Intervju sa Rejčel Kušner, autorkom „Marsove sobe“

Romi, glavna junakinja romana „Marsova soba“ Rejčel Kušner, primećuje: „Ženu koja izgleda jeftino ne mora niko da poštuje, zato ona ima određenu vrednost, jeftinu vrednost“. Jeftine transakcije nalaze se u središtu ovog romana koji ispituje najniže slojeve američkog društva. Od ekonomskih i rasnih nejednakosti koje guraju ljude u prostituciju, svet droge i zatvor, preko otrovne sredine u kojoj žive siromašni do bolnih trgovina koje ljudi sprovode svakodnevno – prijaviti nasilje ili izbegavati policiju? Platiti kiriju ili odbiti klijenta? – svet muškaraca i žena koji nam oslikava autorka je potresan koliko i grčke tragedije. Napisan iz nekoliko perspektiva, „Marsova soba“ je poseban, bogat roman koji je izuzetno složen, ali se ipak čita veoma lako. Poprilčali smo sa Rejčel Kušner o ovom romanu, kazneno-popravnom i hraniteljskom sistemu u Americi, humoru i ozbiljnosti, krivici i nevinosti.



Vaši romani se uvek bave velikim temama – od kolonijalne istorije preko italijanske politike i savremene umetnosti do zatvora koji su sada u fokusu romana. Da li ove priče potiču iz Vašeg interesovanja za ove važne teme ili počinjete od glavnog lika pa oko njega gradite priču?

Reč je o prvoj navedenoj stvari – mislim da sve potiče iz mojih interesovanja. Osećala sam da postoji prirodna povezanost između mog života i tema o kojima sam birala da pišem. Kada je reč o ovoj knjizi, 2012. godine sam odlučila da saznam što je više o moguće o pravosudnom sistemu Kalifornije, delu zemlje koji ima neverovatan broj zatvorenika. Oduvek me je zanimao život zatvorenika i na kraju je bilo prirodno da sve to pretočim u roman.

Kada su u pitanju likovi, uvek je reč o glasu ili tonu. Kada dođem do tona knjige, mogu da počnem sa pisanjem. U prvom poglavlju, kada je Romi u autobusu, imala sam poteškoće da pronađem potreban ton i mislim da mi je trebalo dve godine da ga napišem. Ton je važan jer se u njemu nalazi priča, osnova svega na čemu će se ostatak romana graditi.

Igranjem u klubu „Marsova soba“, Romi je žena koju objektivizuju i monetizuju, a često je i žrtva nasilja. Tako je kasnije i u zatvoru, pa možete čak posmatrati koliko su ova dva mesta slična. Iako roman ne povlači jasne paralele, zanima nas kako ste konceptualizovali odnos između striptiz kluba i ženskog zatvora?

Vau. Bila bih presrećna da me ljudi shvate toliko ozbiljno, ali mislim da roman može da podstakne razgovore o ozbiljnim savremenim i društvenim problemima. Ipak, nisam o tome razmišljala dok sam pisala – istina je da mi nije ni palo na pamet da su zatvor i striptiz klub toliko slična mesta. Razlog verovatno leži u tome što sam se fokusirala na specifičnosti ova dva mesta koja su mi, na određene načine, poznata.

Nije sve toliko crno-belo u industriji seksa, ako igranje u krilu računate u takav posao. Nije to prostitucija, drugačije je. Mnoge pametne žene se bave tim poslom jer tako mogu da zarade mnogo novca, a ne zahteva da se potpuno odreknu dostojanstva. Kako Romi primećuje u romanu, muškarci misle da su u tom odnosu oni iznad žena, a one smatraju da je obrnuto. Mislim da nema odgovora na pitanje ko je u ovoj situaciji iznad koga jer su žene, očigledno, svedene na nešto što je po mom mišljenju izuzetno unižavajuće, ali je ovde pitanje kome se nanosi veća šteta. Za muškarce je ta šteta samo materijalna.

Zato mislim da stvari u toj postavci nisu toliko tmurne kao u zatvoru. Jednom kada se nađete u zatvoru, nemate više svoj glas, za razliku od žena u striptiz klubu koje kada uđu u svlačionicu, mogu da probude zabavnu verziju svoje ličnosti. Zatvor je, kako je to u predivnoj knjizi „Asylums“ rekao Erving Gofman, mesto gde vam se oduzima identitet. Na takvom mestu gde postoji duboko kontrolisan način grupnog života, ne možete nositi sjaj sopstvene posebnosti. Oduzimaju vam odeću, nemate sredstva da održavate kosu ili bilo kakvu šminku. Ali nije reč samo o tome – nemate privatnost. Ne možete da uradite ništa bez nadzora, potpuno ste podvrgnuti beskrajnom nizu pravila.

Postoje sličnosti između ove priče i serije „Narandžasto je novo crno“, kako u temama, tako i u promeni perspektive. Kako smo tamo videli, a toga ima i u romanu, može li zatvor da postane neka vrsta uvrnuto zabavnog mesta gde se žene osnažuju i postaju udružene? Likovi i situacije su istovremeno nepodnošljivo užasni, ali i neverovatno zabavni – ima nečeg perveznog u tom spoju. Da li ste kroz humor mogli da dublje pristupite istinama o zatočeništvu i zatvorskom sistemu?

Hvala Vam što ste primetili humor, na to sam posebno ponosna. Kada sam počela sa pisanjem, shvatila sam da ako ne nađem način da ga učinim zabavnim, neće funkcionisati. Jedini način kod ovakvih stvari je da pronađete duh u potpuno užasnim uslovima zatvora. Ljudi su uvek ljudi i pronalaze načine da žive u svim uslovima.

Mnogo vremena sam provela u razgovorima sa osuđenicima i ne kažem da se u zatvoru odlično provode, to nikako, ali sam kod njih tragala za trenutkom kad se otvore pukotine i izbije pozitivna energija. Jednostavno, morao je da postoji i zabavni aspekt romana.

Nije svima prijatno zbog smeha u ovoj knjizi jer ljudi žele da se prikaže ozbiljnost ove teme. Ali ja ne volim umetnost bez humora. Zapravo je ni ne poštujem. Najžešći pisci poput Selina i Tomasa Bernharda su takođe i izuzetno zabavni. Mnogo više poštujem pisce višeslojnih dela, a jedan od tih slojeva je i humor. Lično najviše cenim crni humor. Bez njega, nekako imam utisak da pisac nije odradio svoj posao u potpunosti.

Vaš demokratski pristup likovima je neverovatan jer čak i najužasnijim ubicama pružate priliku da imaju drugu stranu ličnosti. Na nekin način je to frustrirajuće jer ljudi žele da zločinci budu kažnjeni, ali je svakako reč o višeslojnom prikazivanju ideja o krivici i ljudskom ponašanju. Da li je ovaj egalitistički pristup rezultat Važeg rada u kaznenom sistemu?

Možda je to pre proizvod mog rada kao osobe nego kao radnika kaznenog sistema. Jednostavno, ovo je putovanje na kom sam provela šest godina. Morala sam veoma duboko da razmišljam o tome šta se i zašto događa u našem društvu, da mislim o pojedincu, pa tek onda o strukturama koje se kreću od slučaja do slučaja.

Pitanje krivice postaje nevažno kada pogledate ko ide u zatvor. Uglavnom su to veoma siromašni ljudi. Ako je adekvatan mehanizam odlučivanja „krivica ili nevinost“, da li to znači da je razlog zbog kog ja nisam u zatvoru zato što sam dobra osoba? Ne. Razog je to što sam osoba iz srednje klase. U buržoaskom, kapitalističkom društvu kakvo je naše, najverovatnije će u zatvoru završiti neko iz problematičnog nižeg sloja.

Shvatila sam da me osa nevin-kriv neće odvesti do istine. Želim da posmatram, želim da znam, i očigledno želim da budem advokat krivih. Ljudi u Kaliforniji najčešće ne odlaze u zatvor zbog droge već, kako to država smatra, zbog „ozbiljnih, nasilnih prestupa“. U okviru toga želim da razmišljam o životima ljudi. Šta im se desilo? Zbog čega je došlo do toga da počine takve zločine?

Takođe, kada Romi razmišlja o svom sinu Džeksonu, kaže: „Dala sam mu život. To je velika stvar. To je suprotno od ničega, a suprotno od ničega nije nešto, već je sve.“ To je izuzetno snažna, prelepa izjava koja rastužuje jer je sada to predivno dete u hraniteljskom sistemu koji je izneverio toliko likova u romanu. Gde će on biti za dvadeset godina? U zatvoru takođe?

U zatvoru sam upoznala mnogo ljudi koji dolaze iz hraniteljskog sistema. Kada u tom sistemu jednom postanete problem – nisam stručnjak za tu oblast, ovo su zaključci iz tuđih priča – jednostavno vas prebacuju iz jedne institucije u drugu. Ako uradite nešto loše u hraniteljskom domu, prebacuju vas u grupne domove. Ako i tu zgrešite, idete u popravni dom za mlade. Nekoliko problematičnih zatvorenika mi je reklo da je popravni dom na mnoge načine trening za život u zatvoru.

Stvari koje naučite da radite dobro u zatvoru vam nimalo ne pomažu da postanete slobodna osoba, a u stvari vas sprečavaju da razumete kako se živi u slobodnom svetu. Na nekin način, ljudi koji rano završe u institucijama ostanu osuđeni na njih. Poznajem nekolikoa advokata koji su radili za organizaciju „Pravne usluge za zatvorenike sa decom“. Scenario koji sam koristila u knjizi kada Romi gubi starateljstvo nad sinom je veoma čest u stvarnom svetu.

Izvor: powells.com
Prevod: Dragan Matković