Kristofer Denis: Vitez Sovuljak je zapravo samo tipičan klinac

Ponekad se dogodi da prijatelji koji su na prvi pogled naporni kriju i neočekivane vrline. Do tog otkrića dolazi Vitez Sovuljak u knjizi „Vitez Sovuljak i Ptica Ranoranilica“, nastavku debitantskog dela Kristofera Denisa „Vitez Sovuljak“, nagrađenog prestižnom nagradom „Koldekot“ 2023. godine.

U ovoj novoj priči Ptica Ranoranilica, koja sanja da postane vitez, pojavljuje se jednog snežnog jutra, baš u trenutku kada se Vitez Sovuljak sprema na počinak nakon duge i iscrpljujuće noćne straže u zamku. Ispostavlja se da je Ptica Ranoranilica prava napast: dosađuje Vitezu Sovuljku pričama o tome koliko mu se divi („I ja bih da budem Vitez Sovuljak!“) i postavlja mu besmislena pitanja („Može li nešto da se prezalogaji na poslu?“).

Međutim, kada se Ptica Ranoranilica jedne večeri ne pojavi, a Vitez Sovuljak upadne u ozbiljnu nevolju, pomoć dolazi iz sasvim neočekivanog pravca. O tome kako je nastala ova priča, o radu sa digitalnim ugljenom i o svođenju dijaloga na samo jednu rečenicu razgovarali smo sa autorom ovih čarobnih slikovnica Kristoferom Denisom.

Da li Vam je ideja o nastavku pala na pamet dok ste još uvek radili na knjizi „Vitez Sovuljak“, ili ste o tome počeli da razmišljate tek nakon što ste doživeli veliki uspeh?

Dok sam radio na prvoj knjizi, nisam ni pomišljao da će postići takav uspeh, a još manje na nastavak. Želeo sam samo da je uradim najbolje što mogu. Imao sam zaista dovoljno vremena – bilo je to usred pandemije – pa sam pomislio: „Napraviću nešto za sebe, nešto zabavno i smešno, čak i ako niko drugi ne bude imao priliku da to vidi.“ Ideja i materijala je bilo više nego što je moglo da stane u jednu knjigu. Ipak, kada sam završio „Viteza Sovuljka“, bio sam uveren da je tu kraj priče.

Vitez Sovuljak je u prvoj knjizi tako smiren i lako pronalazi zajednički jezik sa drugima. Da li Vam je u startu bio cilj da napišete priču o herojstvu?

Bilo je pomalo ironično kada sam, nakon objavljivanja knjige, počeo da dobijam pisma u kojima se govori o njenim vrlinama – o časti, snazi, hrabrosti i svemu ostalom. A ja sam, zapravo, želeo samo da ispričam zabavnu priču o klincu koji je poželeo da uradi nešto značajno u svom životu.

Zanimljivo je to što Viteza Sovuljka opisujete kao klinca. Možete li nam reći nešto više o tome?

On je zapravo tipičan klinac, pomalo nalik Maksu iz knjige „Tamo gde su divlje stvari“. Prefinjen je, slojevit, ima bogatu maštu, ali u sebi i dalje nosi onu detinju iskru. U filmu „Veliki“ glavni junak (kojeg tumači Tom Henks) deluje obuzet poslom, ali u suštini je samo klinac – upravo to sam želeo da prenesem i u mojoj knjizi. Želeo sam da Ptica Ranoranilica podseti Viteza Sovuljka na to da je on, pre svega, klinac, a čitaocima pokažem kako se i u najmanjem i najiritantnijem liku može kriti velika snaga i mudrost.

Da li ste osećali bilo kakav pritisak kada ste počeli da radite na drugoj knjizi?

Moja urednica Kristi Otavijano i ja složili smo se da nastavak mora biti podjednako dobar kao prva knjiga – u suprotnom, bolje je da ga ne objavljujemo. Mladi čitaoci su se već vezali za priču i glavnog junaka, pa smo osećali još veću odgovornost prema njima.

Pominjali ste kako Vam je ćerka dala ideju za „Viteza Sovuljka“ tokom jedne porodične večere dok ste jeli picu. Da li se nešto slično dogodilo i kod „Ptice Ranoranilice i Viteza Sovuljka“?

Prilično je teško odgovoriti na ovo pitanje. Ptica Ranoranilica pojavila se baš onako kako se to dogodilo u knjizi. Znate kako pisci često opisuju da čuju glasove svojih likova i da ti likovi vode sopstvene živote? Otprilike je tako bio slučaj i ovde. Nacrtao sam Viteza Sovuljka kako drži baklju i posmatra male otiske stopala u snegu, što je u meni pokrenulo mnoga pitanja. Čiji su to tragovi? Kuda vode? Imao sam utisak da se priča nastavlja sama od sebe i da je moja uloga samo da budem strpljiv i sledim je.

Tek kasnije na scenu stupa ono što bismo mogli nazvati veštinom. Taj period u stvaranju Stiven King opisuje kao „iskopavanje“ – trenutak kada pokušavate da iz sebe izvučete što potpuniju verziju priče. Ponekad vam je za to potreban buldožer, a ponekad četkica za zube, ali cilj je da iskopate što je više moguće koristeći sopstvenu veštinu.

Da li Vam priče naviru više kroz slike ili kroz reči?

Zavisi. Najčešće prvo napravim male skice koje kasnije razradim. Ponekad mi određene scene prvo dođu kroz reči, ali u principu gotovo sve počinje od tih malih crteža. Nakon toga ih oblikujem kroz tekst, a onda dorađujem crtež. Tada obično dođem do spoznaje: „Ima previše teksta – mogao bih da malo izmenim skicu.“

Digitalni ugljen je zaista fantastičan. Dok sam radio pravim pastelima i ugljenom, morao sam u jednom trenutku da odlučim u kom će smeru ići crtež. Slojevi i boje su se gomilali i brzo bih nailazio na fizička ograničenja samog medija. Sa digitalnim ugljenom, međutim, sve je fleksibilnije – mogu da menjam kompozicije, promenim osvetljenje, proporcije. Mogu da se vratim nekoliko koraka unatrag, popravim izraze lica i doteram detalje do savršenstva, pod uslovom da imam dovoljno vremena. A kada vreme počne da ističe, moram da se nateram da stanem. To je onaj trenutak kada, kao što Tim Gan u emisiji „Projekat: Modna pista“ kaže: „Idemo sa ovim. Potrudićemo se da to uspe.“

Da li lako pišete dijaloge?

U prvoj knjizi, u kojoj Sovuljak želi da postane vitez, napisao sam mnogo dijaloga između njega i njegovih roditelja. Negde u pozadini se osećao blagi prizvuk „Sajnfelda“. Na taj način sam želeo da dodatno razradim likove majke i oca. Bilo je replika tipa: „Zašto, dođavola, želiš da budeš vitez? To je opasno!“ – gotovo kao da govore roditelji Džordža Kostance.

Ali onda sam pomislio: „Ovo je previše teksta.“ Ali takvo istraživanje dijaloga uvek mi pomaže dok stvaram crteže. Pokušavam da stavove i emocije prenesem kroz izraze lica i govor tela. To mi kasnije omogućava da, u saradnji sa urednicom, skratim tekst i svedem ga na suštinu. Tako na kraju dođemo do jedne rečenice, poput: „Još otkako se ispilio, Sovuljak je imao samo jednu želju.“

Vitez Sovuljak i Ptica Ranoranilica zaista imaju širok spektar izraza lica. Da li je dizajn likova Vaš urođeni talenat?

To je veština koju sam s vremenom naučio. Verujem da je slično pantomimi ili glumi, kada uhvatite sebe kako pravite iste grimase koje zamišljate da imaju vaši likovi dok ih crtate. To je deo vizuelne komunikacije. Ako to ne iskoristim, propuštam priliku da prenesem poruku i dodam dodatni sloj značenja svom delu.

Da li ste ikada razmišljali o dizajniranju likova za animirane filmove?

Naravno! Jedno vreme sam često putovao u Burbank. Radio sam kao vizuelni umetnik na filmovima koje je kompanija Blue Sky Studios razmatrala, kao i na nekim drugim projektima. Posla je bilo mnogo, ali je bilo i izuzetno zabavno.

Deo posla kojim sam se bavio bio je usmeren na kvalitet narativa, što se u suštini nije mnogo razlikovao od stvaranja ilustracija. Sve se svodilo na pronalaženje ključnih delova priče i zanimljivih trenutaka pomoću kojih se oblikuje tok filma.Razlika je jedino u tempu rada – morao sam da radim veoma brzo i da na kraju svake nedelje predajem grube skice.



Dugo Vam je trebalo da napišete sopstvenu knjigu – ilustrovali ste više od dvadeset knjiga pre nego što ste napisali „Viteza Sovuljka“, zar ne?

Tako se najbolje uči zanat! Radio sam sa najboljima i imao priliku da od njih učim: Džejn Jolen, Alison Makgi, Brajana Žaka, Anik Denis i Rouzmari Vels.

Mora da dođe pravo vreme i pravi trenutak kada možete da kažete: „Imam priču koju želim da ispričam.“ Tokom pandemije sav pritisak je nestao. Prestao sam da pokušavam da stvorim knjigu za koju sam mislio da moram da napravim. Pomislio sam: „Ionako niko ovo neće videti.“ I baš tada sam imao i vremena i prostora da uradim nešto što volim, nešto što meni deluje zabavno. Želeo sam da napišem knjigu koju bih rado čitao svojim ćerkama dok su bile male.

Neki autori svoj rad pokazuju drugima dok je još u početnoj fazi, dok drugi čekaju da sve bude gotovo. Kome Vi pokazujete ono što stvarate i u kom trenutku?

Zavisi od toga na čemu radim. Moja agentkinja Emili i moja supruga Anik, koja je takođe autorka knjiga za decu, najviše mi pomažu u konačnom doterivanju teksta. Anik je uvek prva osoba koja čita moje knjige. Ona je izuzetna spisateljica i urednica – stroga, ili bolje rečeno „pronicljiva“. Uvek mi iskreno kaže kada nešto ne funkcioniše, ali ne i kako da to popravim. Emili se pak sjajno razume u književnost – ne samo u ono što će se dobro prodati, već i u samu suštinu stvaranja slikovnica za decu.

I Emili i Anik mi pomažu oko gramatike, u kojoj, moram priznati, nisam najbolji. Pored njih, tu je i Kristi, moja urednica. Ona je staromodni tip urednika, vrlo pristupačna i posvećena. Kada predloži neku izmenu, obično joj pošaljem poruku: „Možemo li da se čujemo na pet minuta?“ Tada joj pročitam deo teksta i objasnim zašto smatram da bi trebalo da ostane neizmenjen, na šta mi obično odgovori: „Sad razumem,“ i tako rešimo problem.

Sve knjige koje stvaram smatram „našim knjigama“, jer na njima radi čitav tim predanih i vrednih ljudi. Oni obraćaju pažnju i primećuju najsitnije detalje pa me pitaju nešto poput: „Naramenica na ovoj slici izgleda drugačije, da li je to namerno?“ ili „Ovo bi trebalo da se piše velikim slovom.“ Upravo tim daje širu perspektivu i čini da knjiga zaživi u svom punom obliku.

Na čemu trenutno radite?

Na verziji „Viteza Sovuljka“ namenjenoj najmlađim čitaocima. To je potpuno nova priča, posebno osmišljena za decu najmlađeg uzrasta. Bio je to pravi izazov – format je kraći, jezik jednostavan i direktan, dok vizuelno pripovedanje dolazi još više do izražaja. Uporedo radim i na sledećoj slikovnici o Vitezu Sovuljku, kojom nastavljam da razvijam njegov svet.

Autor: Antonija Sakson
Izvor: publishersweekly.com
Prevod: Kristijan Vekonj