, predstavljaju različite portrete samoubistva.
I ja smatram da je teža za čitanje – različite priče, dosta protivrečnosti. Takođe, pokušavao sam da se što više približim ocu, što sam mislio da ću postići pisanjem o njegovom samoubistvu. Bio je potpuni šok da na pola knjige dečak izvršava samoubistvo.
Dakle, pisanje je za Vas nesvestan proces?
Potpuno, isto je bilo i sa romanom „Caribou Island“. Nisam znao da ću pisati o braku. To mi je delovalo prilično glupo; postoji gomila knjiga o braku. Takođe, nisam shvatao da ću ja u stvari biti Ajrin; zamišljao sam je kao nekog drugačijeg. Pre četrnaest godina, nisam znao da će ona biti glavni lik. Nisam mogao da dokučim čija će to biti priča i na kome će biti fokus. Pre dve godine, šetao sam pored jezera u blizini ostrva Karibo. Bilo je predivno, bilo je jako hladno, svetlo i sunčano i shvatio sam kako ću to da izvedem – znao sam da treba da napravim veći otklon, da to treba da bude Ajrinina priča i da moram da se usredsredim na nju. Dok sam pisao, neprestano sam se vraćao tom pejzažu. Nikada nisam znao unapred šta će se desiti ili šta će neko od likova izgovoriti – sve je bilo otkriće za mene.
Da li ste imali neki opšti plan?
Zapravo ne. Na primer, nisam znao da će Geri i Ajrin graditi kolibu i nisam znao da će Ajrin imati glavobolje. Oslanjam se na mustru koja se pojavljuje iz nesvesnog i zbog toga pišem, jer jedva čekam da vidim tu mustru. Da bi čitalac imao utisak dok čita da je to nešto sveže, to mora da dođe kao iznenađenje za autora. To je nešto što ne možete da lažirate. Kao osnovu koristim istinite priče, stvarne porodične priče sa stvarnom psihološkom i emocionalnom težinom, jer upravo to daje uverljivost likovima.
Mesto i pejzaži za mene takođe moraju da imaju značenje, i to ne sme da deluje lažno, ja ne smem da znam šta će se dalje događati kako bi scena delovala realno. Vrlo je važna i brzina i zamah – tu knjigu sam pisao sedam dana u nedelji tokom pet meseci i to je ono što donosi nešto novo svakog dana. Zamišljeno je da ona deluje kao nešto konačno – kao nešto što je napisano u jednom dahu, nalik na poslednju scenu filma. Prva strana knjige je početak kraja.
Imate li nekoga na umu dok pišete?
Ne, ne pišem ni za koga. U suštini, baš me briga. To je zato što sam napisao sve te priče o mojoj porodici, koje su za njih bile uznemiravajuće i njima je to bilo važno. Jedini način da nastavim da pišem, bio je da prestanem da brinem o tome šta oni misle. Mislim da je to veoma važno za svakog pisca – ne sme da vas brine šta će ljudi misliti. Iako, u stvari pišem zbog sebe, ipak vodim računa o čitaocu kad je reč o tempu. Nešto bitno mora da se dogodi na svakoj trećoj strani, neki dramatičan trenutak između likova ili neka tačka konflikta. To je jedna uvrnuta situacija u kojoj ja zapravo ne zamišljam drugog čitaoca i sasvim mi je u redu da pišem šta god želim da pišem. Ne razmišljam baš o čitaocu, više razmišljam o tekstu. Pretpostavljam da pišem za savršenog čitaoca koji sve shvata.
Očito je da su život i samoubistvo Vašeg oca imali ogroman uticaj na Vaš život. U jednom ranijem intervjuu, novinar je sugerisao da verujete da je samoubistvo zarazno. Koliko je zaista njegovo samoubistvo uticalo na Vaš život i pisanje?
Želeo sam da pišem o toj zaostavštini i tom prokletstvu, jer sam sa tim prokletstvom živeo dvadeset godina. Mislio sam ’Na kraju ću se oženiti, dobiti decu i početi da varam ženu...’ trebalo je da padnem zaista nisko da shvatim da ja zapravo nemam samoubilačke misli – moj mozak jednostavno ne ide u tom smeru. To prokletstvo i zaostavština se oseća u knjizi „Legenda o samoubistvu“, ali želeo sam da to dodatno istražim i da pišem o dalekosežnijim posledicama u romanu „Caribou Island“. Prošlo je više od trideset godina od očevog samoubistva i želeo sam da pišem o dalekosežnijim posledicama samoubistva.
U članku koji ste pisali za „Sandej tajms magazin“ navodite da nikada niste zaista razumeli muškarce iz vaše porodice. Da li se bolje identifikujete sa ženama?
Pohađao sam časove iz feminističke filozofije i mislim da imam tendenciju da svet posmatram kroz feminističku analizu. Mislim da je to jednostavan način da se shvate društveni odnosi. To je zaista korisno kritičko oruđe, a to je i iskustvo moje porodice, kao i moje. Otkad sam sa svojom ženom svakako sam mnogo srećniji. Ona se svakog dana budi srećna. Mislim da je ona jednostavno emocionalno i psihološki zdravija. Želeo sam da oženim takvu osobu koja će biti stvarno stabilna i za koju nikada neću morati da brinem da li je samoubilački nastrojena.
Iako smo preživeli neke ozbiljne gubitke, mislim neke stvarno teške stvari, nikada od nje nisam čuo ni reč optužbe. Na osnovu svog iskustva, verujem da muškarci imaju problem da direktno razgovaraju jedan sa drugim i zbog toga idu i pucaju u stvari. Pucaju u stvari i onda pričaju o onome što su upucali. U mojoj porodici, nakon očeve smrti, većina njegovih prijatelja je nastavila da odlazi u lov, ali više nikada ništa nisu upucali. Kako su postajali stariji, zalazili u pedesete i šezdesete, počinjali su da shvataju da to rade zbog druženja, ali dugo je pucanje bilo u prvom planu. Momci se druže loveći jelene.
A to je nešto sa čime niste mogli da se poistovetite.
Ne. Bio sam mnogo tužan kada sam ubio prvog jelena. Nisam osetio ono što je trebalo da osetim. Prvog jelena sam ubio kad sam imao jedanaest godina i posle toga sam prestao da ih pogađam – umesto toga počeo sam da ih zamišljam.
Koliko su okruženje i pejzaži važni za Vaše pisanje?
Imam osećaj da bez pejzaža ništa ne bih postigao. U mom pisanju postoji ideja da će priroda, okruženje, indirektno reći ono što sledi, a da će likovi biti ogledalo toga. Okruženje je od ključnog značaja za knjigu i to je ono čemu se vraćam svakog dana. Zapravo, napisao sam još jedan roman čija se radnja odvija u Kaliforniji. Ponovo se bavim porodičnom istorijom, ali ovog puta sa majčine strane. Ponovo je okruženje divlje, ali reč je o plantaži oraha – 10 jutara usred prigradskog naselja, parče divljine usred civilizacije. Pomalo je nalik na predstavu, jer nema mnogo likova i čitava radnja se odvija u periodu od deset dana, na samo dve lokacije.
Upravo to intenzivno primenjujem u fikciji, zarobljavanje i ograničavanje likova, jer mislim da su onda pod većim pritiskom. Vidimo ih kako pucaju, a kada vidimo da pucaju, vidimo i da su se razotkrili. U tome je specifičnost divljine, ona je kao gola pozornica: nema ometanja, ničega što bi skretalo pažnju. Likovi ne mogu da izbegnu jedno drugo – moraju da se suoče jedni sa drugima i sa sobom.
Divljina Vas očigledno veoma privlači. Kada pišete, intenzivno ste u tome tokom pet ili šest meseci, u nekoj vrsti divljine.
Dok pišem, jednostavno se prebacim u taj svet zato što želim da se moja podsvest neprestano bavi tom pričom – dvadest četiri časa se pretvore u nešto što se desilo za dva sata. Veoma mi je zanimljivo kako se to dešava. Jednostavno pišete red po red i to se samo desi.
Jasno je da je pisanje o očevom samoubistvu i bavljenje tom temom i u novom romanu za Vas katarzično iskustvo, ali da li je objavljivanje tih dela bilo Vaš cilj?
Radim kao profesor na Univerzitetu u San Francisku i važno mi je da pišem koliko god je moguće. Voleo bih da mogu da živim samo od pisanja, i to se u poslednje dve godine i ostvarilo, ali to nije nešto o čemu razmišljam dok pišem. Samo se trudim da pišem najbolje što umem, ne brinući o tome da li će se to čitocima dopasti. Rukopis nikome ne pokazujem – niko ga ne vidi pre mog agenta, a kada ga pokažem njemu, knjiga je manje-više gotova.
Kritičarima se dopao Vaš rad i vrlo brzo su Vas proglasili za jednog od najboljih američkih pisaca, poredeći Vas sa dobitnicima Pulicerove nagrade kao što su Ričard Ruso i Kormak Mekarti.
Da, ali pogrešno je smatrati da je „Legenda o samoubistvu“ nastala pod uticajem Makartijevog romana „Put“. Ja sam „Legendu o samoubistvu“ napisao mnogo pre nego što je on napisao „Put“. Napisao sam je pre četrnaest godina, pre nego što je on uopšte dobio ideju za „Put“, tako da me mnogo nervira kada ljudi misle da inspirisana odnosom između oca i sina u romanu „Put“. Ja nikada ne bih napisao nešto što ima toliko sličnosti sa tom knjigom, jer ne želim da ličim na bilo koga.
Inspiriše me tradicionalan američki roman, pisci poput Vilijema Foknera, Eni Pru i Toni Morison. Mnogi moji omiljeni pisci su opisivali ove ruralne pejzaže u Americi. Mislim da je to nešto najbolje u američkoj književnosti. Tradicionalna američka književnost je zapravo ruralna i čini mi se da mi to zaboravljamo. To što ljudi pod američkom književnošću podrazumevaju urbane romane čija se radnja odvija u Njujorku, prilično je iskrivljena slika.
Da li ste bili zabrinuti kako će nakon uspeha knjige „Legenda o samoubistvu“ publika reagovati na „Caribou Island“?
Nisam bio pod pritiskom kao većina pisaca kada pišu svoj drugi roman, jer je „Caribou Island“ u stvari moj peti roman. Već sam bio toliko daleko odmakao da nisam ni razmišljao o tome. Bio sam oduševljen činjenicom da je roman otkupljen pre nego što sam ga završio i saznanjem da će zaista biti objavljen. Nisam to video kao neku prepreku. Možda su u pitanju i godine – da sam se u to upustio sa trideset i da je to prvo što sam napisao, verovatno bih osećao pritisak kao i svi ostali. Činjenica da sam imao četrdeset pet godina i da sam radio na svom petom romanu znatno je olakšala stvari. U životu sam imao toliko uspona i padova – preživeo sam teške gubitke, ali znam da će ipak sve biti u redu.
Autorka Marisa Koks
Izvor: thewhitereview.org
Prevod: Maja Horvat
Foto: Mathieu Bourgois