Romanom „Sintetičari“, koji se na otvoren način bavi problemom narkomanije kod mladih, književnik Ivan Zlatković načinio je pokušaj da kroz formu literarnog dela ukaže na jedan od gorućih problema današnjice. Kao neko ko već duže vreme radi u prosveti i svojim je delom okrenut mladima, Zlatković pokušava da odgovori kuda idu današnji tinejdžeri i da li mogu izbeći etiketu „generacije bez budućnosti“.
– Tema kojom se bavim u „Sintetičarima“ je veoma aktuelni, globalni problem, a to je narkomanija. Pokušavam da ga na neki način sagledam u našim okvirima, kao i da ga odenem u književno-estetsko ruho, što nije nimalo jednostavno. Stoga moja namera nije bila da povlađujem aktuelnosti i bavim se tendenciozno socijalno angažovanim tipom beletrističke literature, već da, kao neko ko je zabrinut nad sudbinom sveta koji se strmoglavo urušava, progovorim kroz sebi dostupan medij, a to je, u ovom slučaju, književnost – kaže na početku razgovora Zlatković.
Kroz sudbine likova u „Sintetičarima“ provejava strah da budućnost za njih ne postoji. Ima li, ipak, mesta optimizmu na stranicama vašeg romana?
– „Sintetičari“ ne slikaju svet zavisnika crno-belom tehnikom, niti je to roman suvo didaktičkog sadržaja. Na njegovim stranicama se ne navija za jednu ili drugu stranu, on je samo nepretenciozna slika urušene stvarnosti. Ali, ako nas ičemu može poučiti, to je da nada postoji, i da je treba tražiti u razumevanju za druge i iskrenoj ljubavi prema ljudima.
Temom mlade generacije bavi se i vaš prethodni roman „Povratak“. Očigledno je da je to za vas stalna inspiracija?
– Detinjstvo i mladost su teme koje me fasciniraju, i mislim da još uvek, iako u zrelim godinama, svet doživljavam fenomenološki, kao večno začuđeni dečak, koji je zapitan nad njegovom sudbinom. Zato i u prethodnom romanu „Povratak“, koji je svojevremeno ušao u širi izbor za NIN-ovu nagradu, pišem o tom svetu, koji se prepliće kroz vizije poratnog, mračnog Beograda, i suncem obasjanog Lisabona. U simboličkoj različitosti ovih geografskih područja gradim ljubavnu priču o dvoje mladih studenata, ali i o pošasti ideoloških devijacija, koje su posledica demonskog u nama samima.
Kako vidite književno-kulturnu scenu u Srbiji danas?
– Veoma raznolikom, što ne ukazuje na njen kvalitet, nego više na kvantitet. Ponekad pomislim da je više pisaca nego čitalaca, ili da ima više knjiga nego ljudi. Jedan sam od onih koji se zalažu za izvesne kriterijume u umetnosti, i smatram da je ovo vreme ne književne, već estetske krize. Knjiga ima, ali estetskih vrednosti nema. Književnost se pretvara u bezbojnu supstancu, nastalu u podrumu neke mračne laboratorije, proizvodeći novu obmanu koja obogaljuje duh zasvagda, dostupnu u milionskim tiražima, jeftinu i potrošnu. No, to nije samo srpski, već i globalni problem.
Kao neko ko radi u prosveti, kako ocenjujete zainteresovanost mladih za knjigu i čitanje?
– Mladi ljudi su zahvalna publika, ali morate proniknuti u njihova interesovanja i način razmišljanja. Nije tačno da se „Ana Karenjina“ više ne može predavati u školi, ali je tačno se to mora činiti na drugačiji način. Taj postupak je suština. Kao pedagozi, moramo preispitati sopstveni način shvatanja literature, kako bismo mogli da odgovorimo zahtevima i potrebama mladih čitalaca. Ukoliko otkrijemo taj ključ, pred sobom ćemo imati kreativnu i znatiželjnu publiku, što je podsticaj i za stvaraoce i za profesore.
Književnost se vraća čoveku
U kom pravcu će se, prema vašem mišljenju, kretati književnost u narednom periodu?
– Mislim da će se književnost sve više baviti čovekom, i to na humaniji i iskreniji način, da će pokušati da razume njegovu zbunjenost u vremenu u kome je sve podložno uticaju medija, koji agresivno gospodare svakim delićem njegovog života. Onog trenutka kada medijska tehnologija i komunikacija postanu realna, a ne haotična i bezmerna potreba, književnost će otkrivati novog čoveka, onog kojeg smo zaboravili.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Pravda
|
SINTETIČARI
Ivan Zlatković
„Okrenuo sam se heroinu, jer su mi kao detetu stalno govorili: 'Nemoj da pušiš marihuanu, to će te ubiti!'“
|