Mona Kasten govori o svojim prvim književnim iskustvima, inspiraciji, balansiranju između pisanja, studija i života na društvenim mrežama, i otkriva (koliko može) šta od nje možemo očekivati u budućnosti.
Junakinja Vašeg romana „Nova prilika“ je Eli, devojka koja se seli u novi grad u želji da započne novi život. Tamo pronalazi stan i upoznaje novog cimera Kejdena, momka koji ne ostavlja utisak naročito prijatne osobe – bar ne na prvi pogled. Da li ste ikada imali slična cimerska iskustva?
Ne, nikada nisam živela sa cimerima. Već dosta dugo živim sa svojim mužem, ali on je oduvek bio divan.
Eli beži u novi grad jer ima tajnu i želi da ostavi prošlost za sobom. Ona čak menja ime i frizuru kako bi počela iz početka. Mislite li da je tako nešto izvodljivo?
Čvrsto verujem da u životu možemo postići sve ako to stvarno želimo i ako se tome ozbiljno posvetimo. Eli donosi odluku da počne iz početka zato što to zaista želi. Mislim da bi mnogima dobro došla takva vrsta hrabrosti. U životu je veoma važno slušati sopstvene potrebe i činiti ono što je dobro za nas same. To što se Eli usudila da nešto promeni je za svaku pohvalu. Promena fizičkog izgleda nije nužna za novi početak, ali moramo biti svesni da uvek postoji mogućnost izbora.
Radnja Vaših romana odvija se u Sjedinjenim Državama. Da li za to postoji neki poseban razlog? Je li to zemlja u kojoj biste želeli da živite?
Sjedinjene Države su svakako na listi mesta koja bih volela da posetim, ali to nije razlog zbog kog se radnja mog serijala odvija u toj zemlji. Mišljenja sam da se radnja
New Adult romana jednostavno najbolje uklapa u to ili neko drugo okruženje engleskog govornog područja. To, naravno, ne znači da u budućnosti neću napisati knjigu čija će radnja biti smeštena u Nemačku. Da budem iskrena, po glavi mi se već mota nekoliko ideja...
Kejden je veoma interesantan lik – mrzovoljan je i ćudljiv, ali istovremeno i neverovatno zgodan. Da li je zasnovan na nekoj stvarnoj ličnosti?
Kejden je moj omiljeni lik! Obožavam ga. Umirem od smeha kada pišem njegove zlovoljne opaske. Otkako sam otkrila bend
One Direction, želela sam da stvorim lik koji podseća na nekog od tih momaka. Kada sam smišljala koncept za „Novu priliku“, pronašla sam na internetu nekoliko sjajnih fotografija Lijama Pejna i držala ih otvorene pored dokumenta u koji sam beležila ideje. Ah, bila su to divna vremena... Ali to je, nažalost, sve. Kejden je moja kreacija i ne bih rekla da je zasnovan na nekoj određenoj ličnosti. Ne bih, doduše, imala ništa protiv da mi se Lijam pridruži na nekom sajmu knjiga i pozdravi moje čitaoce. Znate li nekoga ko bi to mogao da organizuje?
Ko prvi čita Vaše romane? I budite potpuno iskreni, ko je Vaš najveći kritičar?
Osnovala sam malu književnu grupu sa nekoliko prijateljica koje se takođe bave pisanjem i one su obično prve koje čitaju ono što napišem. U svakodnevnom smo kontaktu i međusobno se podržavamo i razmenjujemo ideje. Moji najveći kritičari se smenjuju: ponekad sam to ja sama, ponekad moj urednik, ponekad moji probni čitaoci, zatim ponovo ja, itd.
Protagonisti romana „Novo poverenje“ nisu Eli i Kejden, već njihovi prijatelji Don i Spenser, ali paralele ipak postoje.
Još dok sam radila na „Novoj prilici“, znala sam da ću jednog dana morati da napišem knjigu o Spenseru i Don, jer sam vrlo brzo shvatila da između njih postoji nešto posebno. Mislim da apsolutno svi koji prvo pročitaju „Novu priliku“ žele da vide zaseban roman posvećen njima. Slično Eli, i Don je preživela mnogo toga i pokušava da pronađe novi put. Ona se posle neprijatnog iskustva zaklela da će se ubuduće držati podalje od muškaraca i zato joj Spenserovo udvaranje uopšte nije potrebno. Mesecima pokušava da ignoriše činjenicu da joj se Spenser dopada, ali onda saznaje nešto o njemu i shvata da je svako dalje opiranje besmisleno.
Kada ste znali da želite da postanete pisac? Da li je postojao konkretan „okidač“?
Od malih nogu sam volela da čitam. Više puta nedeljno sam odlazila u lokalnu biblioteku i redovno se vraćala kući sa gomilama knjiga. Prilično rano sam shvatila da želim da se bavim nečim što ima veze sa knjigama, a još kao dete sam imala posebne sveske u koje sam zapisivala razne ideje za priče i crtala (nažalost, krajnje trapavo) svoje junake. Pisanje sam ozbiljno počela da shvatam sa petnaest godina, kada sam pokušala da napišem svoj prvi roman. Nedavno sam u kompjuteru pronašla taj rukopis i moram priznati da sam se slatko smejala čitajući ga.
Svoju ljubav prema knjigama delite na različitim internet platformama i čini se da ste čitalačkom groznicom već zarazili hiljade mladih ljudi. Šta je, po Vašem mišljenju, najbolje u vezi sa društvenim mrežama?
Kada sam išla u školu, imala sam utisak da sam jedina osoba na svetu koja obožava knjige. Osećala sam se jako usamljeno jer gotovo niko iz mog okruženja nije delio moju naklonost prema čitanju. Mislim da je zaista sjajno što sada na internetu postoje ogromne zajednice čitalaca koji razmenjuju mišljenja, preporuke i iskustva. Danas ljudi poput mene više nisu usamljeni, jer zahvaljujući društvenim mrežama mogu da stupe u kontakt sa stotinama i hiljadama istomišljenika. Osećanje zajedništva, koje se rađa kada se sa drugima smejete ili plačete zbog neke priče, kada kritikujete piščeve odluke ili nestrpljivo iščekujete novi nastavak nekog serijala, nešto je jedinstveno i neprocenjivo.
Prve tri knjige ste objavili za vreme studija. Kako Vam je polazilo za rukom da balansirate između pisanja, studija i aktivnosti na društvenim mrežama?
Ako želite da za sve imate vremena, morate biti organizovani. Tokom studija sve je bilo podređeno rasporedu predavanja, a pisala sam u pauzama učenja. Svake nedelje sam računala koliko ću reči morati da napišem kako bih ispoštovala rokove. Za vreme raspusta sam nastavljala da ustajem rano ujutru i pisala po ceo dan. Tvitovala sam i pisala blog u pauzama, kad god bi mi se ukazala prilika. Situacija se znatno poboljšala kada sam diplomirala.
Kada možemo očekivati Vašu sledeću knjigu?
Uskoro. Upravo doterujem novi rukopis, ali to je sve što trenutno mogu da otkrijem.
Izvor: lesejury.de
Prevod: Jelena Tanasković