Intervju sa Kolumom Mekenom, autorom romana „Transatlantik“

Kolum Meken je rođen u Irskoj, živeo je u Teksasu i Japanu pre nego što se trajno nastanio sa porodicom u Njujorku. Za roman „Vrti se, veliki svete“ dobio je Nacionalnu nagradu za književnost. Razgovarali smo sa njim o poslednjem objavljenom romanu „Transatlantik“.



„Transatlantik“ počinje sa tri priče o putovanjima ka Irskoj: Frederik Daglas 1845. godine, Džek Alkok i Tedi Braun 1919. i Džordž Mičel 1998. Kako ste se odlučili za ova tri događaja i da li su postojala još neka putovanja koja ste uzimali u obzir, ali ste na kraju odustali od njih?

Pretpostavljam da svi pisci uvek naginju ka sopstvenim opsesijama, a jedna od mojih je ideja da je Frederik Daglas, crni rob, bio u Irskoj 1845. godine. Reč je o piscu, govorniku, intelektualcu, kicošu, abolicionisti, humanitarcu. Kakva priča! Takođe sam opsednut idejom pisanja o miru i šta bi on mogao da predstavlja danas, što je lik Džordža Mičela učinilo fascinantnom temom. Alkok i Braun su se između ova dva narativa uklopili na nekoliko načina, a pre svega su premostili vreme između 1845. i 1998. godine. Razmatrao sam samo ove tri priče jer su se međusobno savršeno poklapale. U mojoj mašti one su međusobno prepletene i dopunjuju jedna drugu.

Možete li nam opisati kako je ovaj roman nastao? Odakle ste počeli i kako ste oblikovali pripovedanje da biste dobili finalnu verziju priče?

Počelo je sa Daglasom, nastavilo se sa Mičelom. A premošteno je Alkokom i Braunom i taj deo mi je bio najlakši za pisanje. Ali trenutak kada sam shvatio da „imam“ roman bio je kada mi je postalo jasno da je u njemu zapravo reč o nepoznatim uglovima ljudskih iskustava. Priča je pripadala ženama. U tome je istina. Na neki način, ovo je feministički roman.

Zapravo glavni junaci su, naravno, žene čije se priče nalaze u samom srcu romana: četiri generacije žena koje počinju sa pričom Lili Dugan. Recite nam nešto o njima – da li su delom zasnovane na stvarnim likovima ili su potpuno izmišljene?

Potpuno su izmišljene. A ipak, za mene, one žive i dišu više nego navodno „stvarni“ likovi. Roman govori o ženama i njihovim susretima sa prošlim događajima; takođe se nadam da uspeva da natera čitaoca da se zapita šta je „stvarno“, a šta ne.

Sigurno ste obavili ogromno istraživanje za ovu knjigu: koji izvori su Vam bili posebno korisni?

Što više stvaram, sve mi je jasnije da knjige više pripadaju drugima nego nama samima. Osećam da je ova knjiga bila trud za zajednicu i ako u njoj postoji neka vrsta milosti, ona pripada drugima. Osećam da mnogo dugujem raznim ljudima. Svestan sam da ovo može zvučati izveštačeno ili prepuno lažne skromnosti, ali činjenica je da pisac dobija svoj glas iz glasova drugih. Dužni smo svima koji su postojali pre nas.

Koja Vam je omiljena scena ili rečenica iz „Transatlantika“?

Oh, ovo je ono pitanje „koje dete najviše volite“, pa kako bih mogao da izaberem? Pretpostavljam da mi je poslednja rečenica značajna, ali takođe mi se dopadaju i redovi 247 i 822 (šalim se, naravno!). Veoma sam ponosan na deo o Daglasu – taj mi je bio najteži za stvaranje dok nisam stekao utisak da sam ga dočarao na pravi način. Ali ovo pitanje je nemoguće i to me potpuno oduševljava.

Izvor: librarything.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Seamus Kearney