Da li je Vaš roman „Magični teatar ljubavi i smrti“ inspirisan nekim stvarnim kriminalističkim slučajem, ili je radnja potpuno izmišljena?
Meni se dopada misao da postoje „knjige za nalaženje“ i „knjige za gubljenje“ (naravno, uz one – prilično retke – koje su i jedno i drugo, i one – mnogo brojnije – koje nisu ni jedno ni drugo). Kriminalistički romani su prevashodno „knjige za gubljenje“. Ali da bi to „gubljenje“ bilo stvarno kvalitetno, mislim da je usput potrebno odbaciti „višak stvarnosti“, onaj koga, u manjoj ili većoj meri, ima u svačijem životu. Zato ja svesno biram da radnja bude potpuno izmišljena.
Koliko se u pisanju služite novinskim člancima, crnom hronikom i kuriozitetima iz štampe uopšte?
Umetnost, naravno, može da imitira život koliko god hoće, a pretpostavljam da mera imitacije zavisi od toga „šta je pisac hteo da kaže“. Ja stvarno ne želim ništa „da kažem“, samo pokušavam da napravim nešto između ekstazija i bensedina u zdravijoj formi. Zato je imitacija života u mojim romanima donekle „stilizovana“, a upotreba delića „stvarnog života“ koji mogu da se nađu u štampi zavisi od toga koliko mogu da se uklope u takav koncept: članak o vudu magiji ili egzotičnim otrovima – naravno! Članak o poskupljenju struje ili, recimo, privatizaciji – radije ne (osim ako, kojim slučajem, žrtva nije tajkun nađen u svom džakuziju).
Ko je Andrej Avakumović? Da li on liči na neki od postojećih detektivskih likova? Zašto ste ga smestili baš u Beograd a ne neku drugu prestonicu?
Andrej Avakumović je jednim delom moj alter ego: delimo neka iskustva, zatim moral, i skoro kompletan ukus. Ali on je istovremeno mačo tip i samotnjak, što je rezultat mog afiniteta prema starim „tvrdim“ detektivima tipa Filipa Marloua ili Majka Hamera (mada se manje bije, što ne znači da ne ume). Sve u svemu: Beogradu je bio potreban privatni detektiv i želela sam da on bude moj poklon gradu, poklon od nekoga koga je taj grad odgajio i ko, stoga, iz prve ruke zna kakav detektiv mu po prirodi stvari sleduje.
Šta Vam je važnije u detektivskom romanu: priča ili atmosfera? Koliko atmosfera romana utiče na čitaoca i razrešenje slučaja?
Meni je, naravno, kao i svakom dobrom i iskusnom čitaocu krimića važno i jedno i drugo. Priča i atmosfera su amalgam. U „školi“ ove vrste literature u engleskom govornom području postoji jedno pravilo: „Show, don’t tell“, što bi, kada je u pitanju atmosfera, značilo da je treba pokazati usput, kroz radnju, umesto da se ona eksplicitno i u detalje opisuje. To zahteva izvesnu veštinu, i ako je dobro urađeno, čitalac bi trebalo da atmosferu oseti stomakom.
Hoće li beogradski detektiv Andrej Avakumović Kum imati u budućnosti još slučajeva koje će razrešavati u Beogradu?
Ideja je da Kum nastavi svoju karijeru privatnog detektiva, jer mu je bilo krajnje vreme da se malo skrasi, i kada je u pitanju profesija, i kada je u pitanju lutanje po svetu. Upravo radi na svom novom slučaju kome je pozornica jedan rijaliti šou.