Nedeljni dodatak jučerašnjeg „Blica“ otvara intervju sa Laguninim autorom Igorom Marojevićem. Ovo je već treći intervju sa ovim autorom u vezi sa njegovom knjigom „Majčina ruka“ što dovoljno oslikava sa koliko pažnje se očekuje izlazak Marojevićevog novog romana koji u prodaji valja očekivati sredinom nedelje. Osim o svom novom štivu, autor u razgovoru sa „Blicovim“ novinarom Aleksandrom Nikolićem govori i o ljubavi i politici. Intervju sa Igorom Marojevićem prenosimo u celosti:
JEDINO JE LJUBAV JAČA OD GLUPOSTI
Cenjeni pisac i urednik u izdavačkoj kući „Laguna“ Igor Marojević specijalno za „Blic nedelje“ otkriva detalje svog novog romana „Majčina ruka“, kao i okolnosti i motive koji su ga vodili kroz pisanje. Marojević priznaje da je ljubav uvek posebna tema u njegovim romanima bez obzira na istorijski okvir u kojem nastaje ili se gasi.
Ljubav je više od toga, i u ovom romanu, i inače. Moćnija sila od svih vojski zajedno koje u njemu u određenim trenucima preuzimaju vlast: prvo su to bili hortijevci i nacisti, onda ruski i naši partizani, a na kraju komunistički režim. Najglobalnije govoreći, ljubav je jedini razlog opstanka uprkos stalnoj gluposti i podlosti bar polovine čovečanstva, čemu ne mogu nauditi ni razvoj tehnologije ni osvešćivanje najraznolikijih marginalnih grupa. Ne može sve to, ali može ljubav. Verovatno zato, roman od nje i polazi. Da se glavnom junaku, šesnaestogodišnjem bačkom gimnazijalcu, nisu ozbiljno svidele dve njegove sugrađanke iz nemačke manjine, njegova vršnjakinja Herta i tridesetosmogodišnja Sonja, on ne bi imao dovoljnu potrebu da sazna da mu glavnu smetnju da se zbliži sa starijom predstavlja njena trauma nastala iz svega onog što su ona i njena porodica pretrpele u vrbaškom logoru od 1944. do 1948, samo jednom od nekoliko desetina takvih logora za Folksdojčere, većinom civile, u Vojvodini u dotičnom razdoblju.
Zašto su takve stvari prećutkivane?
Da bi glupost i podmuklost sistemski pobedile, mada ja mislim da je glupost opasnija. Dodaću i da je jednako strašno samo to prećutkivanje koliko sve ono što se desilo: u konkretnom slučaju, stradanje šezdesetak hiljada uglavnom nevinih Nemaca zahvaljujući ukazu AVNOJ-a po kom je praktično svaki pripadnik te nacije sem onih što su bili u partizanima, kao i njihova imovina, tretiran ratnim plenom našega naroda. Sada bi oni što ne misle pomislili: ali zar to nije ispravno, s obzirom na to da su pre toga njihovi sunarodnici ubijali nas, pa i naše civile? U stvari, možda je to kul pitanje, ako je kul dičiti se nacističko-hortijevskim metodama služeći se njima kao svojima. Ako se takvo pitanje postavlja, a po nekim forumima o ovoj sve aktuelnijoj temi vidim da postavlja, onda nismo mnogo odmakli od crno-bele slike o “njima” i “nama”, kojom se poništava čak i najosnovnija individualnost.
Odakle Vama potreba da pišete o tome?
Sin sam i unuk porodice kolonista koja je, takođe državnim ukazom, i ne mogavši da bira baš mnogo, preseljena iz sela na granici Crne Gore i Hercegovine u jednu takvu kuću prognanih ili ubijenih Nemaca. O njima sam se raspitivao jer imam ličan odnos prema prostoru u kojem živim. Bilo je to nezgodno pitanje te nisam došao do odgovora. U Majčinoj ruci sam pokušao da prenesem nešto od tog svog čuđenja i sećanje na odrastanje, te da povežem ta dva stanja, neku vrstu radoznalosti i neku vrstu ljubavi. Većina ostalog je fikcija.
Da li i koliko ima mesta za ljubav u tehno revoluciji koju trenutno preživljavamo i zašto su ljudi u Srbiji odustali od ljubavi prema svima i svemu?
Razlozi su najraznolikiji mogući. Dobar deo muškaraca se pretvorio u svojevrsne kastrirane mačiste, ratne gubitnike bez načina da opravdaju svoj mačizam sem agresijom i bahatošću, a mnoge žene su emancipovane dokle to njima odgovara, do tačke od koje su ostale patrijarhalne, jer im to takođe odgovara, a naročito u pogledu novca. Takođe, mnogi su po ekonomskim i mentalnim merilima propali ili bar prilično raslabljeni a nemaju načina da to sebi priznaju i potraže razloge, pa samim tim nemaju smelosti da upoznaju sami sebe. Spoj takve dve osobe kroz nekakvu ljubavnu vezu praktično samo umnožava nepoznanice, pri čemu je osnovna nepoznanica – sopstvena ličnost.
Da li je neprestano insistiranje da u Srbiji ima važnijih tema od Parade ponosa određenih aktera javnog života, zapravo kršenje ustava , ukidanje osnovnih ljudskih prava?
Po količini reakcija ispada da našem narodu više smeta kratki defile šačice gejeva i ljudi koji neposredno podržavaju njihova ugrožena prava nego višegodišnja krađa našeg novca od strane političara. To je jedna od mera zrelosti ovog društva.
Da li su političke elite u Srbiji svesne ozbiljnosti momenta u kojoj se zemlja nalazi i kojim će se marketinškim trikovima i opsenama služiti ne bi li uopšte isprovocirali građane da učestvuju u sledećem izbornom procesu?
Ne verujem da su svesne, kez izuzecima, da se ovde zahvaljujući njima ponovo može svašta dogoditi. Možda će naštampati pare pred izbore a sigurno će tokom kampanje strastveno i melanholično lagati. Voleo bih da na izbore izađu samo oni koji imaju korist od ovog kleptokratskog i protivkulturnog sistema: članovi partija i njihovi ukućani. Kad bi na izbore izašlo desetak odsto birača, to bi bio opipljiv znak da postoji ogroman problem, kao i urgentne potrebe za njegovim rešavanjem. Ali ne bih amnestirao običan narod: naivni će ponovo nasesti, izaći će opet nekih pedeset odsto birača, što će biti znak da je sve u redu... To će značiti podršku sistemu koji radi na štetu građana, kao i svemu onom što će se desiti, a nešto se mora desiti ako se nastavi sa organizovanim ukidanjem privrede, kulture, izvoza, čija je inače najopipljivija grana bilo izručivanje haških optuženika.
Autor: Aleksandar Nikolić
Izvor: Blic