Iza knjige: „Cilkin put“ Heder Moris

Redakcija bloga Haf Prajs Buks razgovarala je sa Heder Moris, autorkom romana „Cilkin put“ o tome kako je nastala ova knjiga i u kojoj meri je povezana sa njenim prethodnim naslovom, „Tetovažer iz Aušvica“.



Možete li nam reći nešto više o Cilki Klajn, ženi koja je inspirisala roman „Cilkin put“? Zbog čega ste odlučili da ispričate njenu neverovatnu priču?

Cilka Klajn je Jevrejka iz Bardejova, malog grada u Slovačkoj. Proslavila je 16. rođendan u martu 1942. godine, a mesec dana kasnije je sa ocem i dve sestre poslata u Aušvic. Nekoliko nedelja kasnije je zapala za oko dvojici SS oficira koji su je izabrali da im bude seksualna robinja. Smeštena je u poseban blok, broj 25, i preživala je užasne stvari, ali je i dočekala pad Aušvica. Njen košmar se nastavio kada je osuđena za „spavanje se neprijateljem“ i poslata u sibirski gulag.

Lali Sokolov mi je rekao za Cilku: „Bila je najhrabrija osoba koju sam ikada upoznao. Bila je sitna, mlada devojka. I spasila mi je život.“ Među predivnim pismima, mejlovima i pitanjima koja mi stalno stižu od čitalaca, pitanje koje se neprestano ponavljalo je: „Šta se desilo sa Cilkom?“

Nakon što sam pisala o Lalijevom životu, želela sam da se bavim iskustvima žena u Aušvicu i ratu – uključujući često zanemarene priče o seksualnom zlostavljanju i nasilju. Što se same Cilke tiče, što sam više otkrivala o njoj, sve mi je jasnije bilo koliko je bila izuzetna bila, koliko je snage uložila da preživi sve te užase i uspela da pronađe život i ljubav nakon što je prošla kroz dva najbrutalnija mesta na planeti Zemlji.

Kakvo ste istraživanje sproveli? Da li vas je iznenadilo nešto tokom istraživanja?

Sve je počelo sa Lalijem Sokolovim. Ispričao mi je Cilkinu priču i često se vraćao na nju tokom naših brojnih razgovora. Bila je veoma značajna njemu i njegovoj suprugi Giti. Od tada sam posetila istočnu Slovačku četiri puta i pronašla Cilkin izvod iz matične knjige rođenih, podatke o školovanju, sinagogu u kojoj se molila (sada je srušena), posetila njen grob, ulicu u kojoj su živeli njeni roditelji, razgovarala sa ljudima koji su je poznavali. Takođe sam mnogo vremena provela izučavajući arhive o preživelima iz Holokausta.

Priča o gulagu je mnogo slabije dokumentovana: nema otvorenih dokumenata o zatvorenicima poslatim u Vorkutu. Ali sam sarađivala sa istraživačem iz Moskve koji mi je obezbedio ogromnu količinu informacija o sistemu i kako je funkcionisao, a pre svega o iskustvima žena.

Teško mi je bilo da pojmim kakve su sve brutalnosti doživele žene, uključujući i Cilku. Najveće iznenađenje za mene je bilo otkriće da su se žene trudile da naprave dom u timokolnostima. U kolibama u kojima su živele, štrikale su i ukrašavale zidove, nalazile cveće koje raste u arktičkim uslovima i sadile ga u polomljenim ćupovima, ukrašavale su svoje zatvorske uniforme. Koliko god su mogle, trudile su se da stvore žensko okruženje u kome bi mogle da žive.

Kakav je vaš proces pisanja?

Volela bih da mogu da vam kažem da sam disciplinovan pisac koji dnevno odvaja određen broj časova na pisanje. U početku sam pratila savet koji sam negde pročitala – istražuj, istražuj, istražuj, zatim odbaci sva istraživanja i piši. Ako mi stvar nije bila jasna u glavi, nije završavala na papiru. Obično pišem noću dok moja porodica spava, a često se toliko zanesem u pisanje da izgubim pojam o vremenu i dočekam prve sunčeve zrake. Da bih napisala „Tetovažera iz Aušvica“, provela sam sama četiri nedelje u planinama Velikog medveda u Kaliforniji usred zime. Predivno i pomalo sebično iskustvo koje bih svakome preporučila.

Recite nam nešto o izazovima sa kojima ste se sreli tokom pisanja ovog romana.

Bilo mi je vrlo teško da kontrolišem bes koji sam neprestano osećala dok sam čitala svedočanstva i knjige o životu u gulagu. Neprestano sam se pitala kako da Cilkino preživljavanje uklopim u ove okolnosti i uslove i pokažem koliko je snažna i hrabra bila. Mnogo verzija sam napisala i obrisala pre nego što su moji divni urednici došli da me spasu i ukažu mi na pravi put. Rekli su mi da sam u pravu kada nasilje nad Cilkom i drugim ženama nazivam silovanjem.

Ko vam je omiljeni lik u romanu?

Pored Cilke, svakako Jelena Georgijevna. Gruzijska doktorka koja je učila Cilku da postane medicinska sestra i koja je o njoj brinula i čuvala je. Kada sam saznala da je nakon oslobođenja Cilka dolazila dvaput u Sovjetski savez da je poseti, shvatila sam da je njihovo prijateljstvo bilo zaista jako.

Da li postoji značajna povezanost ovog romana sa „Tetovažerom iz Aušvica“?

Proširila sam deo priče iz „Tetovažera“ u kojoj se Cilka pojavljuje. Želela sam da „Cilkin put“ bude samostalan roman, a čitaoci prethodne knjige će sasvim sigurno prepoznati ovu junakinju i njenu ulogu u Lalijevom životu.



Šta bi čitaoci trebalo da zapamte kad pročitaju „Cilkin put“?

Istorija nikada ne odaje lako svoje tajne. Ali priče poput Cilkine zaslužuju da budu ispričane i počastvovana sam što ih ja pišem. Samo nekoliko dana pre nego što je roman otišao u štampu, pojavile su se nove činjenice u vezi sa Cilkinim roditeljima. Nisu imale posebne veze sa njenim boravkom u nemačkim i sovjetskim logorima već su objašnjavale njenu ličnost i poreklo. To me je podsetilo da priča o Cilki još nije ispričana do kraja, čak i kada držite knjigu u svojoj ruci.

U ovom i prethodnom romanu ste se usredsredili na otpornost ljudskog duha. Zbog čega želite da pišete o ovim jakim likovima?

Koristimo reč „heroj“ da opišemo sportiste, često nečija dela opisujemo kao „herojska“. Godinama se srećem sa muškarcima i ženama koji su preživali traume za koje nisam verovala da je ljudsko biće u stanju da preživi. Imam neverovatnu sreću što mogu da pričam njihove priče, da govorim o običnim ljudima u neobičnim vremenima koji ne samo da su preživeli, već su nastavili svoje živote, voleli i bili voljeni. Susreti sa ovim pričama i ljudima su mi dali snagu i nadu, a upravo to me vodi da pišem priče koje će u čitaocima buditi ista osećanja.

Šta vam je bilo najteže prilikom pisanja ovog romana?

Pronalaženje reči kojima ću iskazati užas, izopačenost i zlo kojem je Cilka bila izložena u logorima, a da je pritom sve vreme ne prikazujem kao žrtvu. Znam da je svesno odlučila da preživi u Aušvicu tako da nije teško pretpostaviti da je iste odluke morala da donose i kada se za to ukazala prilika u Vorkuti, da diktira uslove kako bi preživela.

Šta je proizašlo kao najveća nagrada iz pisanja ovog romana?

Odavanje poštovanja ljubavi koju je Lali osećao prema Cilki, najhrabrijoj osobi koju je ikad upoznao. Verujem da bi bio oduševljen da zna da je Cilkina priča ispričana i da čitaoci znaju za ovu hrabru mladu devojku za koju on kaže da mu je spasila život i time mu omogućila da bude sa voljenom ženom.

Šta sledeće možemo da očekujemo od vas?

Jedna od najdivnijih stvari koja je proistekla iz popularnosti „Tetovažera iz Aušvica“ je to koliko ljudi mi se javilo sa željom da ispričam njihovu priču o nadi. Pišem romane u kojima volim da otkrivam i pričam priče koje do sada nisu ugledale svetlost dana. A kod „Cilkinog puta“ sam otkrila da je pisanje o ženskim iskustvima u ratu – koja su daleko lošije dokumentovana od muških – toliko zanimljivo da mislim da ću u tom pravcu nastaviti. Rano je da o tome govorim – videću kuda će me ovo magično putovanje povesti.

Izvor: blog.hpb.com
Prevod: Dragan Matković