Ali Balašević nije bio čovek koji je pisao lepe pesme, pio flaširanu vodu i odlazio na spavanje pre ponoći. Pored toga što je napisao večne pesme, on je obeležio epohu kao hroničar. Zato oni spontani i grupni oproštaji u Splitu, Sarajevu, Zagrebu, Novom Sadu nisu samo dirljivi epitafi izvedeni na otvorenom, već dokaz da je on uradio mnogo više svojim pesmama. Zato je i pristup
Ivana Ivačkovića bio pravi dok je pisao knjigu „
Panonski admiral“. On je pisao biografiju „Panonski admiral“ krstareći diskografijom velikog kantautora, a kroz te stihove nalazio se uvek odsjaj vremena i zemlje. Od odnosa prema Titu, Miloševiću, ratu, raspadu Jugoslavije, establišmentu i opoziciji...
Važan element knjige je podsećanje na neke epizode koje su mnogima i nepoznate, kao što je pokušaj mobilizacije Balaševića tokom rata, kao i epizoda kada radikalske vlasti njegovog grada žele da se kantautor iseli iz Novog Sada.
Autor Ivan Ivačković kaže da je „Panonski admiral“ „knjiga o karijeri jednog velikog pesnika i padu jedne velike zemlje. To je profesionalna biografija Đorđa Balaševića i zbirka ličnih i kolektivnih sećanja. Balašević je bio briljantan hroničar i tumač našeg vremena. Tokom devedesetih godina dvadesetog veka izrastao je u simbol otpora balkanskoj provincijalizaciji i ratu. Ipak, najpre ćemo ga pamtiti kao pesnika intime i ljudskih osećanja, kao pesnika ljubavi. Potpisao je obimnu diskografiju bez slabog albuma, što je retkost i u internacionalnim razmerama.“
Zato je i naš razgovor bio o pesmama koje su prebacivale samo status „odličnih pesama“ i govorile mnogo više od bezvremenih stihova, pa čak i o tome da je autor tih tekstova predvideo da će njegovo vreme na zemlji biti mnogo kraće od njegovih hitova i ta razmišljanja takođe stavljao u njih. Prenosimo vam deo intervjua.
Ti si odabrao da ispričaš priču o Đorđu Balaševiću tako što ćeš pisati o njegovim pesmama i albumima, uz neke biografske detalje. Sasvim razumljivo, jer je on velika figura, lik i simbol koji je izrastao na pesmama i stavovima. Ipak, jesi li u nekom trenutku razmišljao i o nekom drugačijem pristupu? Da li si razmišljao da napišeš klasičnu biografiju?
Ne, nisam. Želeo sam da napišem nešto o Balaševićevoj umetnosti, o onome zbog čega je on važan celom društvu, o onome čime nas je sve zadužio. Time sam sebi dao zadatak koji je teži od pisanja klasične biografije. I da ti kažem, pošteno sam se namučio. Skoro tri godine sam pisao ovu knjigu. Jer nije lako kazati nešto suvislo o poeziji koja je nekad toliko duboka da dotiče onostrano, kao što je, recimo, slučaj sa Đoletovom „Drvenom pesmom“. Ali mislim da sam uspeo, mislim da sam napisao svoju dosad najbolju knjigu. Mnogo toga je u njoj, od umetničke kritike do ličnih osećanja. Trebalo je sve to uskladiti, naći pravu meru i odgovarajuće reči, načiniti smislenu celinu od mnogih emocija, utisaka, stavova i misli.
Pisao si za svoju generaciju?
Pa, ova knjiga je sigurno za sve nas iz šezdeset i neke. To je zbirka naših uspomena, jedan mali privatni muzej, ako baš hoćeš. Ona budi sećanja na naše odrastanje i sazrevanje, kasnije i na naša nastojanja da upristojimo zemlju i društvo u kojem živimo. Balaševićeve pesme i njegov civilizacijski angažman mnogo su nam pomagali u svemu tome i hrabrili nas. Iz tih pesama učili smo o ljubavi, o ljudskosti, te pesme su nas vaspitavale, gradili smo se uz njih. Ali mislim da je ovo i knjiga za mlade koji se tek upoznaju sa Đoletovim pesmama. Mislim da „Panonski admiral“ može pomoći klincima da shvate kako treba slušati Đorđa Balaševića.
Ko je tebe učio kako da ga slušaš? U to vreme nije bilo mnogo knjiga o domaćoj muzici.
Nema ih ni danas mnogo. Mi tu strašno zaostajemo za svetom. Ovo je prva knjiga o Đorđu Balaševiću, to ti sve govori. Da je živeo u Engleskoj ili u Americi, o njemu bi bile napisane stotine knjiga. Pa pogledaj, o Bitlsima postoji oko hiljadu knjiga. Ali da ti odgovorim na pitanje. Prve lekcije o tome kako treba slušati Đorđa Balaševića dobio sam krajem sedamdesetih od moje školske drugarice Maje, druga klupa do vrata.
Videli smo da se Beograd nekako mlako i sa zakašnjenjem oprostio od Balaševića. Čak se desilo i da taj oproštaj bude zakazan, dok je u Zagrebu, Sarajevu, Splitu, Puli i drugim gradovima bivše Jugoslavije bio spontan. Kako je moguće da se nešto tako loše desi u Beogradu? Mi smo decenijama frenetično pratili Balaševića, pogotovo na onim čuvenim novogodišnjim koncertima u Sava centru.
Pre svega, mnogi koji su bili publika Đorđa Balaševića otišli su iz Beograda. Napustili su svoj grad, svoju zemlju, jer ovde više nisu mogli da vode život po meri čoveka. Što se tiče onih koji su ostali, mnogi među njima su najdublje razočarani. Za to razočaranje kriva je vlast koja se lažno predstavljala kao demokratska i koja je zacarila posle Slobodana Miloševića. To su ljudi koji ni danas nisu svesni svoje istorijske krivice. Umesto da ih bude sramota da izađu na ulicu, oni i dalje daju intervjue za novine, gostuju po televizijama i prave se pametni. Oni snose krivicu i odgovornost koja je tako velika da je nijedan zemaljski instrument ne može izmeriti. Političke i druge kredite koje smo im dali uložili su u svoju ličnu udobnost umesto u dobrobit i budućnost društva. Čast izuzecima kao što je bio Zoran Đinđić. Ali većina tih ljudi bili su – i još uvek su – moralne nule, bedna, lenja i nesposobna garnitura koja je upropastila naše živote, sahranila sve naše nade i dovela društvo do trajne apatije koju smo, eto, u Beogradu videli i kada je otišao Đorđe Balašević. Ukratko, duh Beograda se promenio.
Za neke je to sad i neki drugi grad.
Tačno. Mada, hajde da budemo pošteni i da kažemo kako to ne znači da je u njemu ranije sve bilo bolje. Tu priču ne kupujem. Svako ima pravo da misli šta hoće, pa ako neko misli da je Beograd bio bolji bez spomenika
Pekiću, neka misli. Ja to nikad neću misliti. Mene bi bilo sramota da to mislim.
A da li su oni spontani oproštaji od Đorđa Balaševića u Splitu, Sarajevu, Zagrebu... bili dokaz da je on zaista bio poslednji simbol Jugoslavije?
Izgleda da samo još umetnost i tuga spajaju ljude sa svih strana naše nekadašnje zemlje. Ne mislim da je odlazak Đorđa Balaševića poslednja tuga Jugoslavije, ali je, uz Titovu smrt, sigurno najveća. I neponovljiva je. Ostalo je još velikih, svuda važnih ljudi, ali je sigurno da više nikad hiljade popaljenih sveća neće simbolično razgoreti šest buktinja iz nekadašnjeg grba SFRJ, kao što se dogodilo kad smo ispraćali Balaševića.
Balaševićeva balada „Ne lomite mi bagrenje“ najčešće je doživljavana kao pesma o nasilju nad Srbima na Kosovu. Da li je ona baš o tome?
„Bagrenje“ jeste bilo inspirisano nasiljem kosovskih Albanaca nad Srbima i Crnogorcima, ali pesma je tako pažljivo iznijansirana da je mogla biti otpevana i na albanskom, a da ne izgubi ništa od svoje snage. Balašević ju je pretvorio u univerzalni protest protiv divljaštva. Zahvaljujući njegovoj pesničkoj inteligenciji i daru, „Bagrenje“ je izraslo u nešto veće od pevanja o kosovskoj nesreći. Slika ljubavi – a to je najjača slika u „Bagrenju“ – čini tu pesmu većom od pesničke interpretacije nacionalne tragedije. S druge strane, stihovi o sramoti jednog društva čine da pesma ne bude samo ljubavna. Možda ni sam Balašević nije odmah bio svestan da je „Ne lomite mi bagrenje“ divovska pesma. Čini se da su to drugi shvatili pre njega. Nakon što ju je otpevao u studiju, svi su ostali nemi, niko nije progovorio ni reč. Takva potresenost ljudi koji su s njim bili u studiju jeste najveća pohvala pesmi.
Bilo je i nekih kontroverzi oko nje?
Govorkalo se da će biti svašta, ali na svu sreću nije se desilo ništa. Dokoni ljudi su po kafanama prognozirali da će Balašević završiti u zatvoru. U polušali se pričalo da ga prijatelji – kad krene na koncert – pitaju da li je poneo ćebe. Jer „Bagrenje“ nikako nije bilo po volji tadašnjih srpskih i jugoslovenskih vlasti. U Srbiji je tih dana sve brujalo o Kosovu. Đorđe Martinović je tamo teško stradao svega godinu dana pre nego što će Balašević objaviti „Ne lomite mi bagrenje“. Vlastima je više odgovaralo da se o svemu tome ćuti i ovakva pesma im ni najmanje nije bila po volji. Balaševića su nesumnjivo držali na oku. Ilijaz Kurteši, predsednik Skupštine Jugoslavije, došao je na njegov koncert u Sava centru. Izvesno je da je došao da bi video kako publika reaguje na „Bagrenje“. Sigurno nije došao da sluša „Život je more“.
A onda je na vlast u Srbiji stigao Slobodan Milošević. To se desilo na talasu narodnih protesta protiv nasilja nad kosovskim Srbima. Milošević verovatno nije imao ništa protiv „Bagrenja“, ali je Balašević imao mnogo toga protiv Miloševića. I to još od vremena Miloševićevog uspona, od vremena „jogurt-revolucije“. Ta „revolucija“ uopšte nije činila Balaševića srećnim.
U pravu si, on se odupro opštem oduševljenju zbog pada vlasti u Srbiji, Vojvodini, na Kosovu i u Crnoj Gori. Nije ga dotakla euforija koju je izazvala pojava Slobodana Miloševića. Ko nije bio savremenik tih događaja teško može razumeti s koliko radosti je Srbija dočekala da dotadašnjim vlastima u Beogradu i Novom Sadu vidi leđa i sa koliko radosti je prigrlila Miloševića. Hoću da kažem, nije bilo lako ostati trezven i rasuđivati razumno. Desetine hiljada ljudi izlazilo je na ulice i na mitinzima slavilo Miloševića kao zaštitnika onih koji pate na Kosovu, borca protiv okoštale birokratije i lidera koji Srbiji „vraća dostojanstvo“. Mitinzi su tada bili nova pojava u našem političkom životu. Mene su interesovali i profesionalno i privatno, pa sam otišao na dva, da vidim kako to zaista izgleda. Hteo sam da direktno, na koži, osetim njihovu atmosferu, a ne samo da ih gledam preko televizije. I mogu da posvedočim da je temperatura na mitinzima bila istinski visoka. Ali Balašević se držao po strani i govorio da su to „velike promene na isto“.
U knjizi kažeš kako je Đole o smrti pevao još kao mlad čovek.
Da, on je, na primer, baladu „Kad odem“ napisao u trideset sedmoj godini. Nesumnjivo je slutio da ga čeka prerani kraj. Ništa tu nije slučajno, ta tamna linija jasno se vidi kroz njegovo pesništvo. Seti se samo stiha o rukama koje ga „vuku dnu“. Seti se stiha „ako umrem mlad“ iz „Slovenske“ – tim stihom je, kao Fernando Pesoa, počeo jednu od strofa. Kako su prolazile godine i kako je nizao pesme, Balašević je izoštravao slike svog odlaska. Ali mi smo se tada više divili tim stihovima nego što smo ih doživljavali kao predskazanje. Tek povremeno bismo se začudili ili upitali odakle njemu takve rime tako rano. Nismo shvatali da su to pisamca iz budućnosti. Čak ni posle balade „Kad odem“ nismo pomišljali na njegov nestanak. Nismo na to pomišljali ni posle naknadnih Đorđevih upozorenja, na primer onih iz „Portreta mog života“ ili „Drvene pesme“. I ništa od toga, kad smo stigli do februara 2021. godine i vesti da je otišao, nije umanjivalo našu nevericu. Niti je bilo šta pomoglo da taj trenutak dočekamo malo bolje pripremljeni.
Devedesetih su Đoletovi koncerti u Sava centru postali neka vrsta fenomena. Ti si ih nazvao okupljanjima prave, iskrene opozicije Slobodanu Miloševiću. Bilo je važno i šta će Đole reći na tim koncertima, a ne samo šta će pevati. Kako se danas sećaš svega toga?
Ti koncerti bili su jedno čudesno, neponovljivo uzbuđenje. To čovek pamti za ceo život. Đoletovi koncerti u Sava centru bili su uteha, bili su ohrabrenje. Oduševljavali su nas neponovljivim žarom i snabdevali nas snagom. Svake večeri, Balašević je uspevao da osećaj građanske nemoći pretopi u osećaj građanske odvažnosti. Posebno pamtim koncerte koje je održao kada je promovisao album „Jedan od onih života“. To su bili poslednji dani 1993. i prvi dani 1994. godine. Taj album i ti koncerti bili su kruna njegove dotadašnje karijere. U političkom smislu, nikad nije bio odrešitiji, u ljubavnim stihovima nikad nije bio snažniji. Tih dana je snimio „Provincijalku“, baladu od čije lepote i pesničkog majstorstva i danas zastaje dah. Tada je snimio i ništa manje nego potresnu baladu „Čovek sa mesecom u očima“. Inspiraciju za nju našao je u Vukovaru, ali je pesmu pretvorio u široku dramu o rušenju gradova uopšte, kao i unutrašnjem urušavanju onih koji u tome učestvuju. To je pesma koja zalazi u najdublje i najcrnje taloge ljudske duše. Uživo ga je pratio hor, pevali su i držali upaljene sveće, a mi u publici smo plakali.
Takve Balaševićeve pesme uvek su bile mnogo više od politike, mada su uglavnom pominjane kao „političke“. A prva takva bila je „Računajte na nas“, pesma koje se on posle čak i odrekao u jednom momentu.
Pogrešio je kada je izjavio da se te pesme odriče, a to je izjavio više puta. Stvarno nije bilo razloga da je se odrekne. „Računajte na nas“ je rodoljubiva pesma napisana iz srca, u njoj nema nijednog neiskrenog stiha. Balaševića su optuživali da je pesma kalkulantska, ali to su koještarije. Pevači nisu sticali nikakve privilegije pesmama koje su bile po volji vlasti. Mogao si biti miljenik socijalističkog dvora, ali nikakve koristi nije bilo od toga. Pop muzičari pevali su u slavu svoje zemlje, pa i u Titovu slavu, iz zanosa i patriotizma, a ne iz koristoljublja. Za tu vrstu koristoljublja jugoslovenska muzika nije znala. Takvo koristoljublje došlo je kasnije, za vreme rata i posle raspada Jugoslavije, u državicama koje su tim raspadom nastale. Ja čak mislim da je Balašević išao protiv kalkulantskog stava kada je napisao „Računajte na nas“. U komercijalnom smislu, za njega bi bilo bolje da je napisao nešto savremenije, nešto bliže onome što su tada slušali tinejdžeri. Jer, na kraju dana, tinejdžeri su kupovali ploče. Nije ih kupovao Tito.
Sad kad si pomenuo rat, da te pitam još nešto... Balaševića su devedesetih jurili da mu uruče poziv za vojsku, a to je značilo poziv za front. Misliš li da je postojala realna opasnost da tamo bude ubijen, ali ne od onih „s druge strane“ nego da Milošević naruči to ubistvo?
Pa, mislim da je postojala. Znamo da su Slobodan Milošević i Mira Marković imali neograničenu moć i da su tu moć koristili da neke svoje viđene protivnike uklone ne samo iz javnog života nego iz života uopšte. Balašević je bio uticajan i uporno, dosledno im se suprotstavljao. On je izazivao opaku i opasnu vlast. S jedne strane, popularnost ga je štitila, s druge strane baš ta popularnost dovodila ga je u rizik. Nijedna vlast ne voli protivnike koji su popularni, a naročito ih ne vole takvi ljudi kakvi su bili Sloba Milošević i Mira Marković. Znamo da to uopšte nije bilo naivno, oni su se bez mnogo obzira igrali ljudskim životima i sudbinama.
Radikalska vlast u Novom Sadu poručivala je Balaševiću da ode iz svog grada, ali nisu mu samo političari u Srbiji pravili probleme. U knjizi pominješ da mu je omladina HDZ-a minirala prodaju karata za jedan koncert u Sloveniji – to je vreme kad nije bilo šanse da peva u Hrvatskoj.
Da, govorimo o 1996. godini. Imao je mnogo koncerata u Sloveniji, ali još uvek je bilo nezamislivo da održi koncert u Hrvatskoj. Međutim, neki od tih slovenačkih koncerata bili su najavljivani kao „koncerti za Zagreb“, pošto je mnogo ljudi iz Hrvatske dolazilo da ga vidi u Sloveniji. On je u Sloveniji izlazio na binu, a publika je skandirala: „Zagreb! Zagreb!“ Hrvati su ga zaista jako voleli i poštovali, ali hrvatske vlasti i zvanični mediji zbog toga su devedesetih škripali zubima. Tako se desilo i da mu omladina HDZ-a organizacionim zvrčkama minira prodaju karata na zagrebačkim blagajnama za koncert u Sloveniji, u Mariboru. Nije pomoglo – na sledeći koncert, u Ljubljani, Hrvati su stigli u četrdeset autobusa i u kolonama automobila. Početkom novog milenijuma, niko u Hrvatskoj više nije mogao da spreči Balaševićev dolazak tamo. Najpre je pevao u Puli, a onda i u drugim gradovima, uključujući, razume se, Zagreb. Ubrzo je to u Hrvatskoj postala redovna stvar i niko više oko Balaševićevih koncerata nije pravio veliko pitanje. Niko nije hteo da opet ispadne glup u društvu.
Za kraj, kako bi voleo da ljudi čitaju tvoju knjigu o njemu?
Voleo bih da je čitaju polako, da im ne bi koja reč promakla.
Autor: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik