Intervju sa Nilom Gejmenom: „Bilo je mnogo, mnogo zabavnije dok sam bio potpuno nepoznat“

Nil Gejmen nosi istu odevnu kombinaciju još od 1987. godine. Povremeno promeni crnu majicu ili jedan talasasti crni kaput zameni drugim talasastim crnim kaputom, ali osnova ostaje ista. Sa neurednom crnom kosom i daškom poremećenosti, Gejmen je imao lični brend mnogo pre nego što je sam izraz „lični brend“ postao fraza. Skoro da je to dovoljno da ga oduševi. Skoro.

Našli smo se u hotelu „Kovent garden“, gde Gejmen odseda tokom londonskog dela promocije nove knjige, i pošli da nešto pojedemo. Na putu do restorana, prošli smo pored „Zabranjene planete“, ogromnog skladišta stripova i suvenira za fanove na aveniji Šaftesburi. Rekao sam mu da imam ideju. Umesto da mu postavljam pitanja, zašto ne bismo ušli unutra i on bi mogao stane kraj jedne police sa stripovima. Samo tako da stoji i bude Nil Gejmen. Samo da stoji i vidi šta će se dogoditi. A ja ću se sakriti negde i posmatrati. Biće to sjajno.

„Mrzim te“, rekao mi je.

Intervju se za sad odlično odvija.

Gejmen je verovatno najpoznatiji autor fantastike na svetu. Internacionalno poznati autor „Nikadođije“, „Koraline“, „Američkih bogova“, „Zvezdane prašine“ i mnogih drugih knjiga, stripova i filmskih adaptacija je bogat, poznat i oženjen rok zvezdom. Ima milione posvećenih fanova koji udišu svaku njegovu reč kao da je vazduh. Osvojio je sve postojeće nagrade za naučnu fantastiku, fantastiku i dečju književnost, uključujući i nagrade „Hugo“, „Nebula“, „Brem Stooker“ i „Lokus“ i to po nekoliko puta. Vreme provodi putujući po svetu, odsedajući u nekoliko kuća koje poseduje i luksuznim hotelima. Slavljen je svuda i potpisuje neverovatan broj knjiga gde god da ode. Gotovo uvek je umoran i ima problem sa prilagođavanjem novoj vremenskoj zoni u kojoj se našao. I gde god da je u svetu, koje god da je vreme, uvek se može pojaviti neko sa papirom i olovkom, ili šoljicom čaja.

I je li to najbolje što se može postići kao pisac?

„Ne“, kaže Gejmen. „U tome ima mnogo problema, posebno u vezi sa pisanjem. Trenutno pokušavam da shvatim kako da se vratim pisanju. Da ne budem šta god da sam sada. Putnik, potpisivač, promoter, govornik, predavač. Tražim novi način da se vratim tome da budem samo pisac jer ima toliko stvari koje uključuju kontakt sa drugim ljudima i zanimljivije su od sedenja u sobi dok pišem, sam sa sobom.“ Zatim mi govori kako nije slučajnost što je „Okean na kraju puteljka“ napisan u vreme kada je njegova supruga, Amanda Palmer, snimala album.

„Da li je to najbolje što se može u pogledu krajnje koristi? Da, pretpostavljam da verovatno jeste. Zanimljivo je biti bogat, na primer. Ali u svakom ozbiljnom smislu, iz moje perspektive, ja sam isprazan. Nemam nikakve skupe hobije, niti skupe sklonosti. Osetio sam se bogatim u trenutku kada sam shvatio da uvek mogu jesti u restoranima i ne brinuti koliki će račun biti na kraju. A to je bilo pre dvadeset godina.“ Danas, Gejmen ima svoju dobrotvornu organizaciju koja dodatnu zaradu od njegovog rada pokušava da deli „razumno“.

Prešao je dalek put od istočnog Grinstida, odakle potiče. Odrastao je u gradu u zapadnom Saseksu, najstariji od troje dece, i provodio vreme u crkvenim školama potpuno obuzet fantastikom i horor romanima – navodi Majkla Murkoka, Rodžera Zelaznija, Ursulu K. Legvin, K. S. Luisa i H. F. Lavkrafta kao početne uzore. Već je bio u braku sa Meri MekGret i dobio prvo od troje dece kada je počeo da „uči zanat“ kao novinar sredinom osamdesetih. Ali novinarstvo je bilo samo vežba za pisanje priča, koje su od početka bile sastavljane sa delikatnošću koja neguje bogatu i snažnu igru mašte. Stiven King je za Gejmena rekao da je „riznica priča“ dodajući da smo „srećni što ga imamo u bilo kom obliku“.

Gejmen je prvu kratku priču objavio 1984. godine, a stripovi „Sendmen“ su njegov rad doveli do svetske publike. Sada, više od 25 godina nakon objavljivanja prvih, pojavilo se novo izdanje „Sendmena“. Elektronsku knjigu objavio je 21. novembra što je pedeseta godišnjica „Doktor Hua“, za koji je napisao nekoliko epizoda koje su osvojile mnoge nagrade. Izgleda da samo neko ko je odrastao kao obožavalac serije može imati toliko istančan osećaj za ono što usrećuje druge obožavaoce.

Vratili smo se na čaj u biblioteku Gejmenovog hotela. Soba je obložena drvetom i vatra gori u kaminu pa prostorija deluje kao da je iz dečje emisije u kojoj voditelj čita priče, a u tome mu pomaže druželjubiva lutka. Nema lutke, ali tu je zamena u vidu ljubaznih konobara koji nam donose neverovatno ukusne biskvite. Stiče se utisak da je Gejmenov život prepun neverovatno ukusnih biskvita.

Kada je pojeo dovoljno biskvita i popio dovoljno čaja, Gejmen je spreman za razgovor. Šarmantan je i vickast, govori polako, mekim glasom, kao neko ko je naviknut na to da živi od pričanja priča i to da ih ljudi sa pažnjom slušaju. Kada pripoveda – zapravo biva intervjuisan, ali neko sa njegovim iskustvom to pretvara u neku vrstu pripovedanja – Gejmen je neodoljiv. Ali ne sve vreme. Ponekad, između anegdota, oči mu odlutaju i gleda nešto u daljini, na samoj ivici vidokruga. Glas mu se polako stišava i nastaje tišina i Nil Gejmen je... negde drugde.

Ne bi bila istina da kažem da nikada nisam sreo ljude koji su toliko očigledno odlutali iz svojih misli da vide ljude oko sebe kao senke. Upoznao sam takve ljude, ali su uglavnom bili usamljeni tinejdžeri, brilijantni akademici, psihijatrijski bolesnici ili kombinacija ove tri navedene grupe. I tada shvatite da je, više nego o bilo čemu drugom, Gejmenov rad uglavnom o bekstvu i prija onima koji žele da napuste sopstvene živote. A to su, na ovaj ili onaj način, gotovo svi ljudi.

Gejmenove najuspešnije knjige koriste osnovni šablon. Ispod svakodnevnice i dosade, krije se mračan drugi svet i obični ljudi – izgubljeni, usamljeni ljudi – mogu ga pronaći ako su dovoljno hrabri ili imaju sreće. Običan kancelarijski radnik prolazi kroz vrata u svet steampunk gangstera i drevnih legendi, skriven ispod Londona. Bivši osuđenik nađe se na putu na kom su svi bogovi Amerike stvarni. Mladi farmer preskače ogradu i ulazi u čarobni svet kako bi svojoj dragoj doneo komad zvezde. Devojčica koju su roditelji zapostavili nalazi put u paralelni svet gde roditelji umesto očiju imaju dugmad. Dečaka koji je izbegao masakr odgajaju duhovi na groblju.

Bekstvo. Avantura. Magična vrata u zidu koja vam dozvoljavaju da napustite svoj život i uđete u neki novi. Gejmen ima savršen recept i niko to ne radi bolje od njega. Nije ni čudo što ga čitaoci vole kao da je droga.

Drugi autori fantastike i stripova koji se smatraju Gejmenovim savremenicima – Voren Elis, Čajna Mjevil, Alan Mur – ipak imaju politički plan, koliko god on bio skriven. Osim ponekog učešća u početnim aktivnostima pokreta za prava LGBT zajednice, Gejmenov rad je isključivo o bekstvu. To ga je verovatno i učinilo spektakularno popularnim u devedesetim i dvehiljaditim: u vreme kada je ljudima dozvoljeno da sanjaju o tome da imaju drugačije živote, ali ne i kako da promene sopstveni. Bila su to vremena kada su mladima bile potrebne priče kako bi preživeli. Potrebne su nam i danas.

„Ljudi me često pitaju ’šta mislite o činjenici da je to što pišete u osnovi eskapizam’ i ja im kažem ’za mene je najvažnija stvar to što nema ničeg lošeg u eskapizmu’. Nekom ko se nalazi u teškoj ili nemogućoj situaciji ponuđena su otključana vrata ka nečemu drugom, i on može ući u taj svet i izaći iz njega, i može zaista pobeći. I ne samo da mogu pobeći, nego dok su u tom svetu, mogu učiti nove stvari, skupljati znanje, opremu i oružja koja kasnije mogu poneti nazad u svoj zatvor i učiniti ga boljim. To je dobra stvar. Nema tu ničeg lošeg“, kaže i zatim citira Tolkinov aforizam: „Jedini ljudi koji su protiv bekstva su oni koji upravljaju zatvorima“.

Dva romana koja su objavljena 2013. godine su varijacije na tu temu. Prvi, „Okean na kraju puteljka“, je horor priča za odrasle o usamljenom dečaku, zaljubljeniku u knjige, koji odrasta u Saseksu i nalazi drevno čudovište u dnu komšijske bašte, a drugi, „Srećom, mleko...“, je dečija knjiga o ocu koji izmišlja neverovatne priče o tome zašto se toliko dugo zadržao u prodavnici. Otac, kako ga je ilustrovao Kris Ridel, veoma podseća na Nila Gejmena.

„Sećam se kako me je jednom moj sin Majk, dok sam tokom večere pričao podužu maštariju o ko zna čemu, gledao i rekao: ’Ti izmišljaš stvari. Zašto uvek izmišljaš stvari?’ Odgovorio sam mu: ’Zato što ti je to kupilo ovu večeru!’“ Smejao se. „Ali to je istina. Imam neverovatnu sreću da živim u svetu u kom još od dvadeset prve godine sve što sam pojeo, gde god da sam živeo, svaki novčić, podizanje dece, sve sam to postigao zahvaljujući izmišljanju i pisanju.“

Nije to bio prvi put da Gejmenovo delo sadrži elemente koji se odnose na njega i njegov život. „Srećom mleko...“ u sebi ima pirate, vampire i stegosaurusa koji putuje kroz vreme u balonu sa toplim vazduhom, ali je u suštini priča o ocu koji ponekad previše izmišlja. Mnogi čitaoci ranih izdanja „Sendmena“ primetili su koliko je glavni junak – Morfeus, Kralj Snova – nacrtan kao strip verzija Gejmena, sav bled, mršav i neshvaćen, sa neurednom kosom. Gejmen je sebe opisivao kao Kralja Snova još mnogo godina nakon završetka „Sendmena“.

Gejmen je majstorski pripovedač, ali priča za koju je sada plaćen polovinu vremena je ona o samom Nilu Gejmenu. Nije to njegova krivica. Mnogi pisci zamišljaju sebe kao globalni brend sa armijom publicista i fanova koje treba zadovoljiti, ali mali je broj onih koji zaista očekuju da će to ostvariti. Gejmen nije jedini uključen u sliku njega kao pripovedača. Njegovi izdavači su takođe uključeni. Ali najviše od svega, uključeni su njegovi fanovi.

I to kakvi fanovi. Gejmen je možda i najvoljeniji autor na svetu. Gejmen je uvek na Tviteru, komunicira sa fanovima, piše blog i održava romansu na daljinu sa suprugom Amandom – koja ima sopstvenu armiju fanova.

„Stvar je u tome da je, gde god da ste, uvek isto – bilo da ste u Moskvi ili na Filipinima, u Brazilu ili Americi, obožavaoci su svuda isti. To su ljudi koji su pročitali nešto što ste napisali i to ih je dotaklo, ili im promenilo život, ili im je otvorilo vrata ili prozor i pokazalo svet koji možda drugačije ne bi videli, i zato im je sve to važno.“

„Kada sam bio mladi pisac, ljudi su mi se javljali rečima: ’Vaš lik Smrt, u 'Sendmenu', me je dotakao zbog smrti mog sina/brata/supruga/dede’. Pomislio bih da je to veoma lepo, ali ga nisam stvorio u tu svrhu. Ako je to postigao, to je sporedni efekat, ne mogu preuzeti zasluge za to.“

„Sada kada ovo radim dovoljno dugo, došli smo do čudne treće faze. Nailazim na prelepe, odlučne mlade žene koje mi govore kako im je 'Koralina' spasila život, kako im je pomogla u kasnom detinjstvu. To je bila knjiga koje su se držale. Naučila ih je da budu hrabre. Ponekad bih čuo i priče o tome kako im je knjiga pomogla u vreme kada su bile zlostavljane. Ovakve stvari su zapravo velike i važne. Dati ljudima alat. Umni alat koji mogu da koriste da se izbore sa stvarnim problemima.“

Sećam se kako sam čitao Gejmenove stripove u pubertetu i iznova shvatam da je za ljude koji se nalaze u situaciji praktične nemoći – na primer, očajna deca – najbolja stvar koju mogu da zamišljaju upravo putanja bekstva.

Gejmenu su se obratili ljudi iz „Ginisove knjige rekorda“ kako bi ga uključili na listu kao pisca sa najviše potpisanih knjiga. Odbio ih je, ali procenjuje da je na turneji za „Okean na kraju puteljka“ potpisao više od 75 hiljada primeraka, što je, kako sam pred njim primetio, više napisanih reči nego što ih ima u samoj knjizi. Nil je jednom tvitnuo sliku sebe nakon sezone maratonskog potpisivanja kako sa bolnim izrazom lica gura ruku u kantu leda koju mu je neko doneo. Deluje kao da je sebe doveo u jednu od onih „pazi šta želiš“ priča.

Gejmen ima gomilu anegdota o svom detinjstvu i odrastanju u istočnom Grinstidu, ali najčešće odgovara samo na nekoliko pitanja o tome i to sa dobrim razlogom. Njegovi roditelji su bili veoma važni članovi sajentološke crkve u Britaniji, dok on nije više član. Delovi intervjua sa veoma mladim Gejmenom koji objašnjava način funkcionisanja mitologije te crkve mogu se naći na internetu, ali kao odrastao obično prekida intervjue ukoliko se ta tema pomene. Upozoren sam da ima tu naviku.

Ali ipak sam ga pitao. Postavio sam pitanje o tome da li je odrastanje u toj crkvi dalo Gejmenu sklonost ka fantastici, ka snazi mita. Napravio se da nije čuo pitanje, i ljubazno mi ispričao umesto toga kako je bio oduševljen pričama koje je otkrio provodeći vreme sa svojim rođacima Jevrejima na severu Londona. Priča mi kako je proveo većinu svojih školskih dana čitajući, sa čime većina njegovih čitalaca može da se poistoveti, uključujući i mene samog.

„Roditelji bi me ostavili u lokalnoj biblioteci na putu za posao. Nekada bih poneo sendviče, najčešće nisam. I onda bih čitao dok se biblioteka ne zatvori u šest popodne. Bilo me je sramota sendviča jer sam morao da izlazim da bih jeo u parku, naravno nije bilo dozvoljeno jesti unutra. Bila je to mala biblioteka na London Roudu koja je odavno zatvorena. Kada bih bio u školi, a stvari i život postajali nepodnošljivi, govorio bih da imam jake glavobolje i bio poslat u tu malu biblioteku. Dobijao bih po sat i po, dva da provedem tamo.“ Prijatelji iz Gejmenovih školskih dana, uključujući i članove pank benda u kome je bio, potvrdili su da je bio neprestano odsutan, čitao je – bežao je.

„Bio sam ljudsko biće 1976. godine i svako je bio član nekog pank benda“, kaže Gejmen uz osmeh. „Pevao sam. Prvobitno smo se zvali 'Chaos'. Sa 'C'. Umeli smo da spelujemo. Dobro je izgledalo u logou.“

Bend je trajao nekoliko meseci do „prvog momenta kada je neko bacio punu limenku piva meni u lice i morali su da me odvedu u bolnicu na ušivanje brade. Sećam se jednog čoveka koji je gurao invalidska kolica kako govori: ’Vidi ovog lika, ubili su boga u njemu. Pogledaj mu oči!’ A onda je drugi rekao: ’Ne, mislim da nosi šminku na očima’.“

U izlogu „Zabranjene planete“ stoji prva knjiga mladog pisca fantastike, a kraj nje je velika slika autora koji deluje zamišljeno i kao da je sa druge planete, sa neurednom crnom kosom, zagnjuren u svoj veliki crni kaput. Pogledam u portret pa u Nila Gejmena pa ponovo u portret.

„Pogledaj“, kažem mu. „Pogledaj šta si uradio.“

„Izvinjavam se, ali nije moja krivica“, govori i teatralno se skuplja u svom velikom crnom kaputu.

Ali jeste kriv, i te kako! Bar od kraja devedesetih, Gejmenova karijera bila je uzor većini autora fantastike, kao i hiljadama onih koji rade u okviru kreativnih industrija, a imaju oko za čudnovato. „On je pametan, čini da se stvari dogode“, kaže spisateljica i kritičarka Roz Kavini, koja poznaje Gejmena od trenutka kada je stupio na londonsku književnu scenu kao unikat u gomili kopija. „Podiže sve oko sebe na viši nivo“, dodaje. „Čitajući Nila učite da volite gotovo sve likove. Dovoljno je nemoralan da ima meko srce za veoma loše ljude, bez umanjivanja toga koliko su loši. Voli njihovu razdraganost.“

Ulice kojima šetamo su iste one kojima je Gejmen lutao sa Kavinijevom i drugim neogotskim piscima i autorima stripova pre više od pola života. Da, jeste nostalgičan prema tim mirnijim danima, kada je morao da se dokazuje.

„Postoji ta uvrnuta opasna zona u koju upadneš i u kojoj urednici nemaju nikakvu moć, jer ono što žele je tvoje ime na njihovim knjigama ili šta god. I tako, napišete kratku priču i predate im je, niste sigurni da li je dobra ili ne. A svi vam govore: ’O, ovo je sjajno, mnogo Vam hvala’.“

„Bilo je mnogo, mnogo zabavnije biti potpuno nepoznat, kada su vam ljudi govorili: ’Bože, ovaj momak je dobar’.“ I na trenutak, možete videti da je još uvek tu ta velika glad koja razdvaja umetnika od legende. Nil Gejmen je od sebe stvorio legendu koja sada živi sopstveni život. Pitanje je šta će sledeće odlučiti da uradi.

Izvor: newstatesman.com