Ispovest književnog urednika

Kada sam kročila u svet izdavaštva, bila sam neiskusna dvadesettrogodišnjakinja čije se prethodno radno iskustvo zasnivalo na konobarisanju i stažiranju, što nikakve veze sa izdavaštvom nema. Svoje iskustvo sam počela da stičem od najnižih pozicija, učeći o izdavaštvu i uredništvu. Usput sam načinila mnogo grešaka – onakvih koje zabole ali vas učine boljim u onome čime se bavite. Probijanje u izdavaštvu (njegovom tradicionalnom obliku) naučilo me je da je Chicago Manual of Style naša Biblija, da su dobri kopirajteri zlata vredni i da se u svakoj knjizi, čak i u onoj najbolje uređenoj, provuče po koja štamparska greška.



Poslednjih 17 godina svog života sam provela u industriji u kojoj važe jedni od najsubjektivnijih pravila na svetu. Katkad volim taj subjektivni aspekt. Volim što je izdavaštvo kreativan izazov i što se ukusi čitalaca razlikuju. Međutim, učestvovala sam u ogromnim promenama koje su zahvatile ovu industriju u talasima, u ovih skoro 20 godina unazad, tokom čega smo mogli da uvidimo da izdavaštvo, koje je nekada bilo isključivo pod kontrolom elite, sada postaje poduhvat kog bilo ko može da se lati. Uspon samoizdavača dovelo je do toga da je potreba za urednicima veća nego ikada, mada, iskreno, otvorilo je i vrata tome da dela mogu biti izdata bez uredničkog zahvata, ali i da bilo ko sebe može nazvati – a i naziva – urednikom.

Nedavno me je stara klijentkinja obavestila da je svoj rukopis dala na uvid uredniku koji joj je rekao da mu je potrebno još uređivanja. Igrom slučaja, taj urednik je bio slobodan za aganžman. Na ovakav scenario možete naići s vremena na vreme, i u zavisnosti od autora i urednika u pitanju, katkad sam se osećala krivom ili da sam nešto zgrešila, dok sam se u drugim osećala besno i ratoborno. Danas imam dovoljno iskustva da mogu da budem sigurnija u to koliko je projekat na kom sam radila spreman za objavljivanje. U pomenutom slučaju sam znala da je knjiga prilično solidna, i umesto da se potresem dobro sam promislila. Oslušnula sam sebe, tražila inspiraciju u godinama uređivačkog iskustva, što je dovelo do toga da bujica priznanja ispliva na površinu:

Priznanje prvo: Skoro pa sam iznova napisala celu knjigu pošto je rukopis koji sam dobila bio loš. Knjiga se bavila onim što je u tom trenutku bilo zanimljivo javnosti, pokrivala je tabu teme i u nekim poglavljima eksplicitno govorila o tome. Pokušala sam da je spasim, što sam bolje umela, a na kraju pustila da se objavi, iako autorski trud nije bio na zavidnom nivou. Ova knjiga je dobila najviše nagrada od svih na kojima sam ikada radila.

Naravoučenije: Uspeh nekog književnog dela ponekad je zasnovan na tematici kojom se bavi, iako stil pisanja možda ne zadovoljava kriterijume.


                  
Priznanje drugo: Nisam verovala sopstvenom sudu o rukopisu koji mi se istinski dopao. Dozvolila sam da drugi, manje iskusni, urednik iskaže svoju procenu, zato što je autorka želela da čuje još jedno mišljenje. I dan-danas smatram da je procena bila pogrešna i previše kritična. Tu procenu sam podelila sa njom, smatrajući da smo dovoljno bliske. Autorka se osetila poraženo i odustala od rada na knjizi na neodređeno.

Naravoučenije: I urednici su ljudi. Možemo se dosta zbližiti sa autorima sa kojima sarađujemo, dok čitaoci imaju različite ukuse. Kritička procena možda ima veze sa izvedbom, ili može poticati od toga da urednik jednostavno nije zainteresovan za temu o kojoj pišete, za vaš stil pisanja ili nešto treće.

Priznanje treće: Imala sam klijentkinju koja je toliko bila opterećena novcem da sam se pri svakom sastanku osećala nelagodno. U naporu da joj uštedim novac, nehotice sam stvorila još više posla nego što je bilo nužno, da bismo na kraju ponovile ceo proces jer su, nakon prve odobrene verzije, beta čitaoci (čitaoci koji prvi imaju priliku da pročitaju knjigu) uputili kritiku da je rukopis previše lagan.

Naravoučenije: Urednici se ponekad emotivno upletu u proces i mogu preuzeti teret svog klijenta – autora. Ukoliko imate utisak da proces prerasta u prečice do krajnjeg cilja, raspitajte se o potencijalnim negativnim posledicama.

Priznanje četvrto: Sarađivala sam sa autorima na njihovim knjigama, namećući im rigorozno organizovan proces, da bi se na kraju istog ispostavilo da je rukopis ispao lošiji nego što bi mogao da bude. S vremena na vreme bih vršila pritisak na autore da rade izvan granica sopstvenih mogućnosti i dosega, međutim, to je uvek uzaludan posao. Katkad knjiga mora da ugleda svetlost dana sa svim svojim nesavršenostima, što i autor i urednik moraju da dozvole da se dogodi. Uređivala sam „dovoljno dobre“ knjige i iz tog iskustva sam naučila da i takve knjige pronalaze put do svoje publike.

Naravoučenije: U svetu izdavaštva ima mesta i za znalce i za šegrte, dok god se svako od njih posveti valjanom obavljanu posla. Teško da ćete napisati veliko delo u prvom pokušaju. To je nešto čemu svaki autor teži. Dok usput objavljuje.

Priznanje peto: Koliko god bila populista i zauzimala se za nezavisne autore, nisam pristalica urednika koji se ovim poslom bave zato što vole da čitaju ili samo zato što su napisali knjigu. Dobre urednike je teško pronaći, a dobre kopirajtere i lektore – još teže. Uvek me iznenadi kada od lektora stigne knjiga koja je puna gramatičkih grešaka. U bilo kom stadijumu, verovatnoća da urednik napravi propust je skoro pa 100%. Imajte poverenja u nas, ali nemojte misliti da smo svemoćni.

Naravoučenije: Nikada nemojte dopustiti da knjiga ode u štampanje pre nego što je celu iznova pročitate, koliko god bolno to bilo. I tek na kraju procesa uključite prijatelje ili beta čitaoce koji će raditi na tome da uoče štamparske greške. A kada odrade taj zadatak, opet se setite da niste svemogući. Dobro obavljen posao izdavača je i valjan zajednički trud, i svako ko vam kaže suprotno nije neko sa kim bi trebalo da sarađujete.

Autor: Bruk Vorner
Izvor: huffpost.com
Prevod: Aleksandra Branković