Intervju sa Vericom Vinsent Kol

– Kako ste odlučili da pišete detektivske romane? Čitalačka ljubav prema žanru, nešto drugo ili treće? Možete li navesti nešto više o sebi od onoga u predgovoru?

– Pod jedan je, naravno, moja ljubav prema žanru, još od nekih vrlo ranih dana. Mislim da ko se jednom stvarno „primi“ na njega – teško da ga ikada više napušta. Ja sam zato bila apsolutni „ovisnik“ o mesnim bibliotekama u svim krajevima grada u kojima smo živeli, i verovatno pročitala sve te vrste koje su se tamo mogle naći. I sećam se da sam, nešto kasnije u životu, strpljivo čekala da se na trafikama pojavi novi broj „Traga“, koji je, za divno čudo, objavljivao dobre krimiće uključujući one Eda Mek Bejna i Mikija Spilejna. A onda mi se, sa dovoljnim poznavanjem jezika, otvorilo tržište engleskog govornog područja koje je „roditelj“, kontrolor kvaliteta i nepresušni izvor onog najboljeg što postoji u žanru. Mislim da su mi knjige iz Britanske čitaonice, u ona teška vremena sankcija i svega ostalog što nas je zateklo, više pomogle da sačuvam mentalno zdravlje nego što bi moglo išta drugo. A ako se neko pita kako je to moguće evo objašnjenja: Moj glavni junak, kada objašnjava zašto voli krimiće kaže da je pravda deficitarno dobro kroz celu ljudsku istoriju, a da čovek, naravno, ima autentičnu potrebu za njom. A na kraju svakog krimića, sa pobedom dobrog momka, znači sa pobedom pravde, stiže dobro osećanje; koje je stvarno, makar pravda bila fiktivna. On dodaje: bolje fiktivna – nego nikakva. Ja se slažem.

Drugi činilac je, zapravo, sticaj okolnosti. Ja sam oduvek imala nekakvu latentnu želju da napišem roman (u školi sam smatrana za „talentovano dete“ i čak dobijala neke nagrade za pisanje, ako se dobro sećam na nivou grada), ali sam relativno rano zaključila da jednostavno nemam dovoljno strpljenja za tako nešto i da je bolje da se ne zanosim. Od ove zablude izlečila me je zapravo moja master disertacija, pre 10 godina (šteta što diploma beogradskog Pravnog fakulteta ne podrazumeva pisanje disertacije, jer onda bih se možda upustila u sve mnogo ranije). Ali u svakom slučaju, sklapanje „akademskog papira“ ipak mi je dalo ideju kako početi, od istraživanja do kreiranja, iz delova, celine koja ima smisla. A onda se jednog dana desilo da shvatim da sam stvarno počela da preterujem sa krimićima (za šest godina uspela sam da nakupim preko 500) i rešila da jednostavno „obrnem proces osmoze“ i zamislim da pišem disertaciju. Da nisam, imam utisak da bi počeli „da mi izlaze na uši“.

Ovde moram da dodam da su mi okolnosti išle na ruku: miran život u mirnoj zemlji, miran posao (vodim biblioteku Instituta za međunarodno pomorsko pravo na Malti) i muž koji deli moje interesovanje, podržava me, i zna da mi dâ dobar savet kada mi treba. A uz to ume da kuva, i to na nivou profesionalnog šefa (i mog glavnog junaka).

– Postoji ona stara izreka da muškarac prvo primjeti leš, a žena to i koliko dugo soba nije čišćena. Stoga nije čudo da ima toliko izuzetno uspiješnih žena pisaca detektivskih romana. Može li se Vaša pojava protumačiti kao potvrda pravila da su žene kao pedantna, vrijedna i intuitivna bića često bolji pisci žanra od muškaraca (Kristi, Mars, Džejms, Alingem, čak i Hajsmit...)?

– Žene su, po mom mišljenju, bolji pisci whodunita (oko za detalj, kao što kažete) i dosta su dobre kada su u pitanju psihološki trileri. Ali muškarci su ipak neprevaziđeni kada su u pitanju tzv. „hard boiled“ varijante, od Rejmonda Čendlera i Dašijela Hameta naovamo. Žena ne bi mogla da „porodi“ jednog Filipa Marloua, Sema Spejda ili Majka Hamera. Takvih kao oni, međutim, skoro više da nema. Senzibilitet sveta se menja, i s njim i privatni detektivi. Ovi današnji imaju više moralnih dilema i nemaju više samo kratke avanture sa fatalnim plavušama, nego kompleksne ljubavne veze zbog kojih povremeno pate, zdravstvene probleme i slično. I to je možda dobro. Ali meni ipak ti stari „tvrdi momci“ pomalo nedostaju, i zato sam i zamislila neke vrste kompromis: moji romani definitivno pripadaju podžanru whodunita, ali glavni junak Andrej Avakumović Kum je ipak „tvrd“ momak, neženja, svojevrsni cinik i priličan samotnjak. Ja to zovem „odjeci“ Filipa Marloua, koga nijedna žena ne bi htela za muža, ali bi ga svaka htela za prijatelja u nevolji, ili možda ljubavnika. I možda se zato Kum sviđa čitateljkama.

– Koji su Vaši uzori?

– Agata Kristi je, sigurna sam, uzor svakog pisca koji se upustio u pisanje whodunita, zbog toga što je neprevaziđena u tome kako da čitaocu ponudi clues – detalje u priči koji mu daju mogućnost da sam pogodi ubicu – a da ih istovremeno tako dobro sakrije da ih skoro niko, nikada ne uspeva da primeti. To je vrhunsko umeće (i apsolutni zahtev svakog pravog whodunita). No ona ima sjajne naslednice, kao sto su P. D. Džejms ili Elizabet Džordž, (koja, nažalost, kod nas nije prevedena). A što se autora čiste detektivske priče (tzv. PI romana) tiče to su, osim pomenutih klasika tog podžanra (u koje bih ubrojila i Roberta B. Parkera), za mene Dik Fransis i Džonatan Kelerman (takođe neprevedeni), prvenstveno zbog toga što imaju sjajne, kompleksne, psihološki savršeno zaokružene likove, što je za mene podjednaka atrakcija kao i fabule njihovih romana. I kada smo već kod likova, ja mislim da ih niko na svetu (uključujući mnoge proslavljene pisce „ozbiljne“ literature) ne pravi bolje od Džona Le Karea. Sa samo nekoliko kratkih, naoko „lakih“ poteza, on oslika lik za kome bi nekome trebalo nekoliko stranica i pitanje je da li bi mu i onda uspelo. Na tu temu on je za mene uzor sa velikim U.

– Drugi roman ste smjestili u svijet pozorišta. Na osnovu posvete na početku romana zaključio bih da imate iskustva iza pozornice?

– Moje iskustvo iza pozornice svodi se samo na igru. Godinama sam bila član folklornog ansambla KUD „Gradimir“, kome je knjiga i posvećena. Igra je takođe moja velika ljubav (nažalost, osim folklora i osnovnih ballroom varijanti, više teoretska nego praktična). Volim sve vrste igre, od fokstrota i valcera, preko džajva i kvikstepa do sambe i salse. Kada bih mogla ponovo da biram karijeru, mislim da bih bila profesionalna igračica koja u slobodno vreme piše krimiće. To bi bio savršen život.

– Koliko je pozorišni svijet Beograda/Srbije bio zahvalno nadahnuće za „Magicni teatar“, odnosno koliko ste nekih stvarnih događaja ili likova utkali u roman?

– U mom prvom romanu („Greh, gnev i grad“) na samom početku postoji kratko „obaveštenje“ da su, sa izuzetkom kafane „Kalenić“, sva lica, događaji i mesta plod mašte. To važi i za „Magični teatar“. Likovi mi se jednostavno „javljaju“, niotkuda, sa već gotovim fizionomijama i karakterima, ali oni ne liče ni na koga koga stvarno znam, lično ili posredno. A što se tiče događaja, ja se svesno trudim da u mojim pričama nema mnogo „naše stvarnosti“, bar ne one njene ružnije strane. Postoje, kako neko lepo reče, knjige za nalaženje i knjige za gubljenje (sebe, naravno), a krimići su knjige za gubljenje. A za kvalitetno gubljenje potrebno je, usput, izgubiti i višak stvarnosti.

– Vaše znanje o magiji je samo knjiško ili...?

– Magija je fascinantan subjekat, a tokom istraživanja može svašta da se nauči. Naravno, kao bivši advokat i pisac kriminalističkih romana – ne želim da dajem bilo kakve izjave na tu temu u pisanoj formi. (Ovo je, naravno, šala.)

– Da li je Kum oblikovan po nekoj stvarnoj osobi? Zašto privatni detektiv, a ne policajac, aktivan novinar, egzorcista, sveštenik, dokoni bogataš, karatista? Zašto detektiv, a ne detektivka?

– Mnogi su me pitali da li je lik Kuma baziran na nekoj stvarnoj osobi (naročito čitaoci ženskog roda, i to prilično radoznalo), pa tako zaključujem da mi je uspelo da on zvuči živo i autentično (i dovoljno atraktivno, mada očigledno nisam imala nameru da on bude lepotan), što me čini vrlo zadovoljnom. U poverenju – Kum je pomalo moj alter ego. Da sam muškarac, možda ne bih bila tako visoka (on ima 194 cm) i verovatno ne bih imala poveliki nos (nema ga niko u porodici), ali mislim da bih vrlo rado živela neki život sličan njegovom, slušala Monka dok blenem u Dunav, putovala i provodila mnogo vremena na sopstvenom splavu. I čitala krimiće, naravno. I sve to (sa izuzetkom krimića), u mnogo većoj meri nego što to mogu kao žena.

Rešila sam da će Kum biti privatni detektiv zato što je Beogradu, po mom mišljenju, bilo krajnje vreme da dobije bar jednog. On zapravo počinje kao čist amater, a onda otkriva u sebi sklonost, pa zašto da ne? On je bivši novinar sa „žicom“ za istraživačko novinarstvo (znači ima „kvalifikaciju“) ali nije preterano sklon priči (što je, za novinara, definitivno mana) a ima i izvesnih problema sa „sistemom“ i problem autoriteta. Nisam izabrala da bude policajac (mada su neki od najboljih likova detektivske proze zapravo policajci, npr. inspektor Dagliš P. D. Džejms, inspektor Linli Elizabet Džordž, inspektor Mors Kolina Dekstera, inspektor Renko Martina Kruza Smita) zato što bi to iziskivalo mnogo više „naše stvarnosti“ u priči a, kao što sam već pomenula, nju bih radije držala na distanci, koliko god je to, po prirodi stvari i priče – moguće.

Interesantno je pitanje zašto glavni lik nije detektivka. Možda zato što ja nekako ne verujem u te kick-ass varijante žena, kakve su, uglavnom, današnje fiktivne detektivke. Uostalom, mislim da je „feministički momenat“ u obe priče prilično zadovoljen likom Kumove pomoćnice Aline. Alina je bivša striptizeta i ima interesantnu životnu priču tokom koje je naučila poneki trik. To je čini dobrim detektivom, bez obzira na to što nije glavna junakinja. Ja mislim da dobar sidekick može da da lep doprinos detektivskoj priči, makar utoliko što omogućava da se mnoge misli glavnog junaka izraze kroz dijalog, umesto da se pribegne njihovim beskrajnim opisima. Zar Šerlok Holms i doktor Votson nisu najbolji primer?

– Jeste li imali ikada priliku da u stvarnom životu riješavate neki sitniji ili krupniji zločin? Kako biste se snašli u stvarnoj situaciji?

– Pitanje me pomalo asocira na situaciju kada je jedan novinar Agatu Kristi upitao da li je ikada u životu upoznala pravog ubicu. Rekla je: „Stvarno ne znam.“ Ja, hvala bogu, nisam bila u situaciji da rešavam bilo kakav zločin, ali je pitanje kako mislim da bih se u tome snašla vrlo interesantno. Mislim da bih se relativno dobro snašla. Kao što sam rekla, svašta može da se nauči kroz istraživanje, a višedecenijsko čitanje krimi literature i nešto kraće čitanje literature o krimi literaturi, u zbiru, moraju da proizvedu svojevrsno znanje. Postoje izvesna pitanja koja je neophodno postaviti, postoje izvesna „pravila igre“ koja treba ispoštovati. Sve je već izmišljeno. Postoji vrlo ograničen broj motiva i, analogno, ograničen broj zapleta u priči iza svakog zločina, bilo da je ona fiktivna ili stvarna.

– Srpska književnost do sada nije dala mnogo detektivskih ili kriminalističkih romana/pisaca. Kako sebe vidite na domaćoj književnoj sceni, postoji li neko čiji rad pratite?

– To što srpska književnost skoro da nema pisce kriminalističkih romana je vrlo razočaravajuća činjenica. Malo je poznato da je 1921. godine Miloš Crnjanski napisao detektivski roman pod nazivom „Podzemni klub“ (doduše pod pseudonimom Harald Johnsson, pretpostavljam iz marketinških razloga) a da je njegov izdavač „Knjižara Napredak“ iz Pančeva imala ediciju detektivskih romana. Znači postojale su „dobre namere“ da se na srpskom tržištu knjige dešava nešto na tu temu. A zašto se kod nas to nije „primilo“ meni stvarno nije jasno. Svojevremeno mi je jedan izdavač rekao da kod nas krimići idu slabije nego sve ostalo što se piše, ali ja sam svedok iz prve ruke da su sve te knjige koje sam pozajmljivala iz biblioteka (u dobroj meri su ih objavili hrvatski izdavači) bile vrlo „razgažene“. Zato moram da zaključim da je u pitanju samo relativno slaba ponuda: neki od najboljih pisaca nisu prevedeni, tako da su srpski čitaoci jednostavno ostali uskraćeni i nisu imali na čemu da naoštre zube i razviju pravi apetit za žanr. Pravo da se pročita, recimo, Dašijel Hamet (autor „Malteškog sokola“) je ista vrsta „ljudskog prava“ na planu kulture kao pravo da se pogledaju Hičkokovi filmovi. Ili pravo da se pročita Skot Turou, koji se u svetu smatra boljim autorom tzv. courtroom drame od Džona Grišama. Ako bi se ta situacija korigovala, tražnja za krimićima bi logično porasla i ja čvrsto verujem da bi se onda pojavilo i više domaćih autora. Pojavili su se širom sveta, pa zašto ne bi i kod nas? Englesko govorno područje nudi zaista dobre škole „zanata“ (pisanje bilo koje žanrovske literature je u dobroj meri zanat, koji treba poštovati i iz koga i pisci mainstream literature mogu mnogo da nauče) i verujem da bi, u kombinaciji sa talentom naših pisaca, to stvarno moglo da proizvede neka sjajna dela.

Što se tiče pitanja da li na domaćoj kniževnoj sceni postoji neko čiji rad pratim, moram, nažalost, da kažem da pratim vrlo površno, sticajem okolnosti, jer to što nisam „na licu mesta“ pomalo otežava stvar. Povremeno „uzmem uzorak“ da vidim šta se nudi. Iz onoga što sam uspela da „snimim u prolazu“, mislim da postoje sve šanse da postanem obožavalac Mirjane Ðurđević, i to ne samo zbog njene Harijete, nego zato što ona ima duha sa kojim bi, da živi na zapadu, verovatno bila na svim bestseler listama.

– Jeste li iznenađeni prijemom Vašeg drugog romana?

– Ne mogu da komentarišem prijem romana zbog toga što ne znam da li uopšte, u ovom trenutku, postoji dovoljno parametara za to. Roman je, zapravo, tek „krenuo na put“, s obzirom na to da još nije imao ni zvaničnu promociju (zakazana je za 9. decembar).

– Kakvi su vam dalji spisateljski planovi? Jeste li razmišljali o ubistvu na folk estradi?

– Treći roman iz serije je već napisan, prolazi kroz završnu fazu glancanja i lova na greške pre nego što ga ponudim izdavaču (whodunit, inače, daje mnogo prostora za greške, čisto logističke prirode). I zamalo da ste pogodili: nije u pitanju folk estrada, ali je u pitanju nešto iz sličnog vica: pozornica ubistva je jedan rijaliti šou. Samo da se zna, nije u pitanju ni Veliki brat, ni Farma ni Survivor. Taj šou kod nas još uvek ne postoji i ima nešto „lepše lice“ od pomenutih.