Laguna - Bukmarker - Intervju sa Igorom Marojevićem - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju sa Igorom Marojevićem

Imamo stereotipe o Beograđankama, fame o Beograđankama, a šta su tvoje Beograđanke?

Pisanje shvatam, između ostalog, kao podrivanje vladajućih stereotipa. Kad sam objavio „Mediterane“ bilo je čitalaca koje je razočaralo što nisu dobili očekivanu priču o žegi, plažama, suncobranu, koktelima, hedonizmu... Ali zato što sam pisao o jednom drugom Sredozemlju, naslov te knjige i sadrži oblik množine, „Mediterani“. Tako i sada, onaj ko hoće da čita priču o nekom tipu Beograđanki koji je povezivan recimo sa opštim mestima o Beogradu kao socrealističko-pravoslavnom Njujorku, sigurno neće dobiti ono čemu se nada. Naprotiv, pisao sam o ženama koji su jaki individualci i nisam im ulepšavao životne okolnosti već sam ih stavio u realni kontekst Beograda 21. veka koji je komplikovan, zar ne? Hteo sam da vidim kako se one snalaze u situacijama vezanim za: ljubav koja za prepreku ima otuđenje, okolnosti u kojima internet preuzima prerogative realnog života, mačizam, vršnjačko nasilje, pravosuđe koje loše funkcioniše, mobing... Takođe, zanimalo me je da vidim kako se snalaze sa činjenicom da su muškarci u Beogradu sve slabiji, zbog prostog fakta da su devedesetih izgubili ratove a u 21. veku i ekonomsku bitku. Bez obzira da li su se priče završile hepiendom ili razočaranjem, nadom ili beznađem, svaka junakinja je dobila neko novo saznanje koje će joj nadalje pomoći. Pošto ne mrcvarim svoje likove, naročito ne junakinje, takvo iskustvo je najmanje što su dobile zauzvrat.

Dakle Beograđanke se trebaju snaći s Beograđanima koji su luzeri?

Ne samo Beograđani, već i Srbi u celosti jer Beograd je dom trećine žitelja Srbije. Izgubili smo rat protiv NATO-a, Kosovo i rat protiv Hrvata i Slovenaca, a Republički Srbi su na neki način remizirali. To je četiri i po rata izgubljenih za osam godina. Čak i one Srbe i žitelje Srbije drugih nacionalnosti koji su bili protiv ratova, a u takve spadam, pogodile su neke mere tako nespornog poraza. To jeste klasično gubitništvo, drugi je problem što dosta naših suseda to još uvek ne uviđa. Gledao sam 6. oktobra 2000. blažena lica ljudi koja su izgledala kao da im je upisana nada da će svako od njih dobiti otprilike milion dolara samo zato što su tolike godine trpeli Miloševića i što on više nije na vlasti. Onda sam se preselio u Španiju i krajem 2002. se na mesec dana vratio u Beograd iz Barselone. Zatekao sam slike beznađa. Onda, Srbija je postala demokratska zemlja koja je uvela zakone koje su građani, kako to biva, morali znatno striktnije da poštuju prema državi nego ona prema njima. Sve je počelo da košta. Kao i u svim gubitničkim zemljama, u takvim uslovima muškarci masovno padaju u depresiju, ne osećaju samopouzdanje, čak bivaju u velikom broju impotentni. Po nekim istraživanjima od tog problema pati 33 % Srba, po drugima i znatno više. To je jedna od tema mog romana „Parter“. Znači, naši muškarci su u znatnoj meri, ako ne i većinom, impotentni, siromašni, depresivni, a neki uz to i nasilni i psihotični. Znam mnoge kvalitetne devojke koje su, jednostavno, izgubile nadu da će naći pravog frajera u Beogradu. Drugim rečima, imamo jako puno kvalitetnih žena i jako malo kvalitetnih muškaraca. To je jedan od problema Beograđanki i o tome pišem u istoimenoj knjizi.

Da li je to sve razlog što je poslednjih godina lanac nasilja uobičajena scenografija?

Onaj ko je slab često pokušava da se iživljava nad još slabijim. Mnogi muški predstavnici našeg naroda, nažalost, na taj način prave izvesne mehanizme samozavaravanja. Padaju mi na pamet dva takva mehanizma od kojih je jedan kućno nasilje. Na primer, čovek ima ekonomski problem koji ne može da reši, jer niti društvo nudi rešenje niti on sme da se zaleti na političare koji su mu stvorili problem i koji su jači od njega. On onda stvara novi, naizgled lakše rešiv i svakako akutniji problem tako što ide na nekog ko je od njega slabiji, a najkomotnije mu je da to učini kod kuće. Njemu konflikt sa ženom i njeno prebijanje pomaže da makar privremeno zaboravi na svoju glavnu nedaću. Time samo dokazuje koliko se divi političarima, koji su mu stvorili problem, pošto od njih preuzima mehanizam potiskivanja glavnog problema kreiranjem lažnog. Drugo, naše građane političari već decenijama pljačkaju ali oni neće na ulicu izaći zbog toga no mnogi od njih hoće povodom jednosatne šetnje godišnje šačica gejeva i poštovalaca ljudskih prava. I onda nasrću na slabije i, ojačali u kolektivu, kače se s policijom koja je instruisana da ne reaguje na prvu loptu, i u tom ushićenju zaboravljaju na glavne probleme.

Zašto si se vratio 2002. iz Španije i šta si zatekao u Beogradu dve godine od pada Miloševića?

Tada sam se vratio isključivo da bih rešio problem sa španskim dokumentima. Nisam očekivao da vidim ništa, ni pozitivno ni negativno, ali optika mi se dosta promenila jer sam u međuvremenu navikao na drugačiju sredinu. Tako tek tada mogu da vidim, na primer, koliko je grad u stvari neosvetljen. Od novih, pozitivnih stvari vidim da su policija i administracija malo manje bahati. Ali sem sveopšteg crnila vidim i ugašene želje na licima ljudi, utučenost i nedostatak energije, pri čemu se poslednja energija troši na mrzovolju i surevnjivost. Tako me neki ljudi kojima sam se obradovao mrzovoljno pitaju „Šta ćeš ti ovde, vrati se u Španiju“, neki me ni ne pozdravljaju, kao da su uvređeni što neko živi na boljem mestu. Ali sve to je u skladu sa mojim ranijim ubeđenjem da su obični ljudi na dosta toga lošeg uticali, i da određeni deo problema u našem društvu ne potiče s vrha nego sa dna - iz naroda.

A narod se uvek amnestirao pri analizi društvenih problema. Isti taj narod je plebiscitarno podržavao Miloševića, kasnije Koštunicu, sada Vučića.

Razne politikološke teorije impliciraju da glavne krivce treba tražiti u intelektualnoj i političkoj eliti. Kada bi neko svalio deo krivice na narod, implicitno ili eksplicitno bi ispao maltene fašista. Meni je mnogo više na liniji fašizma teorija da narod nikad nije kriv jer ona podrazumeva da se od naroda izvesni debilitet uvek i očekuje. Međutim, činjenica je da narodi u socijalno osvešćenim društvima znaju svoje potrebe i protestuju kad treba. Ovde uvek vlada neka mentalna vrućica. Kad se pojavi mogućnost diktature i diktatora, redovno zavlada masovno oduševljenje. Maltene je izdajnički biti skeptik. Ovde skepsa predstavlja čin izdaje, gde kad se nešto želi denuncirati kaže se da je to cinizam, a kad se neko želi poniziti što previše razmišlja, kažu da taj filozofira. A bez skepse, cinizma i izvesnog poznavanja filozofije često nema ni pravog saznanja. Ovo je visoko nekritičko društvo sa najmanjim procentom ljudi koji su završili fakultet, a vidimo i kako su ga neki završavali ili doktorirali. Međutim, sve to odgovara vlastodršcima koji sve čine da mentalne i ekonomske potrebe birača budu što niže, kako ne bi morali da im u praksi ponude praktično ništa. I zato je tako kako jeste i tako će dugo i biti.

Da li imamo populizam i u kulturi?

Kad se malo pogleda šta i ko sve ovde dobija književne nagrade, koji su pisci oficijelno bitni, moglo bi se zaključiti da je naša kultura pretežno desničarska. To je s jedne strane tako jer je kultura unutrašnja stvar društva i ne može EU da dođe i da nam uređuje kuturu. A koliko je kultura bitna u srpskom društvu dokazuje i budžet koji se izdvaja za nju. Pošto smo poraženi i moramo da Kosovo predajemo etapno, otprilike skidajući brusthalter, pa onda gaćice i na kraju, strašno uvređeni, i štikle... pošto smo, dakle, spoljnopolitički ponizni, kako kontratežu uvodimo elemente dostojanstvenosti u unutrašnjoj politici i kulturi. To se onda u unutrašnjoj politici pretvori u blagi oblik diktature sa nacionalpopulističkom retorikom, a u kulturi u niz projekata u kojima se veliča  srpstvo, jadi naroda, tragedije, pobede i porazi... I dolazi do plačno-kukavičko – pobedničke retorike koja bi trebalo da napravi neki jadni balans sa porazima u spoljnoj politici.

Autor: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme delfi knjižara za vreme praznika 11 novembra 2024  laguna knjige Radno vreme Delfi knjižara za vreme praznika 11. novembra 2024.
08.11.2024.
Tokom državnog praznika – Dan primirja u Prvom svetskom ratu – Delfi knjižare rade po neizmenjenom radnom vremenu. Kada je reč o onlajn porudžbinama – kurirska služba u ponedeljak 11. novembra neće...
više
dragan velikić navika guši svaku pobunu laguna knjige Dragan Velikić: Navika guši svaku pobunu
08.11.2024.
„Pisac obično od fikcije stvara stvarnost. U ovom slučaju pisac od stvarnosti stvara fikciju“, rekao je na promociji nove knjige dvostrukog dobitnika Ninove nagrade Dragana Velikića istoričar ume...
više
ana atanasković trudim se da pamtim ono što je plemenito laguna knjige Ana Atanasković: Trudim se da pamtim ono što je plemenito
08.11.2024.
Ana Atanasković, spisateljica iza koje stoje romani koji se čitaju u dahu, ponosna Kruševljanka koja je zaljubljena u Beograd i u istoriju svog naroda, otkriva tajne svog najnovijeg romana „Zmajeva že...
više
uzbudljiv psihološki triler sve što nikad nismo izgovorili sloun harlou u prodaji od 12 novembra laguna knjige Uzbudljiv psihološki triler: „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou u prodaji od 12. novembra
08.11.2024.
Triler koji će vas držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice, „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou, mračna je ljubavna priča s mnoštvom obrta i napetosti. Iako su prošli meseci ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.